Мартовски погром 20 година касније, очима једног прогнаника из Приштине
Пише за Косово онлајн Душко Челић, прогнаник из Приштине, доцент Правног факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици
Реч “погром“ је староруског порекла и могла би се буквално превести као: пустошење, разарање, уништавање. У политичкој терминологији израз погром означава напад гомиле, руље, одобрен изричито или прећутно од власти а усмерен на пустошење, разарање или уништавање неке нациналне, верске или расне групе или мањине и њене имовине.
Ових се дана навршава двадесет година од албанског мартовског погрома, који су над Србима и српској културној баштини на Косову и Метохији, организовали бивши припадници паравојне организације “ОВК“ и албански шовинисти.
Мартовски погром је организован пред очима и уз благослов привремених власти на Косову и Метохији, установљених на основу аката УНМИК-а али и у присуству више десетина хиљада припадника КФОР-а и УНМИК полиције, чији је мандат, да подсетимо, према Резолуцији СБ 1244, био “успостављање безбедног окружења, осигурање јавне безбедности, заштита и унапређење људских права“.
Како цинично и испразно делују ове речи у случају Мартовског погрома!
Војна и цивилна мисија ОУН је на делу демонстрирала да није била спремна или није желела да осујети или спречи систематске нападе десетина хиљада Албанаца на Србе, њихове домове, на вековне сведоке српске духовности и цивиизације. Горели су тих дана и у пламену сагорели читави квартови косовских и метохијских градова у коме су Срби успели да се, упркос свему, одрже и након масовног и трагичног егзодуса који је уследио након 10. јуна 1999. године.
Увек ме наново обузме немир ових мартовских дана. Као да поново преживљавам ужасна сазнања да су под терором албанских варвара изгоњени преостали Срби из Приштине, Обилића, Косова Поља, Урошевца, Гњилана, Призрена… Као да су ми опет пред очима пламене слике Девича, Богородице Љевишке, Светих Архангела, Призренске богословије… Као да још једном преживљавам паљење православног храма Светог Николе у Приштини, у коме су црпли духовну снагу и свету тајну крштења примили моји преци, ја, син ми Лазар, моји ближњи, знани и незнани суграђани.
Судбина јединог преосталог православног храма у Приштини слика је и прилика свеопштег страдања српског народа и његове духовне и цивилизацијске оставштине на Косову и Метохији.
Подигнута 1830. године, на темељима истоименог манастира уписаног у турским пописима из 1544. године, захваљујући обреновићевском довијању и огромним напорима угледних Приштеваца да од султана издејствују дозволу, ова скромна правоугаона базилика, тек изнутра стубовима разуђена на три брода, није смела у то време имати ни звоник, он је тек накнадно дограђен. Ипак, и у тој неугледности, црква је некако надрасла саму себе, захваљујући доминантном положају у историјском језгру града али и духовној топлини коју је, насупрот грђевинској скромности, некако раскошно зрачила.
У тешкој и дугој окупацији, она је била духовно уточиште и жилиште православних Приштеваца. Остала је то и након масовног егзодуса Срба јуна 1999. године, све до мартовског погрома.
Са сетом се сећам мојих одлазака у Цркву и благих и скромних светоникољских духовника, оца Мирослава и Трајана… Кроз маглу детињства памтим и старину – оца Трајка, породичног пароха из оних “вунених времена“.
Остаће у неизбрисивом памћењу слика древног иконостаса, кога су у ораховини у нестварно лепом дуборезу, извајали мајстори некада чувене дебарске школе…
Питам се како је то ремек-дело људског стваралаштва, призор Христовог распећа, престоних икона, колонаде изрезбарене у пет нивоа у виду нестварне дуборезачке пластике, царске двери и крст прекривен најфинијим златним листићима, могао било кога у људском облику, макар и варварина, изазвати да га у пепелу сагори?
Оно што је за тешке и дуге турске окупације настало захваљујући упорности, оданости и довитљивости наших предака, разорено је у “миру“, и то, какве ли ироније, у “миру под покровитељством Уједињених Нација“ !?!
Ипак верујем да у овим данима туге, данима сећања на страдање нашег народа и наших светиња на Косову и Метохији, данима великих искушења за све нас и поготово за преосталие Србе на Косову и Метохији, морамо наћи снаге да ушчувамо наду да наши, вековима дубоки корени, нису нити могу бити уништени и да ће из њих васкрснути плодови слободе.
Извор: Kosovo Online
