Болно прешућивање патњи

Осврт на књигу Милоша Бајића – Срби Баније у концентрационом логору Маутхаузен

Кроз живот и школовање упознати смо са страхотама Другог свјетског рата међутим та сазнања била су фрагментална тј. врло пажљиво презентирана тако да се до пуне истине није могло доћи. Дио хисторије који је говорио о жртвама тога рата посебно је подвргнут строгој не научној већ политичкој анализи којом су жртве на одређен начин селектиране на више категорија док о некима није било нити спомена. Наравно у писаним радовима, књигама, чланцима, на комеморативним скуповима и посебно подигнутим споменицима, спомен-плочама и другим обиљежјима, приоритет су имали припадници НОБ-е и категорија коју су у то вријеме називали – жртве фашистичког терора. Тада се мало знало о страдању и осталих грађана Југославије који ни на који начин нису били везани уз НОП, ту прије свега мислим на заробљене припаднике ЈВ Краљевине Југославије, политичке и јавне личности те државе и обичне становнике сељачког и грађанског слоја који су једоставно одведени у логоре као обична радна снага или били унапријед предвиђени за уништење у пакленом плану геноцида на расној основи.

Банија у таквом начину третирања жртава рата није била изузетак. Званично је утврђено да је у рату на Банији (1941-1945) страдало 22 466 становника на разне начине. У тај списак уврштене су и жртве са тадашњег сисачког котара који је обухватао и насеља и села на десној страни Саве од Сиска до Суње која су на Банији и до тада су увијек била у сатаву котара Петриња. Од тогаа броја 6 886 погинули су и страдали као припадници НОВ-е, док је у директном терору окупатора и снга НДХ (усташа и домобрана) или у затворима и логорима страдало 15 506 становника. У податке о жртвама уврштена су и 74 припадника ЈВ погинули или нестали у Априлском рату. О страдању у борбама, директном терору на терену, затворима, логорима Јасеновац, Градишка, Госпић, Сисак, Копривница, Јастребарско, доста се знало и писало. Познато је да су Банијци били и у другим логорима на територију бивше државе, да су били и у логорима у Њемачкој, Аустрији, Италији, Пољској, Норвешкој … О томе шта се тамо збивало мало се знало а још мање је о томе писано. Према доступним подацима након рата вратило се 4 606 преживијелих заточеника из разних логора, интернираца, депортираца, одведених на присилни рада, те заробљени и заточени припадници НОП-а. Страховита страдања и незамисливе патње ових повратника биле су прикривене шутњом. Средина у којој су живјели није нити знала за њих а они који су требали бринути о њима нису им поклањали довољно пажње. Да међу нама живе обиљежени људи, који су преживјели страшна мучења, патње, разна злостављања и експерименте нациста који су несхватљиви за иоле нормално људско биће, знали су само њихови најближи.

Недавно је у издању нашег Завичајног удружења Банијаца потомака и пријатеља Баније Београд изашла књига Милоша Бајића: Срби Баније у концетрационом логору Маутхаузен. Многи су се одмах запитали од куда то Милош, познати завичајни пјесник и друштвени радник, одједном на тако тешку и сложену тему далеке прошлости. Наравно нису знали да је он потомак једног мученика из овог страшног логора у Аустрији а поред тога, такођер да је он по образовању хисторичар. Поезија је оно са чим је испунио свој живот посвећен вољеној Банији и њеним људима.

Више од шездесет година пропитивао се за судбину оца у рату и притом био ускраћен за одговор или добијао сасвим штуре одговоре. Та болна шутња оца као да је говорила да је најбоље да се о томе и не прича, јер ако исприча страшну истину тко би нормалан могао повјеровати да се то стварно и догодило. Одрастајући и школујући се сазнао је много о прошлости па тако и о нацистичким логорима. Доласком у Београд постала су му доступна сазнања о логору Маутхаузен чиме је могао дјеломично схватити и кроз што је све прошао његов отац док је био сужањ на овом ужасном мјесту. Укључио се и у рад удружења чији је првенствени задатак да се сачува сјећање на ова мјеста страдања наших људи те да се даље истражује све оно што је у вези логора, система рада и управљања у њему, судбина оних који су у њему остали и оних који су из њега изашли са трајним ожиљцима. Као пјесник своје дојмове о спознатом исказује прво у збирци пјесама Крст и пет каменова гдје у пјесмама: Хартхајм ”Т – 4” (шифра наредбе о усмрћивању), Ебензе, Пред остатком крематоријума и У Маутхаузену 2018, указује да ова тема за њега још није превазиђена.

Иако је у међувремену о овом логору писано и штампано неколико вриједних књига Милош се одлучио да и он каже понешто од тога што је толико година носио дубоко посађено у себи али сад поткрепљено бројним новим сазнањима, свједочењима, документима и својим личним одласком на лице мјеста. Опредјелио се да обради судбину заточеника који су родом са Баније. Прикупио је ваљане документе, спискове наших земљака који су били логораши, утврдио њихову судбину, објаснио начин на који су доспјели у логор, шта су и под којим условима тамо радили, како су страдали и на крају како су ослобођени и враћени у домовину.

Књига „Срби Баније у концентрационом логору Маутхаузен“  Милоша Бајића може се наручити на број мобилног телефона 063 890 68 03.
Цијена књиге износи 350,00 динара + поштарина.

На списку су се нашла 224 Банијца који су били заточеници овог логора и више његових филијала. До логора су углавно дошли тако што су на својој родној Банији били похватани од стране усташа и онда након бројних селекција као здрави радно способни доведени у логор Сајмиште. Одатле су након задње селекције упућени специјалним транспортом са другим заточеницима Бањице у логор Маутхаузен. Они који нису испунили критерије одведени су на стратиште у Јајинце. Након доласка у логор сви су добили бројеве по којима су се једино идентификовали.

Милош описује што су и гдје све радили и под којим условима. Иако овај логор није био намијењен за масовно уништење, нацисти су испитивали колико логораши уз минимум хране и исцрпљујући рад могу преживјети. Из књиге се јасно види да је намјера нациста да постепено након обављених послова логораши једноставно изнурени умру, буду убијени или директно спаљени у крематоријуму. За њих је у то вријеме окупирана Европа била непресушан извор радне снаге. Овакав нељудски третман није преживио велики број логораша што га иако је био радни сврстава по страхотама у сам врх нацистичких логора диљем Европе. Банијаца је страдало 149 што је запањујућих 66,52 % од укупно заточених.

Уз броје мучне фотографије, Милош је предочио и више докумената који говоре о томе како су наши земљаци стигли у логор, као и спискове из транспорта за логор. Објавио је и неколико биографија логораша: Милоша Рајшића (шпанског добровољца), Симе Беговића (студента-љевичара), Душана Милинковића (партизана) и оца Николе. Иако су нацисти намјеравали затрти све трагове постојања логора, његове намјене, трагове страдања и све преостале логораше, у тој намјери нису успјели па су преостали логораши дочекали 5. маја 1945. толико жељену слободу коју су им донијели Американци.

Милош књигу завршава, на неки начин растерећен терета који је толико година носио, надом да ће се истраживања о страдању наших људи у логорима наставити али и страхом и питањем да ли је могуће да се страхоте за које смо мислили да су заувијек иза нас могу поновити. Ово свакако на основу властитог преживљеног искуства.

На ову мисао надовезује се у поговору књиге под насловом Мера људске патње, наш истакнути историчар др Милан Кољанин, свакако један од најбољих познавалаца система репресије у Другом свјетском рату, посебно система логора и страдања у њима, као и улоге одређених државних органа али и других фактора у провођењу холокауста и геноцида над одређеним народима, заједницама и групама. Он, након читања Милошеве књиге, указује на његову дубоку посвећеност овој теми и одаје му признање. Надовезујући се на његова размишљања указује на чињеницу да је овај логор имао исту функцију и у вријеме Великог рата и да су његови затоћеници били Срби из Србије и других крајева тада неподобни за Аустроугарско царство. Та нит страдања повезана са задњим егзодусом из вјековних крајишких простора опомиње и тражи прави одговор на могућа нова страдања.

Свима онима који су спремни да издвоје мало времена и за тешке теме најтоплије препоручујем ову књигу Милоша Бајића која не само да је лијепо писана, већ нам отвара очи над непознатим, позива нас да се поклонимо сјенама наших предака мученика и да чувамо свијетлу слободу која никада није стечена зувијек. Хисторија нас опомиње.

На крају ја сам читајући ову књигу, као потомак бројних страдалника са очеве и мајчине стране, по тко зна који пута у животу поново узвикнуо: Гдје год погледам и завирим, опет моји ? Тко зна разумјеће.

У Ивањици, 1. септембра 2020.
На осамдесетпрву годину од
почетка Другог свјетског рата
Бранко Крњаић
Нема коментара

Напишите коментар