Рана која не зараста: Колико је важно да памтимо погром и страдања, и зашто Србима то замерају?

„Достојанствена туга, непрепуштање забораву и немару, уз упорно инсистирање на истини, чине спремност нације да се догађаји попут оних од 17. и 18. марта 2004. више никада не дозволе“
Приредио: Милош Гарић

У дану када Срби обележавају 20 година од једног од најтежих страдања у новијој историји, нека тешка питања у вези с Погромом на Косову 17. и 18. марта 2004. и даље стоје отворена и говоре да се нисмо много одмакли од ужаса који се тада догодио.

Никада нисмо добили одговор на питање, како је било могуће да у присуству огромног броја међународних представника, посебно безбедносних структура најјачих сила Запада и јединица Кфора на терену, 60.000 разуларених албанских екстремиста тако брзо и организовано широм Косова спроведу темељно уништавање више стотина српских кућа и десетина цркава и манастира, остављајући иза себе пустош, згаришта, мртве, рањене и испражњена насеља у која се протерани људи ни до данас нису вратили.

Нема доброг објашњења за потпуни крах мисије Унмик тих дана, за погрешне процене, кукавичлук, заташкавање чињеница и бежање од одговорности. Посебно је тешко прихватити податак да инспиратори и организатори, као ни бројни виновници злочина који су почињени никада нису откривени и приведени правди.

После 20 година, вероватно зато имамо ситуацију да Куртијево Самоопредељење јуче излази са срамним саопштењем, у коме износи старе лажи и изнова потпуно негира примитивно и монструозно понашање албанских екстремиста, занемарујући размере њиховог дивљања и последице које су произвели.

А, још невероватније је, да представници Западне политике, који су значајне пропусте у бављењу Косовом претходних 25 година већ начинили, ових дана желе да награде актуелну власт у Приштини убрзаним учлањењем у Савет Европе. Да награде исте оне који су са својим симпатизерима и следбеницима палили српске куће и манастире 17. и 18. марта 2004. и који осам година нису дозвољавали да се манастиру Дечани врати власништво над његовом земљом. Шта је то с Европом данас?

Коме смета сећање на српске жртве?

Неке одговоре никада нећемо добити, али када је то већ тако, ваља видети шта српско друштво и држава, поводом тешког страдања без правде, могу и морају да предузму. То је свакако непрепуштање забораву и немару, инсистирање на истини, спремност да се учини све како се нешто слично више никада не би дозволило, достојанствена туга и дужно сећање.

Историчар Александар Гуџић из Грачанице истиче важност колективног сећања на најзначајније догађаје сваке нације.

“Нација је заједница сећања и осећања, рекао је Ернест Ренан. Оно што нас Србе одређује јесте сећање на велике победе, али и велике поразе и страдања. Срби у свом колективном памћењу негују сећање на Маричку битку, Косовску битку, Велику сеобу Срба, али и на велике победе. Погром 17. марта 2004. године свакако ће заузети место у колективном сећању Срба као велико страдање у савременој историји. Страдање обичних људи, али и страдање српског културног наслеђа. Тада је убијено деветоро Срба, протерано 4.000 и уништено 34 црква и манастира од којих су неки ремек – дело српске и светске средњовековне уметности и архитектуре. На то наше сећање И подсећање замерају нам они који желе да минимизирају наше жртве, које истовремено сведоче о неуспеху њихове мисије и Косову као пројекту независне државе Запада”, поручио је Гуџић за КОнтекст.

Култура сећања представља кључни елемент у очувању колективног памћења, посебно када су у питању страдања и жртве, слаже се и Јована Радосављевић, директорка Нове друштвене иницијативе.

“Међутим, недостатак владиних програма који активно раде на суочавању са прошлошћу, преузимање одговорности за почињене злочине, екскомуникацији осуђених за ратне злочине из јавног простора и јавних функција, заједно с недостатком конструктивног наратива политичких представника, доводи до искривљења културе сећања. То отвара врата манипулацијама, ревизији историје и продубљивању јаза између сукобљених страна. У настојању да се докаже да је њихова страна „жртва“ и често да су злодела друге стране већа, губи се поштовање према самим жртвама”, сматра Радосављевић.

Она за КОнтекст каже да на 20 година од Мартовског погрома, који је дубоко обележио међуетничке односе између Срба и Албанаца, постаје императив фокусирати се на проналажење путева и стварање атмосфере која ће спречити понављање 17. марта.

“Не могу да се сложим са тим да се Србима замера памћење страдања и жртава. Оно што се замера је негирање жртава других, као што се замера и глорификација ратних злочинаца у јавном простору. То не подразумева занемаривање или умањивање значаја наших жртава; напротив, болни моменти из прошлости чине неодвојив део нашег колективног идентитета. Најбоље ћемо одати почаст страдалима ако останемо доследни у држању одговорним оних који су злочине починили, те истовремено градити окружење у којем се такве ствари не могу више догађати”, указује Радосављевић.

Књижевник и новинар Живојин Ракочевић из Грачанице каже да је Погром 17. марта 2004. изнад културе сећања јер обухвата целу једну цивилизацију и цео живот.

“Његов значај је толики да се, на несрећу, ми укључујемо и уливамо у њега и, са дистанце од 20 година, видимо да је постао један од најтрагичнијих догађаја наше нововековне историје. Он у себе укључује хиљаде догађаја и јесте најснажнији симбол Косова и Метохије после бомбардовања. Погром је постао живот, а његове истине део су сведочанства о нама, и нема никакве потребе да нам било ко нешто замери или да се ми двоумимо у сведочанству пред светом и другима. Само утврђени у истини, духу и култури можемо заслужити поштовање других и другачијих”, поручио је Ракочевић за КОнтекст.

Награда за прогон Срба

Истакнута и често цитирана српска новинарка и колумнисткиња Љиљана Смајловић подсећа на двоструке стандарде у приступу приликом обележавања страдања и сећања на жртве у сукобима на простору некадашње Југославије. У писаној изјави за КОнтекст она наводи:

“Све нације које држе до себе гаје културу сећања на своје јунаке и своје жртве. О томе нема спора и ту нема о чему да се разговара. Али, ми Срби не смемо да заборавимо ни чиме су се све наши непријатељи и противници служили против нас не би ли нас натерали да заборавимо или барем потценимо своје жртве. Велика политичка и пропагандна кампања покренута је 1989. против ношења моштију кнеза Лазара кроз српске крајеве у бившој Југославији. Томе су се политичке елите СФРЈ подсмевале као простаклуку и дивљању српског национализма.

На сличан начин је политички обесхрабривано и сахрањивање жртава усташког терора у Херцеговини, да би се почетком грађанског рата у Хрватској дигла и међународна повика против „српске самовиктимизације“ и „токсичне фасцинације“ Србима страдалим у геноциду у Хрватској и Босни и Херцеговини. Изговор је био да је Други светски рат „давно“ завршен и да је српско сећање на геноцид неприлично, непримерено и опасно по разумевање међу народима. То је био политички наратив неких четрдесетак година од усташког геноцида над Србима, у ком су страдале стотине хиљада наших сународника.

Ускоро ће 40 година од почетка грађанског рата и распада бивше нам домовине, а Запад и нама некада братски народи у међувремену су заузели радикално другачији став према жртвама ратова у бившој Југославији. О српским жртвама је и даље неукусно говорити, али су сви други народи охрабрени да негују „културу сећања“ на своје жртве у ратовима YУ сецесије, док се од Срба углавном тражи да масовно убиство Бошњака после пада Сребренице признају за геноцид, у складу са пресудом Трибунала у Хагу, те да прихвате и признају кривицу за сва страдања после оружане побуне УЧК терориста.

А, кад је реч о погрому Срба на Косову из 2004, не смемо да заборавимо нешто веома важно. Косовски Албанци, УЧК ветерани и њихови политички лидери награђени су за тај погром тиме што је Запад одустао од политике „стандарди пре статуса“ и одлучио да Приштина више не мора да усклађује своје политићке и правне стандарде са европским пре решавања статуса Косова. Логика је гласила: Албанци ће мање прогањати Србе ако не буду фрустрирани, нервозни и неповерљиви око коначног статуса Косова. Статус покрајине мора што пре да се реши, тако ће и Срби бити безбеднији.

То никада не смемо да заборавимо. Западне земље су само четири године касније наградиле масовно насилно „етничко чишћење“ Срба са Косова. Та чињеница је по историјском значају равна сазнању да смо 1999. бомбардовани без дозволе Савета безбедности и уз кршење Повеље УН“, поручила је Љиљана Смајловић.

Извор: Kosovo Online