Блатушчани на Кордуну у весељу прославили славу
Сви Блатушчани радују се 22. мају, Храмовној слави Пренос моштију Светог оца Николаја. Тако су се и ове године окупили на светој Литургији коју је служио протојереј Миле Ристић. Кум славе био је Жељко Полојац из Подгорја.
На славу су стигли и мјештани из околних села Подгорја, Перне, Маличке, Пољана, Чемернице, Бовића, Цреварске Стране, али и Блатушчани расути по свијету. Слава је повод за весеље, али и тренутак када се са сјетом присјећају како је то некада било и у коликом броју су се људи сабирали.
Протојереј Миле Ристић у својој бесједи након Литургије поручио је вјерницима да је ово окупљање и повод да се свако захвали Богу на сваком добром дану који је подарио. Пожелио je свима срећну славу и подсјетио присутне колико је велики угодник Божји био Свети Никола који је живио у четвртом вијеку као епископ Мире Ликијске у Малој Азији.
– Свети Никола се у чудесном сну јави свештенику из Барија и затражио му да се његове мошти премјесте у Бари (Италија) који је у то вријеме био хришћански град и под православним патријархом. Мошти су у Бари стигле 9. маја 1087. па тај догађај данас славимо као Пренос моштију оца Николаја – рекао је отац Миле Ристић.
Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слијепи, глуви и бесомучни. То се и дан данас дешава, па се вјерници широм свијета моле овом светитељу, а нарочито када се нађу у невољи или болести.
– Прослављајући Светог Николу прослављамо Господа Бога којем се молимо и клањамо и од којег очекујемо Царство небеско. Зато овдје на земљи треба да се трудимо да будемо праведни и достојанствени сљедбеници Свевишњега, да будемо достојни насљедници наших славних предака и да идемо путем Христовим.
Прота Миле Ристић је поручио свима да живе у љубави и слози са ближњима својим, да не забораве да изнад њих увијек стоји Бог, и све што човјеку да, може и да му узме.
Након Литургије окупљени су наставили весеље уз трпезу љубави коју су уприличили поред цркве. Током сабрања се чула добро позната пјесма ојкача извођена гласом окупљених жена, добрих мајстора познате кордунашке ојкаче.
Храм у Блатуши је саграђен још почетком 18. вијека. Нови храм подигнут је 1930. године, a запаљен и девастиран 1941. године, за вријеме Другог свјетског рата када је у Блатуши страдала једна трећина њених становника, што бораца, што жена и дјеце. Храм је поновно обновљен 1985. године. Парохију сачињавају села Блатуша, Подгорје и Маличка која се налазе на источним падинама Петрове горе на Кордуну.
Према попису 1931. године село Блатуша је имало 1.215 становника, 1941. године око 210 домаћинстава са око 1.400 становника, а према првом послијератном попису, 1948. године било је 198 домаћинстава и 886 становника.
На попису становништва Блатуша је 1991. године имала 558 становника, а 2001. године свега 285. Према попису из 2011. године у Блатуши живјело је 171 становник, а данас је тај број још мањи. По националном саставу сви становници су били Срби.
Како се некада прослављала храмовна слава за Српско коло је испричала Љуба Мраовић.
— Када сам била дијете са нестрпљењем сам чекала тај дан. Али сам тек у послијеподневним часовима могла да идем на збор. Ујутро су се чувале краве, то је била моја обавеза. За то вријеме морала сам орибати ноге, каменом пете лијепо састругати. Када дођем кући, не могу ишчекати да кренем. Крене нас по 10, 12 пјешке, прије него што стигнемо, обришемо ноге крпцом и онда тек обујемо сандалцу или ципелцу што добијемо. Чим кренемо од куће док мало не замакнемо за неки грм, вичу за мном: „Пази како се понашаш, канџија ће писати своје писмо по гузци.” Онда чекамо онога са сладоледом што долази са бициклом. Гротуљу (врста огрлице направљене од слаткиша наслаганих на струну) једну купимо за шта смо добили новаца. Не смијемо пуно завиривати, запиткивати. Највећа радост је када неко од одраслих приђе, помилује по глави и пита: „Јел би ти попила једну Кокту?” Нема веће среће за нас од тога. Та зборовања су нешто што се не може заборавити.
Мраовићева нам је рекла да старије дјевојке тада долазе свечано обучене, исплетене косе у плетенице, јер тада дјевојке нису имале кратку косу. Обучене у широке шосеве, бијеле блузе са дукатима око врата хватале су се у коло углавном дјевојке за удају, а дјеца су чекала свој тренутак да и њих неко узме за руку не би ли научили плесати.
Најчешће се у збор се долазило пјешке. Они који су се довозили са коњским запрегама, окићеним коњима и окаченим звоном на орми за вријеме дружења остављали су коње на ливади да пасу, или у хладу хранећи их свијежом накошеном травом.
Цимбуле су свирале, а у колу се загледали, ко боље зна да заигра, а пред мрак углавном започиње плес у двоје и тиха запиткивања. Са тих зборова дјевојке су се кријући и удавале.
— Кад се мало више попије започињала се пјесма. Сједећи и стојећи се натпјевавало, такмичило тко боље пјева. Што их је више у групи било је љепше за чути. По врсти арије знало се одакле су из кога села и засеока.
Када је имала 15, седамдестих година, маме су тада пратиле своје цуре које су за удају. Тада је најбитније ко ће им намигнути, јако стиснути у колу за руку.
— Када је дошла струја у Блатушу са збора смо ишли на плес у школу. Тамбуре су тада свирале, још није било грамафона на игранкама. Увијек се игранка завршавала до поноћи. Кажем ја тада: „Ја имам строгог ћаћу и у мрак не смијем, ако ћеш се пољубити са мном, можеш само под сијалцом.” Вели он: „Нећу”. Е па ја му кажем како је мени ћаћа река’.
И у дјевојаштву се на збор и долазило и одлазило босих ногу. Чувају се сандалице за сљедћу игранку.
— Само смо на збору обувени, а кући морамо и понијети и крп’цу са којима смо ноге брисали. Сами смо ишли да си зарадимо новац како би купили одјећу за збор, малине или јагоде брати скупљати вргање. Купине са Рудника носимо по 7 километара у Вргинмост у кошари на глави да продамо.
На зборовима су се крстила дјеца, на крштење се у Цркву прије подне долазило иако у то доба комунизма је било ријетко. У прилог томе говори и чињеница да су кумови на крштењу били најчешће они који нису били у радном односу, да не би имали проблема послије на послу.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
