120 ГОДИНА СРПСКОГ КОЛА – Народни лист који чува ијекавицу, ћирилицу и дух прекодринских Срба

• У пуној свечаној сали Дома Војске Србије, у организацији Савеза Срба из региона, у понедјељак 25. децембра 2023. године одржано је предавање „120 година Српског кола”.

У уводној ријечи, издавач и обновитељ садашњег Српског кола, предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта је истакао да је први број Српског кола изашао 1903. године и да је остао упамћен као први народни лист у Српству, који је био намијењен Србима Крајишницима, односно у то вријеме најмногобројнијој друштвеној групи – српским сељацима. Лист је излазио до 1929. године са прекидом за вријеме Првог свјетског рата.

– У јесен 2015. године покренуо сам иницијативу за обнову рада Српског кола. Први број изашао је средином децембра 2015. године. Лично сам настојао да се држимо три кључна начела везано за обнову Српског кола. Прво, да је лист намијењен свим прекодринским Србима, односно Србима који су родом и поријеклом западно од Дрине и Дунава, али и осталим Србима у региону.

Друго, да излази на ћирилици и ијекавском нарjечју, држећи се чувене реченице проф. др Драгана Станића, предсједника наше најстарије културне институције Матице српске, „да су екавица и ијекавица два плућна крила српског језика”. И треће начело је да будемо непристрасни, отворени и објективни – рекао је Линта који се потом осврнуо и на рад Савеза Срба из региона.

– Стратешки циљ нашег Удружења јесте да питање Срба у региону буде дефинисано као једна од најважнијих државних и националних питања наше мајке Србије. Сматрамо да би требало основати посебну државну институцију за Србе у региону са озбиљним буџетом и одговорним људима и јасним циљем да буде инструмент борбе за повратак отетих, имовинских, стечених, статусних и других права, као и да буде инструмент борбе за опстанак и побољшање нашег народа у осам држава региона – поручио је Линта.

Он је изразио задовољство што је у посљедњих десетак година држава у великој мјери помогла српски народ изван Србије, а посебно што су везе између Србије и Републике Српске достигле највиши ниво.

– Треба покренути суштински дијалог са Загребом и Сарајевом око накнаде штете за одузету и уништену имовину, коначно ријешити стамбено питање свих избјегличких породица, пружити правну, финансијску и материјалну помоћ српским борцима које прогони бошњачко и хрватско правосуђе за ратне злочине – поручио је Линта.

Он је златну плакету намијењену Милошу Вучевићу, потпредсједнику Владе и министру одбране уручио његовом помоћнику генералу Синиши Радовићу задуженом за људске ресурсе.

У образложењу је наведено да се плакета додјељује за изузетан допринос jaчању саборности и јединства српског народа и за исказану подршку и помоћ у раду Српског кола.

– Милош Вучевић је био са нама на промоцији првог броја децембра 2015. године у Новом Саду. Желим да му се захвалим, у име нашег Удружења Савеза Срба из региона, што константно ради на јачању саборности и јединства српског народа, без обзира на постојеће границе.

Примајући ово признање окупљенима се у име Милоша Вучевића, потпредсједника Владе Србије и министра одбране обратио Синиша Радовић.

– Као официр и генерал који је прошао бившу Југославију, а мало и регион, жао ми је што српски страдалнички народ који има такву историју, у овом моменту осуђен да се бори за остваривање елементарних људских права за српски народ на Космету. Нажалост, велики свјетски моћници мисле другачије. Зато је важно да српски народ сачува јединство, вјеру, љубав и заједништво. Само тако ће сачувати слободу.

Поводом јубилеја Српског кола Савез Срба из региона организовао је предавање са циљем представљања историјских околности у којима је настао.

О улози и значају листа Српско коло за Србе Крајишнике говорили су уредник СКД Просвјета Загреб Чедомир Вишњић, др Софија Божић са Института за новију историју Србије, др Милан Мицић, секретар Матице српске, историчар у пензији др Момчило Диклић са Института за европске студије, др Немања Девић са Института за савремену историју, професор др Вељко Брборић са Филолошког факултета у Београду и уредник Српског кола Трифко Ћоровић.

У духу приче о историји српског народа на поднебљу на ком је настао лист Српско коло, ученица гимназије Патријарх Павле у Београду, Јана Симоновић извела је народну песму „Засп’о Јанко под Јабланом”, као и пјесму посвећену патријарху Павлу.

Програм је праћен презентацијом на којој су биле истакнуте бројне историјске занимљивости, а програм је водила веома надахнута Драгана Бокун, новинарка Српског кола.

У скопу промоције најављено је да је одштампана поштанска марка са ликом Саве Мркаља поводом 240 година од његовог рођења и 190 година од његове смрти, а биће промовисана крајем јануара.

Предавању су присуствовали бројни предсједници и представници завичајних, прогнаничких и борачких удружења.

ВИШЊИЋ: Судбина Српског кола симболично одредила судбину Срба у Хрватској

О улози и значају листа Српско коло за Србе Крајишнике говорио је гласовити публициста Чедомир Вишњић,  уредник СКД Просвјета Загреб.

– Кад је приликом покретања листа размишљао о имену Миодраг Линта је посегнуо у срце традиције и није могао погријешити.  Исто тако, нема сумње да је редакција загребачког Србобрана и кругом око те редакције представљала српску патриотску групу која је означила прелазак нашег историјског народног идентитета у фазу масовног национализма и да су они као оруђе таквог свог рада осмислили и покренули Српско коло.

У првим бројевима листа и стоји да га одређује редакција Србобрана.

А о каквој се врсти патриотизма и националног осjећаја радило, најбоље говори чињеница да је један од иницијатора покретача и кључних аутора у том тренутку био господин помоћник министра активни официр српске војске Милан Прибићевић, вјероватно аутора уводника тог првог броја листа у коме се каже:

„Наумили смо да Србину ратару, тежаку, брату своме, дадемо новине које ће он моћи разумјети, које ће бити писане лако и разумљиво, народски, тако да сваки Србин може разумјети оно што му се каже и што Србин ратар треба да зна. А сада ћемо казати о чему ћемо све писати и чему ћемо народ учити. Казиваћемо народу колико нас Срба има, гдје све живимо и у којим земљама. Учићемо га зашто је Србин и зашто треба да буде. Казиваћемо му ко су му браћа и близу и далеко. Казиваћемо о нашим старим још од доба кад смо царевали, па све до данас.”

Наравно, овим не желимо ићи на руку тужиоцима и судијама из велеиздајничке парнице који су их оптуживали да као страни агенти производе Србе по овим странама. Они су само одговорни за развој модерног националног осјећаја код народа који је прве сусрете са националном идејом имао већ у лику и дјелу владике Лукијана Мушицког, двадесетих година деветнаестог стољећа, а свештенство из генерације Николе Беговића научило је и неписмене крајишке сељанке ко су и шта су.

То је био логичан пут за идентитет утемељен у његовој средини на вјерској дистанци и за идентитет народа који је сачувао у свом сјећању народну пјесму попут Mајке Југовића из косовског циклуса.

Докле је већ тада стигао тај национално интеграцијски процес у Хрватској говори и сам Адам Прибићевић у анегдоти из 1925. године. Он то објављује у тренутку у ком се свађа са радикалима који манипулишу са националним осјећајима, па оптужују Пречане.

Он прича причу из 1905. године, када чиновник у Малом Грацу иде са коњским колима по учитељицу у Сисак. Та учитељица је случајно његова рођака, а вози их сељак по презимену Момчиловић. Иду по учитељицу, возе је и прођу Петрињу, долазе у банијска села, а Момчиловић се окреће учитељици и каже: „Е брајо сад си у нашим рукама, одавде почиње Србија.”

Касније ће се они сами хвалити много чиме од онога када су се бранили у велеиздајничкој парници, па ће сам Адам Прибићевић као главну политичку заслугу и достигнуће Српског кола уздизање култа краља Петра.

Адам је био ратни дописник Србобрана са балканских ратишта, а један од најснажнијих текстова у том периоду је онај који је објављен усред Загреба 14. новембра 1912. године, а у коме се каже:

„Данас, 20. октобра 1912. одређено је да уђе у Скопље краљ Србије Петар Први, насљедник славних Немањића. Ми у овом часу не можемо правилно да схватимо колико је ово велики и славан тренутак. И за 500 и више година васкрсава пред нашим рођеним очима једна сахрањена држава и један сахрањени народ. Кроз стотине година рађало се и умирало кољено за кољеном, појас за појасом. Сви су умирали у једној жељи да доживе дан васкрса српског и да залепрша у Душановом граду српска застава, да исплива из мора топузина Краљевића Марка и закликтају српске виле у Шар планини.  Дисали су том жељом, хранили се у најтежим часовима у нади тај васкрс и умирали, а да га не дочекаше. А ми, баш ево ми дочекали смо. Сахрањене државе и народи не васкрсавају сваки час.

И ми у побожном ланцу захваљујемо Господу што је излио на нас велику милост своју. Недостојни смо чини нам се те велике среће и заклињемо се душама својим по стотину и хиљаду пута да ћемо настојати да би се показали достојнима овог великог времена.”

Промјене 1918. године довеле су и до важних промјена у листу. Милан Прибићевић са својим официрским угледом учесника ратова, покровитељем добровољаца, нарочито америчких у чијој је мобилизацији судјеловао, представник српске војске у Загребу, дјеловао је у оквиру тада велике демократске странке.

Ушао је у сукоб са Радићевским покретом и отворено се ослањао на српско пречанско село. Он је творац чувене формуле: „Онај који прави хрватску Ирску у Југославији мора знати да прави српску Ирску у Хрватској”.

Бранећи политику народног и државног јединства бранио је и Србе у Хрватској и због њих је улазио у оштре полемике не само са политичким противницима, него и са представницима хрватске и србијанске интелигенције.

Он је са новинаром Миланом Грчићем покренуо иницијативу да се широм ослобођених крајева, а нарочито по Хрватској и Славонији оснивају подружнице сељачких вијећа Српског кола, аутономне организације, прве у историји овог дијела српског народа, која је стигла и до свог Првог конгреса. Ова организација настала је на раскршћу политике и културе, али и са нерашчишћеним односима према странци. Дошло је до првог великог сукоба међу браћом Светозаром и Миланом, оном око првог мјеста  на листи за изборе 1923.  године у Загребачкој изборној јединици. Дошло је до лома.  Странка се одрекла вијећа као посљедње организације, осудила га је као израз Миланове политичке амбиције, што је било дјелимично тачно и организација се распала.

Тих година кренула је једна од ријетких и племенитих идеалистичких епизода српске политике у међуратном периоду – одлазак Милана и Адама у колонизацију на Косово.

У овом периоду листу је, као и много чему другом, пресудила диктатура краља Александра.

Иако је редакција покушавала да преживи још неко вријеме, име листа је било сметња југословенском интегрализму. Адам је касније свједочио да су они жељели обновити лист са старим именом, али племенско име није било дозвољено. Лист је ипак кренуо крајем 1935. године политички и даље на истом трагу.

Нешто касније основано је Сељачко коло, друштво за културно и економско унапређење села.

У историји културе Срба у Хрватској ова организација са својим бројним подружницама остала је уписана златним словима као национална и социјална поштена. Окупила је славне самосталце, људе попут Адама Прибићевића и Саве Селанића. На једној страни је био лист са Адамом на челу, ког ће комунисти називати куларско коло, а на другој само друштво за унапређење села препуно младих комуниста. Тако да ова скромна организација у пуној мјери одражава историјско насљеђе српског народа. Адам је отишао на конгрес у село Ба, слиједећи идеале своје генерације до самог краја. Његови гласачи читаоци су отишли на другу страну.

Како је завршило Сељачко коло?

Вјеру њиховог идеализма с једне стране и њиховог историјског пораза осликава Адамов уводник у број од 3. априла 1943. године, то је посљедњи број листа који је изашао.

„Данас се кује Југославија.

Зашто?

 Зато што се јединство духово у свакој дружави од кад је свијета кувало на ватри заједничких опасности, прегоријевања, патња. Буде ли код нас паметни, будемо ли ми Срби, Хрвати и Словенци умели одржати чврсти унутрашњи фронт, похвалити своје јединство овим данима искушења, ето послије овог рата уједињених сви у балканских Словена у великој Федеративној Југославији. Онда ћемо у тијесној вези са свима сусједима мањим или већим балканским народима образовати велику заједницу југоисточних европских народа. Будимо дакле сви мудри ковачи Југославије.”

Историја као што знате није кренула тим путем. Ковачи Југославије ће бити многи други.

Ово је прилика да подсјетимо да се Адамова вјечна кућа налази у горњем реду старог Батајничког гробља.

Његов посинак Митар га је успио преселити из Америке, и мислим да би се требали потрудити и наћи прикладну прилику да се обиђе његов гроб и положи вијенац.

Софија Божић: Хрвати никад нису прихватили српску политичку посебност

Др Софија Божић са Института за новију историју Србије је изразила задовољство што је повод овог скупа стваралачки, јер је Српско коло са почетка двадесетог вијека био важан лист и с обзиром на бројне промијењене околности, па и државе није исто што и Српско коло из 21. вијека.

– Добро је што се именом новог листа покушава очувати сјећање на некадашње вријеме и сачувати традиција и крајишки идентитет српског народа. 

Првих десетак година Српско коло излазило је у Аустроугарској, a посљедњих десетак година у новој jугословенској држави, Краљевини СХС која је настала рушевинама Хабзбуршке монархије. Тих првих 10 година Српског кола одредило  је и посљедњих 10 година, јер је политичка формација која је стала иза Српског кола, односно Српска самостална странка и његов вођа Светозар Прибићевић, један од познате четворо браће Прибићевић, водила у југословенском правцу што је и реализовано послије Великог рата.

Српска самостална странка је имала јединствену политичку организацију са Радикалном странком из Угарске, представљајући њен огранак који је дјеловао на простору Хрватске и Славоније. Те  странке су се поцијепале, па су Срби из Хрватске имали двије опозиционе партије. Међутим, поред свих напора самосталцима није никако пошло за руком да успоставе споразум са хрватском опозицијом, јер су хрватске странке биле јединствене у ставу непризнавања српске политичке посебности.

Историја политичког живота Срба у Хрватској била је у знаку борбе  за признање њихове националне егзистенције која је била радикално оспоравана због хрватског државног и историјског права, што се манифестовало кроз однос према српском имену, језику и писму, грбу и застави, према српској православној вјери и цркви. Непризнавање српске националне индивидуалности ометало је комуникацију између два народа. Међу Хрватима је постојао анимозитет у односу према Србима као према уљезима, дошљацима, незваним гостима, који представљају реметилачки издајнички чинилац хрватске мисли.

Мит о тзв. Великој Србији и ,,великосрпској хегемонији“, о Србима као носиоцима ,,бизантског“ духа који угрожава темеље западне цивилизације, урезао се дубоко у свијест Хрвата обликујући њихово јавно мишљење и стварајући значајан негативан емоционални набој према Србима, што је било видљиво у више наврата. Најзад, српска и хрватска омладина су ријешиле да стану на крај тим сукобљавањима. У њиховим редовима био је и Светозар Прибићевић, који је већ као студент поставио темеље своје идеологије који се може формулисати једноставним ставом да су Срби и Хрвати дио истог народа.

Светозар Прибићевић је ступио у редове Српске самосталне странке др Богдана Медаковића и изнутра је реформисао у југословенском правцу, односно у правцу потпуног прилагођавања хрватским националним интересима, ма колико то било у сукобу са српским програмом и српским националним интересима како су они до тада разумевани.

Прибићевић је заузео висок положај генералног секретара странке гдје је почео своје ставове да износи преко Новог Србобрана, страначког гласила, који је почео да уређује.

Политика новог курса је ишла путем приближавања српских и хрватских политичких странака и на крају је довела до стварања хрватско-српске коалиције, чији је стварни вођа био Светозар Прибићевић и која је била на власти све до Великог рата. Светозаров брат Адам је тврдио да је политика коју су повели самосталци била нешто потпуно ново, дијаметрално различито од политике каква је вођена до тада. Али, ако погледамо мало боље, постаје јасно да се то ,,ново југословенство“ само надовезивало на ,,идеал српско хрватске слоге“ коју су заступали раније неки преставници српске политичке елите у Аустроугарској, као што су Јован Суботић и Михаило Полит-Десанчић. У сваком случају, самосталци су жељели да умање подозрење Хрвата и докажу да је и њима стало до Хрватске као до домовине. На сваком кораку је било видиљиво да енергично заступају хрватске националне иинтерсе.

Међутим, хрватска страна никада није одустала од хрватског државног права. Тако да када погледамо све оно што се дешавало када је почео Велики рат, када је седам хрватских дивизија из Загреба кренуло на српски фронт, када је 42. Вражја дивизија под командом генерала Стјепана Саркотића починила стравичне злочине над цивилним становништвом у Србији, онда је јасно да се ништа није промијенило и да је хрватска идеологија остала на снази. Зато се поставља питање оправданости и сврсисходности политике каква је вођена прије рата.

Упркос свему томе, 1. децембра 1918. створена је нова заједничка држава, али водећи хрватски политичари и интелектуалци су одмах и прије него што је она формирана, заузели сепаратистички став. Познато је да су у новембру и децембру 1918. одржали шест тајних састанака на којима су разрадили планове пружања отпора југословенству Србији и Србима.

Чин стварања заједничке државе није симболички означавао крај тензија, већ су се оне наставиле. Хрватско питање је отворено чим је формирана југословенска држава и оно никада није силазило са дневног реда дестабилизујући ту младу краљевину.

Власт је настојала да направи компромис, али хрватска политичка елита није показивала спремност да пружи шансу новој заједничкој држави. На мети њихових напада били су Срби и Београд, као освајачи, поробљивачи и хегемонисти. Српски народ у Хрватској је био подијељен између двије политичке струје,  демократске и радикалне. Карактеристично је да су обје странке биле из Србије, што показује да је постојала развијена свијест о духовном јединству свест о духовном јединству са Србима из Србије. Ту свијест није могао да поремети чак ни њихов вођа Светозар Прибићевић, који је у почетку заузимао веома високе по позиције у институцијама власти, али средином двадесетих година, када је Стјепан Радић признао Видовдански устав, монархију и династију Карађорђевића и када је добио удио у власти, Прибићевић се повукао у опозицију врло незадовољан због тога што је држава дала управу онима који, како је он говорио, никада нису ни жељели. Прибићевић је двије године водио опозициону борбу. У суштини почео је приближавати и усклађивати своје ставове са Стјепаном Радићем, односно са ХСС-ом. На крају је створена сељачко-демократска коалиција. Власт је у предвечерје Другог свјетског рата, када се над цијелом планетом развила страшна опасност покушавала да изађе у сусрет хрватским захтјевима и основала државу у држави – Бановину Хрватску. Међутим, то је био само први корак стварању НДХ и стравичном геноциду над српским народом у Другом свјетском рату.

 

ДИКЛИЋ: Како су нестајале српске институције у авнојевској Хрватској

Историчар у пензији др Момчило Диклић са Института за европске студије је истакао да је овај скуп прилика да се укаже да је важно да се настави континуитет садашњег Српског кола који је из броја у број све квалитетнији и који третира „бројне наше ране”.

– Краљевина Југославија је за нас крајишке Србе направила велики искорак у смислу образовања и одгоја. Прављењем школа и увођењем обавезног основног образовања описменили су се многи учитељи, свештеници који су се касније први нашли на удару НДХ. Усташка идеологија је одредила да се ослободи од најписменијих, а да српски народ у доброј мјери остане неписмен. Тако по завршетку Другог свјетског рата, хрватски министар Звонко Гркић 1949. године изјавио да око 330 школа не ради. Спомиње се податак да око 18.600 дјеце у периоду од првог до петог разреда не иде у школу, од чега највише у Далмацији и неразвијеним крајевима. Исте године други министар др Павле Грегорић на сједници Централног комитета каже да у неразвијеним крајевима има тифуса и других заразних болести више него што је имало раније. То је показатељ каква је била ситуација и како су живјели крајишки Срби у тим временима. Српски народ имао је велика очекивања од оснивања појединих партизанских институција.

Тако је у септембру 1943. године основана Српска ријеч, касније и СКД Просвјета, а 12. јануара 1944. године оснива се Српски клуб вјећника ЗАВНОХ у Дому културе у Оточцу. У прогласу је наведено, да је оснивање Клуба вијећника знак пуне равноправности Срба и Хрвата, и гаранција да ће интереси српског народа у Хрватској, бити заступани правилно. Упућен је позив Србима да се окупе око линије Комунистичке партије у борби против Владе краља Петра.

Први конгрес Срба у Хрватској одржан је 29. и 30. септембра 1945. године, а на њему је речено да је Српски клуб радио у тешким условима и показао извјесне резултате. Одређен је задатак бирања Главног одбора, као руководства широке политичке организације Срба у Хрватској, који би стајао на челу народно-фронтовске масовне организације Срба у Хрватској. Конгрес је изабрано, како је истицано, народно-политичко тијело Срба у Хрватској. У његовом окриљу, формиран је Секретаријат, Извршни одбор и Пленум. Конгрес је постао највиши орган Срба у Хрватској, док је истакнуто да Главни одбор представља масовну фронтовску организацију Срба у Хрватској. Српски народ је умирен одлукама Конгреса.

По завршетку рата Владимир Бакарић и остали руководиоци не дозвољавају адекватно функционисање српских институција и њихов развој сходно предвиђеној улози. Долази до потпуног запостављања српских крајева, што се правда приоритетима других државних обавеза. Истовремено се од Срба тражи потпуна послушност и извршавање државних обавеза. Они су заправо послужили за извођење свих државних експеримената на њима. Схвативши однос према народу којем припадају, некад најпрестижнији партизани, а тад у функцији министара, буне се против таквог односа према српским крајевима. Како се и поред њихових примједби ништа није мијењало, долазе у сукоб са првим човјеком хрватске политике др Владимиром Бакарићем, што је ескалирало 1950. године када подносе оставку, потпредсједник хрватске Владе Душан Бркић, министри Раде Жигић и Станко Опачић Ћаница.

Послије оставки, Броз, Бакарић и остали их затварају а затим формално „смjењују”, да не би признали да постоји проблем са Србима из Хрватске. Касније се деценијама говорило па и до данашњих дана, о смjени министара, а не о оставкама. Послије ове „смјене”, српско национално питање постаје табу тема. Челни руководиоци Хрватске искористили су друштвени моменат, када је читаво друштво захватила догматизација, да у потпуности униште, тј. елиминишу сваку бригу, облик или метод који је претпостављао вођење бриге о српкој националној компоненти. У потпуности нестају посебне српске институције, како оне које су имале политичку, тако и оне које су имале културну функцију. Све оне нестају без јавне расправе, готово илегално.

Тако нестаје Главни одбор, руководство широке политичке организације Срба у Хрватској, које је изабрано на Конгресу Срба у Загребу 1945, с главним задатаком, да води рачуна о социјалном, економском и националном положају Срба. Замире и рад СКД Просвјета, које је ипак имало велику улогу за српску културу послије њеног пустошења од 1941. до 1945. г. Заправо, СКД Просвјета долази у тешку позицију, јер је њен рад био заснован на концептима ЗАВНОХ и одлука Конгреса Срба, са наглашеном функцијом, да води рачуна о српским националним посебностима. Као такво, долази у тежак положај, јер је интенција челних људи КПХ била послије 1950. да у потпуности потисне националну посебност српског народа. У таквим условима била је мучена разним политичким процесима. Нестају и њене културне установе, којима је она поставила темељ, тј. основала их. Нестаје Музеј Срба у Хрватској, Централна библиотека са архивом, Издавачка књижара Просвјета. Постепено престају са излажењем српски листови и часописи, као што је Српска ријеч, мјесечни часопис Просвјета, затим календар Просвјета, нестаје Српско пјевачко друштво Обилић.

Послије смјене наведених руководилаца, Срби остају без својих упоришта у новом режиму, тј. људи који су бар донекле водили рачуна о њима. После XXI сjеднице Предсједништво ЦК СКЈ извршен је од органа власти атак на Просвјету. Да би се умањила жестина кртике на дио хрватског политичког корпуса, измишљен је политички паритет, до тада већ уходан на овим просторима, па се почело говорити, да у овом друштву „организовано дјелује српски национализам”, што је било опасно. Притисак постаје неподношљив, измишљају се оптужбе, врше се претреси, плијени и одузима имовина, људи се спроводе на разне информативне разговоре. Тако су многи почели да бјеже од Просвјете, да не би добили партијски приговор. 1972. престају готово све активности педесетак пододбора Просвјете. Друштво остаје само с једним запосленим човјеком (др Станко Кораћ), до брисања из регистра. Политичка одлука о брисању је донијета рјешењем Секретаријата за унутрашње послове Хрватске 25. маја 1980. године, уз иронично објашњење, да не постоји никаква активност Друштва. То је било безобзирно образложење, тј. провокација Срба, кад се добро знало да је рад Просвјете намјерно спријечен. Тако је послије 36 година свог рада, угашена и посљедња институција српског народа у Хрватској.

Послије Титове смрти дошло је до опуштања. Одржавају се двије тајне сједнице. Тема тих сједница је била позиција Срба у Хрватској са закључком да је „српско питање у Хрватској добро ријешено, али се оно не спроводи”. Истовремено у Загребу 17 културних, научних и политичких институција расправља о позицији Срба у Хрватској.

Онда се дешава да се при САНУ 1985. године оснива одбор који ће проучавати историју и културу српског народа у Авнојевској Хрватској, на челу са предсједником академиком Василијем Крестићем. Реакција у Хрватској је да се 1986. године оснива одбор у Загребу на челу са академиком Душаном Ћалићем. Након тога је обновљена Просвјета, али тада је СФРЈ уставним промјенама у име демократизације доведена до распада. Уставне промјене су биле такве да је распад постао легалан и неизбјежан.

Девић: Српско коло је било и остало гласило Срба интегралиста

Др Немања Девић са Института за савремену историју је одржао слово о Српском колу и српском интегрализму.

<

Када су се четрдесетих година 19. стољећа у Италији срели велики писац Србије, Љуба Ненадовић и највећи пјесник Српства и Црне Горе, владика Петар II Петровић Његош, један од тужних закључака био је: „Сви смо ми без куће, изгорjела је на Косову”.

Ни 180 година касније ситуација се не чини као много другачија. Да јесте, у Београду бисмо 2013. године славили два вијека од рођења Његоша као национални празник, а 2023. године за важну годишњицу Српског кола била би организована државна национална академија. Није случајно да није тако.

Свjедоци смо и савременици реализације плана скованог у престоницама империја, да се сва српска култура сведе на србијанску, па да умјесто да буде омеђена Трстом, Будимом, Темишваром и Светом Гором, она буде угурана у границе од Бадовинаца до Димитровграда.

Како се овоме одупријети на индивидуалном и националном нивоу? Блистави ум и учитељ нације, Владета Јеротић, својевремено је сугерисао три корака у ходу ка катарзи: самоспознају, самопомирење и самообновљење. Притом, први чин самоспознаја најтежи је и уједно најважнији.

У нашем случају он нас наводи да схватимо снагу православне вјере, моћ и виталност завјета и историје, значај ћириловог писма и очување језика. Управо у том контексту може се сагледати значај Српског кола. Када је основан 1903, дакле у вријеме када су Срби у Загребу били организовани и финансијски моћни, а у том дијелу Аустроугарске бројни и истрајни у борби за своја политичка права, лист је стајао на тврдим позицијама српског интегрализма.

Притом кад говоримо о овим појмовима, како је већ наглашено, ми не говоримо о национализму какав данас познајемо, дакле у данашњем облику, већ о националнизму који је уско скончан са антиимперијализмом, борбом за самоопредјељење и културни препород. Лист је објављивао текстове о српским великанима из Славоније, Хрватске и Далмације, али уједно пратио дешавања из Кнежевине Црне Горе, преносио на екавици пјесме и приповјетке књижевника из Краљевине Србије.

У уводнику првог броја пише:

„Нисмо ми сироти. Имамо ми српске браће која стоје иза наших леђа да нас чувају, да не би отуд неко ударио на нас. Ми морамо да се упознамо, да се у једно српско коло ухватимо, па ћемо ми извојевати да и српско име и вјера православна буду поштовани и у овој држави као што треба.”

У другом броју је стајала и нека врста манифеста српског интегрализма на почетку двадесетог вијека.

„Ми смо Срби сви једно, и онај у Банату и онај у Бачкој и у Хрватској, и у Босни и у старој Србији и Маћедонији. И у Црној Гори и Србији. А да баш видиш да смо једно те исто, ми доносимо и двије пјесме, једну с Косова поља а другу из Призрена, гдје је била престоница цара Стевана Душана Силног. Читај, па види како и они говоре и пјевају исто као и ми. Исте обичаје народне имају, крсно име, славу славе као и сваки Србин.”

На истим позицијама и са истом тешком мисијом и данас се налази Српско коло, јединствен ћирилични ијекавски лист као гласило Срба интегралиста у данашњој Републици Србији.

– Зато и вама, окупљени, колеге, драга браћо и сестре, нека срдачно буде упућена молба. Помозите у својој моћи да Српско коло опстане и у наредним годинама. Било је гашено само у вријеме окупација и тешких националних суноврата. Несхваћена и поражена идеја српског интегрализма данас се може видјети на гробљима расутим од Канаде до Аустралије. На њима су покопани емигрант Кордунаш и емигрант Личанин, Босанац, Црногорац и Србијанац, разједињени политички и животу, а упознати и помирени на истим парцелама тек након смрти.  Суштински то је била посљедица неразумијевања да су у судбоносним моментима једно и недјељиво. Супротни примјери видјели су се на почетку 20. вијека када су се Срби из свих покрајина притиснути истом невољом и борбом за ослобођење и уједињење ухватили у једно српско коло. А кад се, остављајући по страни све разлике, у то коло ухватимо, то ситно коло до кола, оно се чује и до Беча и до Стамбола. Нека Господ да Српском колу дуг вијек, много отпјеваних пјесама и одиграних кола, а свим окупљеним прегаоцима нове и нове махове.

Брборић: Ијекавица у Србији има доста непријатеља!

Др Вељко Брборић, редовни професор Филолошког факултета у Београду је истакао да су ћирилица и ијекавица наше идентитетске категорије, које представљају прошлост, садашњост и будућност и без којих би били „прави инвалиди”.

– Српско коло је за 120 година, са свим недаћама дијелило судбину српског народа и било чврста нит континуитета и идентитета. Није нас учило подјелама, већ нас је обавезивало на заједништво и то прије него што смо имали државно и политичко заједништво настало 1918. године и нестало у посљедњој деценији прошлог вијeка. Данас је то једини лист у Србији који се штампа ијекавски. Само то је довољно да буде законски заштићено – рекао је Брборић.

Он је изразио наду да ће дочекати дан у коме се неће српски народ дијелити.

– Mој професор Милорад Дешић, рођени Дрварчанин, рекао је давно да су сви Срби – прекодрински, само зависи са које стране Дрине се гледа.

Осврнуо се и на законску регулативу.

– Члан 10. Устава Републике Србије каже се да су у употреби „српски језик и ћирилично писмо”. Србија и Република Србија су 2021. године донијеле Законе који можда нису најсрећнији, али у њима се ћирилица дефинише као „матично писмо”. Правопис српског језика каже да српски књижевни стандардни језик има два изговора: екавски и ијекавски и да је избор између њих слободан. Није потребно доказивати да су ијекавица и ћирилица заштитни знак Српског кола, али није мали број оних којима то није мило. Такве је најбоље упутити на Устав и Закон. Онај ко не поштује Устав и Закон не може му се ни објаснити. Данас се у Србији бар трећина министара не потписује ћирилицом. Поједини медији са националним фреквенцијама не користе ћирилицу, док ијекавицу не познају. Што се тиче језика и језичког јединства боље би било да их нема – рекао је Брборић.

Он је нагласио да је на националним катедрама Филолошког факултета у Београду радио велики број професора ијекаваца (Бошковић, Стевановић, Вукомановић, Пецо, Ћорић, Дешић, Стакић, Милинчевић, Деретић, Бандић, Иванић…) који су чинили част Београдском универзитету и Српству.

– Тај број је данас смањен, али слутим да их више неће бити.

За оне који не вјерују шта је ијекавштина дала Српству поручио је да погледају књигу „100 најзнаменитијих Срба”.

– Коме то није довољно нека погледа наставне програме и утврди колико је писаца ијекаваца. Намеће се питање гдје настаје проблем кад су у питању медији. Јасно је да ијекавица у Србији има доста непријатеља и све је мање присутна, док је ћирилица одавно у узмицању – рекао је Брборић.

 

Навео је да је историја пуна примјера у којима је било покушаја да се преко изговора и писма српство разједини, као и да је било несмотрених покушаја да останемо без ијекавице, што срећом није заживјело.

– Тежња је била не само да Дрина буде граница, већ да то буду писмо (ћирилица/латиница) и изговори (екавски и ијекавски). Срећом није тако. У Одбору за стандардизацију српског језика доминантни су ијекавци. Такође, важно је дјеловање Интеркатедарске конференције у Тршићу која посљедњих пет година окупља представнике са свих србистичких катедри што представља важан кохезиони фактор. Већ по правилу се по њеном завршетку веома агресивно огласе хрватске медији. Средином 2017. године на јавној расправи био је документ под насловом „Стратегијa развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027”. Нажалост није усвојен, али треба истаћи да је 2019. године потписана Повеља о српском културном простору између Републике Србије и Републике Српске у којој је наглашено да „посебну пажњу посвећујемо успостављању системске бриге о српском језику и ћириличком писму”. Брига о језику и писму спада у образовне, националне и културне приоритете. Због тога је важно да се релевантне, научне, стручне и државне институције уједине на овом заједничком задатку.

ЋОРОВИЋ: Док је Српског кола живјеће и сви свети и распети српски крајеви!

Трифко Ћоровић, главни и одговорни уредник листа Српско коло је истакао да никада није било лако одржавати сопствени поглед на све српске крајеве, саосјећати са својим сународницима – „Србима, свима и свуда”, и проговорити баш онда када је најпотребније, као што то годинама ради оснивач Српског кола и народни трибун нашег доба – Миодраг Линта.

– Када смо 2015. године оснивали Српско коло знали смо да оживљавамо скоро заборављени бренд нашег журнализма који нам је читав један вијек касније, наметнуо исту тежњу и обавезу – да сачувамо концепт „народног листа”. Правећи паралелу са Српским колом од прије 120 година трудили смо се, не само да чувамо ијекавицу и ћирилицу, већ да будемо поуздан путоказ прогнаним и повратничким породицама што је заслуга гласовитих правних стручњака Ратка Бубала и Шпире Лазинице.

Не постоји стратиште српских жртава о коме нисмо писали и подсјећали на сваки одржани помен, подизање цркве или крста којом се његује и чува култура сјећања. Нисмо заборавили ни сузе породица несталих жртава.

Истраживачки текстови др Милана Мицића приближили су истину о настанку колонистичких насеља у Војводини и описали необичне судбине солунских добровољаца.

Посебно смо захвални великом писцу Милошу Кордићу који је свих ових година уз нас и који је у више од 50 ауторских текстова доказао да наш изворни језик живи на страницама Српског кола.

Кроз бројне интервјуе, извјештаје, репортаже трудили смо се да његујемо културу Срба Динараца и промовишемо бројне ауторе који су објавили писана дјела надахнути каменом са кога су потекли.

Особеност нашег листа чине и тематске укрштенице које годинама припрема један од најбољих српских енигматичара Милорад Мишо Живанић.

Велики допринос садржају Српског кола дају завичајна, прогнаничка и борачка удружења. Њих воде прегаоци пуни ентузијазма из кога су се изродиле бројне креативне активности које не би имале толики значај да нису медијски испраћене. Управо захваљујући томе Српско коло се препознаје као јединствено гласило и најбржа пречица до завичаја.

Пуно је симболике у чињеници да овај јубилеј обиљежавамо баш, на празник Светог Спиридона Чудотворца, чије мошти вијековима чувају Крф – земљу српског спаса и Васкрснућа. Не славе њега само приморски градови и Срби у Трсту, Петрињи или Скрадину, већ је, нимало случајно, међу десет највећих крсних слава у нашем народу.

Вјерујем се да ћемо са истим жаром наставити да славимо нове јубилеје – ускоро и стоти број.

Искрено се захваљујем нашим пријатељима – истакнутим научницима, који су својим исцрпним и поучним излагањима овај догађај учинили изузетним.

Посебну захвалност дугујем члановима нашег тима Драгани Бокун, Драгани Шиповац, Весни Пешић, Татјани Рађеновић, Славици Огњановић, Жељку Ђекићу, Милисаву Шапићу, Драгану Башовићу, Мили Шапићу, Милану Гомирцу.

Док је Српског кола живјеће и сви свети и распети српски крајеви!

 

Текст: Екипа Српског кола
Фотографије: Небојша Мартиновић

БОНУС: Погледајте фото запис Миљка Јове Радановића