25 година од Нато агресије на СРЈ – тоне осиромашеног уранијума и једно историјско извињење
Пре 25 година на данашњи дан започела је агресија Нато алијансе на тадашњу Савезну Републику Југославију. Напади су трајали 78 дана током којих је, према подацима Министарства одбране Србије, убијено 2.500 цивила, међу њима 89 деце, и 1.031 припадник војске и полиције. Рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа се води као нестало.
Иако за ову интервенцију није постојало одобрење Савета безбедности Уједињених нација, наредбу за напад дао је Хавијер Солана, тадашњи генерални секретар Натоа, команданту савезничких снага, генералу САД Веслију Кларку.
Непосредан окидач за агресију били су догађаји у Рачку од 15. јануара, као и неуспешно окончани преговори о кризи на Косову у Рамбујеу и Паризу.
На сајту Натоа наводи се да је „ваздушна кампања, операција ‘Савезничке снаге’, покренута у марту 1999. како би се зауставила хуманитарна катастрофа која се тада одвијала на Косову“.
„Одлука да се интервенише уследила је после више од годину дана борби унутар покрајине и неуспеха међународних напора да се сукоб реши дипломатским путем“, наводи се на сајту Алијансе.
Према подацима Натоа током 78 дана ваздушних напада изведено је више од 38.000 летова – од којих су 10.484 са ватреним дејствима.
Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији. Најпре су гађани противваздушна одбрана и други објекти Војске Југославије. Први пројектили погодили су зграду Центра везе у прокупачкој касарни и том приликом је погинуо војник Бобан Недељковић. У бомбардовању су тешко оштећени привредни објекти, школе, здравствене установе, инфраструктура, медијске куће, споменици културе… Процењује се да је за 78 дана изручено 10-15 тона осиромашеног уранијума.
На Косову су се први на мети нашли војни циљеви у Приштини, погођени увече 24. марта. Током 78 дана на мети су били Грачаница, Лепосавић, Косовска Митровица, Косовска Витина, Пећ, Подујево, Гњилане, Призрен, Урошевац… Последњи пројектили пали су у подручју села Кололеч код Косовске Каменице.
Нато је 1. маја бомбардовао мост у Лужану код Подујева преко кога је прелазио аутобус Ниш-експреса и усмртио 44 особе. Аутобус „Ђаковица превоза“ погођен је 3. маја код Савине Воде, на путу Пећ-Кула-Рожаје, када је погинуло 20 особа, док су њих 43 повређене. Код села Кориша недалеко од Призрена 14. маја бомбардована је колона људи, погинулих је било 87, а 70 рањених. Затвор Дубрава у Истоку погођен је 21. маја, где је убијено најмање 20 затвореника.
Од 9. априла до 14. јуна вођена је битка на Кошарама. Циљ напада ОВК била је копнена инвазија на Косово и пресецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену. Уз артиљеријску подршку Војске Албаније и Нато авијације караула је заузета, али је Војска Југославије успела да спречи даљи продор. У овим борбама погинуло је 108 припадника Војске Југославије.
У бици на Паштрику која је почела 26. маја погинуло је 26 припадника Војске Југославије, а више од половине жртава страдало је услед дејства Нато авијације.
Бомбе које су падале на Србију нису бирале узраст, па је најмлађа жртва агресије била једанаестомесечна Бојана Тошовић погинула 11. априла 1999. године, приликом бомбардовања села Мердаре код Куршумлије. Двогодишњи Марко Симић био је жртва бомби које су пале на центар Новог Пазара. У Варварину је приликом гранатирања моста преко Велике Мораве погинула петнаестогодишња Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. Трогодишња Милица Ракић, девојчица погинула у својој кући приликом бомбардовања Батајнице, постала је симбол страдања деце у Нато бомбардовању.
Агресија је обустављена потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. којим је прецизирано повлачење снага Војске Југославије са Косова и улазак на Косово међународних војних трупа, и усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација.
Генерални секретар Нато 10. јуна 1999. издао је наредбу о прекиду бомбардовања. Прве трупе Кфора ушле су на Косово 12. јуна.
Једини званичник неке чланице Натоа који се извинио за бомбардовање СРЈ је бивши председник Чешке Милош Земан, који је 1999. био на месту премијера.
„Желео бих да се извиним за тадашње бомбардовање Југославије. Желео бих да замолим српски народ за опроштај. Све време ме је то мучило. Када се одлучивало о бомбардовању, били смо тек неколико недеља у Нато. Били смо последњи који су дали сагласност“, рекао је Земан 2021. године са позиције председника Чешке.
Преузето са: Косово онлајн
