Српски добровољци у Првом свјетском рату (5) | Ка Америци…

Процес миграције Срба са простора Аустроугарске и Црне Горе у САД крајем 19. и почетком 20. стољећа био је дио миграционог процеса великих размјера којим се становништво Европе селило у САД од краја Наполенових ратова до велике економске кризе крајем треће деценије 20. вијека (1815–1930). У том периоду око педесет милиона Европљана трајно је миграцијом у САД промијенило своју личну судбину и свој идентитетски код. Покрет српског становништа из Аустроугарске ка САД био је дио покрета који је захватио Далмацију, Лику, Банију, Кордун, Херцеговину, дијелове Босне, Банат, Бачку, Срем, Барању, Славонију, Боку Которску, а у којем је учествовало масовно становништво и других националности које је живјело у тим крајевима. Прекобројна популација и вишак радне снаге, хронична полуглад која је владала у динарским крајевима, идеја материјалног стицања и могућности друштвеног успјеха у САД покретали су људе у сеобу. Са простора између Јадрана, Алпа и Подунавља за четири деценије (1880–1914) око пет милиона људи отишло је у САД. Година највећег усељавања из Хабзбуршке монархије била је 1907. када је у САД отишло 338.507 грађана Аустроугарске, од чега је било 200.000 грађана Угарске.

 

Први одлазак из села


Исељавање у САД било је добро организовано и посебне посредничке агенције и превозничка друштва организовали су исељавање и значајно зарађивали на њему. Посредничке агенције обезбјеђивале су карте за превоз жељезницом и бродовљем, вршиле агитацију међу потенцијалним исељеницима, обезбјеђивале мјењачке послове. Превозничке бродарске компаније, међу којима су најпознатије биле Cunard Line,White Star, Inman Line из Ливерпула, HAPAG из Хамбурга и Norddeutscher Lloyd из Бремена превезле су милионе људи до САД. Главне луке за прекоокенску пловидбу ка САД за исељенике из Хабзбуршке монархије и Русије биле су луке Бремерхафен, Хамбург, Антверпен, Ротердам, Ријека, Авр, Шербур, Ђенова, Трст, а за Јужну Италију Напуљ. Емигранти су допремани до лука преко великих жељезничких чворишта, а у лукама боравили су у засебном привременом смјештају.

Добровољци из Герија

Одлазак у САД за српске младиће из Аустроугарске био је први излазак из њихових села у којима се живjело у стању дуге историјске и културне статике. Бројне породице, вишак радне снаге, недостатак обрадиве земље, дуго служење војног рока и масовни покрет за исељење у САД, уз приче које су причале о могућностима које Америка пружа, иницирале су покрет у српским селима чији је циљ била – Америка.

– Тата је узео од ћаће Илије два коња и продао их на вашару у Петрињи. Пошто је имао само седамнаест година направио је пасош на име неког Николе Дубајића – свjедочење је Остоје Мицића о одласку његовог оца Јована Мицића, из Мајског Тртника код Глине, у САД.

– У Ђенови се Миле укрцао као слијепи путник у брод, а у Њујорку је лучким властима објаснио да иде у Шакрамент – свједочење је Бранка Станића о одласку његовог оца Миле Станића из Мутилића, код Удбине, за САД.



– Марко је имао само седамнаест година и направио је лажни пасош на име своје сестре Саве – свједочење је Стевана Басарића о почетку печалбе његовог оца Марка Басарића, из Дивосела, код Госпића.

– Раде је имао само четрнаест година када је 1914. године отишао у Америку. Имао је са собом завежљај и на прсима картонски натпис гдје и коме иде – свједочење је Милана Кнежевића, сина Рада Кнежевића из Бунића, код Коренице, о одласку његовог оца у САД. Брат Николин Ђуро се налазио у Америци.

 

Шешир као орјентир


– Николин отац Обрен позајмио је паре од Риста Курилића да Никола оде у Америку. Из Дубровника је Никола кренуо и једино му је Ристин шешир на броду био оријентир да се не изгуби – казивање је Милутина Вучуревића о тренутку одласка његовог оца Николе Вучуревића из Запријесеке, код Требиња, у САД.

Путовање прекоокенским бродом, у трећој класи, на бескрајном океану, у непознато, био је први и дубоки стрес за једва писмене младиће који су тек напустили своја села, а долазак у САД, боравак на острву Елис Ајленд гдје су дочекивани милиони европских миграната и путовање до одредишта негдје у унутрашњости САД, гдје су их чекали браћа или рођаци, био је радикалан улазак печалбара у сасвим непознат свијет о којем су у родном крају колале најчудније приче.

Од 1903. године Срби у САД постали су јака миграциона струја, да би 1907. године усељавање Срба у САД досегло свој врхунац.

 

Радили најтеже послове


До почетка Првог свјетског рата у САД било је насељено 40.000 Срба, аустроугарских држављана и 5.000 држављана Црне Горе. Срби у САД радили су на најтежим пословима: у угљенокопима у Пенсилванији и Охају, у рудокопима у Мичигену, Минесоти, Монтани, Аризони, Ајдаху, Вајомингу, Невади; у кланицама у Чикагу, Канзас Ситију, Сент Луису, на сјечи шуме у Ајдаху, Орегону и Вашингтону, у ресторанима и рудницима Калифорније, на испирању злата у Аљасци. Тако је Владимир Лучић из Мркоњића, у Поповом пољу, радио у руднику у Калифорнији, гдје је 1911. године доживио несрећу. Јован Поноћко, из Перне, код Босанске Крупе, радио је у Детроиту у кланици. Томо Франовић из Паштровића, из Ђеноше, код Будве, радио је као кувар у Сан Дијегу у Калифорнији. Рада Лазаров из Варјаша, код Темишвара, радио је у Синсинатију, Охајо, у фабрици гуме. Никола Банић, из Мекињара, код Удбине радио је у Рок Спрингсу, Вајоминг, на жељезници. Ђуро Мартиновић, Андрија Стојановић и други печалбари из Брајића, код Будве, радили су у руднику Бјута, Монтана. Никола Вучуревић, из Запријесеке код Требиња, радио је на плантажама воћа и у руднику у Калифорнији, а његов рођак Божидар Вучуревић у руднику Бизби у Аризони. Коста Делић, из Симијеве код Билеће, радио је у ливници у Чикагу, па у фабрици везива. Радован Самарџић из Крстаца код Билеће радио је у чикашкој кланици. Стеван Видовић, из Видовића код Босанског Грахова, радио је „го, само у гаћама” у руднику код Сан Франциска. Миле Станић, из Мутилића код Удбине, у Сакраменту у Калифорнији радио је на фарми. Миле Кораћ, из Висућа код Удбине, био је минер у америчким рудницима. Михајло Прибишић, из Драчева у Поповом пољу, радио је у Лос Анђелосу, у Калифорнији на градњи пруге, па у једној месари. Било је печалбара који су отварали своје ресторане у близини фабрика и рудника где су њихови земљаци становали и они су им били главне муштерије. Јоко Милојевић, из Куњаглавице код Требиња, по доласку у Сан Франциско прво је радио на фарми, а потом је са извесним Љубибратићем прије одласка у добровољце отворио ресторан којег су посјећивали углавном српски печалбари. Андрија Стојановић, из Брајића код Будве, прво је радио у руднику Бјути, у Монтани, а потом је са женом Маром отворио ресторан поред рудника.

 

Плату трошили на коцку


Српски емигранти најчешће су живјели у близини својих фабрика и рудника, на периферијама америчких градова. Услови становања печалбара били су изузетно тешки и они су становали у групама рођака или земљака и кретали се и дружили унутар својих завичајних заједница.



– Браћа Прибишић заједно су живјела и заједно су хљеб мијесили и пекли – свједочење је Милосаве Прибишић о животу браће Прибишић из Драчева, у Поповом пољу, у Лос Анђелосу. Нова искуства рада, живота, забаве, нових цивилизацијских достигнућа трајно су мијењала живот печалбара, њихов мисаони и емотивни свијет и њихове вриједности. Печалбари су у америчким градовима гледали прве филмове. Дане Шкорић из Брезовца, код Грачаца, „у Америки је гледао кумбајне и камионе што готове џакове купе.” Живот на маргини америчког друштва, као и његови пороци, коцка, алкохол, туче и криминал дотицали су дијелове српске исељеничке популације. Буртови око фабрика и рудника било су мјесто гдје се трошио новац печалбара. Тако је Стево Радочај из Крчане, код Удбине, коцкао, пио и вајтао се (тукао) на простору између Атлантика и Пацифика, гдје се кретао у потрази за послом. Обрад Радочај, из истог села, вајтао се око рудника гдје је радио и често је због тога остајао без мјесечне плате. Ђуро Мартиновић, из Брајића, код Будве учествовао је у тучама које су се дешавале око рудника Бјуте, у Монтани, гдје је владао закон јачега. Mилан Круљ из Витоње, код Љубиња, у околини Лос Анђелоса имао је сусрет са својим земљаком коцкарем, којем је држао руку у партији покера у једном бурту у близини рудника итд.

 

Номадски Живот


Године 1916. Срби су били присутни у 187 мјеста у САД, a један дио ове популације био је веома покретљив и кретао се од једне до друге америчке државе у потрази за послом.

– Наш свијет има изразиту склоност да мијења радње и путује из мјеста у мјесто – писао је Перо Слијепчевић у свом дјелу Срби у Америци издатом у Женеви 1917. године – у томе се одликују Црногорци. Има добар дио радника који не могу да заштеде новаца због сталног путовања. Тако се наш свијет разасуо у све крајеве САД. Па и даље од Мексика, до Канаде и до Аљаске…

Главна линија бокешких насеља ишла би тако низ Калифорнију до у дно Аризоне. На противној страни Сједињених Држава стајала би босанска линија, такође угнута од сјеверне обале језера Ири па уз западну обалу језера Мичигена. Предузимљиви Херцеговци имаду дуже линије и пењу се од Чикага и Сент Луиса уз велику пацифичку пругу Нортвестерн преко Бјуте, док у Сиатлу не избију на Пацифик. Одатле мања одјељења крећу на сјевер у Аљаску, а већа на југ за Бокељима, низ Калифорнију и Аризону. Црногорци у великој мјери иду истим путем, преливајући се у Канаду, а иначе расипљући се на разне стране више него други. Бановци су се прикупили у државама Пенсилванији и Охају са околином. Од тог главног комплекса издваја се једна јака личка линија пут запада, јужно од херцеговачке, низ пругу Денвер, до на Слано језеро. Војвођани, најзад, гравитирају као око разасутих гнијезда око великих градова на истоку, као што су Дитројт, Сент Луис, Сент Паул итд.

 

Како су бирани послови?


Ове разлике наших покрајина могу се донекле осјетити и у бирању посла. Мобилни Црногорац највише воли да ради на жељезницама. Забринути Херцеговац улази у тешке радње да копа руду и кује гвожђе. Војвођанин је права противност и воли да ради лаке послове на пољу. Тако је, на примјер, Стеван Божичковић из Шкара, код Оточца, радио у Детроиту у Форду, на фарми, на жељезници и у руднику. Обрад Радочај из Крчане, код Удбине, у потрази за послом лутао је од атлантске обале до Аљаске и Мексика, као и Раде Кнежевић из Бунића, код Коренице, и Јован Мицић из Мајског Тртника, код Глине. Дане Шкорић из Брезовца, код Грачаца, кретао се по државама Мичиген и Минесота. Марко Басарић, из Дивосела, код Госпића, по доласку у САД прво је био „боћин”, односно разносач воде другим радницима, а онда је радио на „штреки” – прузи и путовао је за послом Америком (Њујорк, Калифорнија, Небраска, Канзас). Мобилни српски печалбари обично су се кретали по САД без возне карте и они су то називали „ђумпањем” јер би искакали из воза на наилазак кондуктера.



У САД српски печалбари живјели су у својим исељеничким завичајним микрозаједницама, у својим улицама, блоковима, обично надомак фабрика и рудника у којима су радили. Кључна институција њиховог окупљања били су „салуни” или „буртови” у којим су се они налазили прије и послије рада, недјељом и празником гдје су проводили слободно вријеме, долазили до информација о послу и имали контакт са завичајем. Власници салуна били су људи из завичаја, а неки од њих били су тзв. „шифкарташи” код којих су исељеници остављали новац на штедњу, узимали новчане позајмице, слали новац у завичај, а који су издавали новине и оснивали исељеничка друштва и потпорне организације.

Из овог миљеа предграђа америчких индустријских градова и рудника у вријеме Великог рата (1914–1918) око 10.000 добровољаца дошло је у српску и црногорску војску.

(наставиће се)


НАПОМЕНА: Овај текст није дозвољено преносити без писмене сагласности редакције Српског кола (srpskokolo@ssr.org.rs)



НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк