ЦЕЛА ПЕТРОВА ГОРА ЈЕ ВЕЛИКА ГРОБНИЦА СРБА: Са Бранком Гвозденовићем, из села Кључари, на планини препуној усташких жртава
НА Барин-коси, 1. априла 1942, побијена је породица моје матере, моја фамилија. Моје две тетке, ујак и баба Ђурђија.
Тамо су их сахранили заједно са другим женама и децом које су тог дана усташе убиле.
Почивали су у сенци старих букава. Дрвеће су посекли а да нас нису питали. Допустили су да их прекрије шибље. Пре неколико дана дозволили су да се кости наших предака нађу под гусеницама тешке механизације. Ко не поштује мртве, још мање поштује живе.
Огорчен је Бранко Гвозденовић. Пронашли смо га испред његове куће у селу Кључари, подно Петрове горе. Први је Бранко, са неколико комшија, молио извођаче радова из предузећа „Хрватске шуме“ да мртве не дирају. Први је скупио храбрости да проговори о уништавању хумки које чувају сећање на партизанско гробље, уз образложење да се проширује пут којим камиони треба да возе посечено дрвеће. Састао се он пре два дана са Милорадом Пуповцем, председником Српског националног вијећа, и Ивицом Барићем, управитељем „Шумарије Војнић“. Обећао је Барић, њему и његовом комшији Душану Црнковићу, да ће штету поправити.
– Договорили смо се, а као да нисмо – нервозно руком притиска жичану ограду.
Сумњичав је. Не верује да притисци јавности и чланци у новинама могу да помогну. Кренуо је, ипак, са нама да не лутамо. Идемо уз брдо, прашњавим, неасфалтираним, вијугавим путем.
– Петрово поље је пуно необележених гробова – прича нам Бранко. – Овде је био прихватни центар за избегле. Усташе нису мариле да ли су жене, деца или партизани. Зато је много жена и деце побијено.
Застајемо. Показује нам Бранко плочу зараслу у коров. Руком помера коприву. Читамо:
„Славка Љубичић 1937-1942, Марија Љубичић 1939-1942“.
– Пре петнаестак година њихов брат ме је замолио да му помогнем да подигне споменик. У међувремену је и он преминуо и нема ко о споменику да брине. Дођем понекад, почупам траву, али и мене снага издаје. Напунио сам 73 године.
Показује нам Бранко споменик Душану Вергашу, који је командовао одбраном јужног дела Петрове горе. Гледамо у камене коцке спојене малтером. Нема имена, презимена, камене плоче. Само је дивљи цвет избио из малтера.
Стижемо на Барин-косу. Бранкове очи се пуне сузама:
– Испунили су, ипак, шта су обећали. Хвала им.
Изненађени смо. Затекли смо тужну слику. Из суве земље издижу се три споменика и неколико сувих пањева. Пар метара даље густо шибље. Чини нам се да се простире унедоглед. Прескачемо канал који је недавно ископан. Бранко милује споменик на коме су исписана имена његове родбине. На гробу три суве руже.
– Очистили су земљу коју су набацали на гробове, посекли шибље, можда ће га коначно уредити – прича Бранко.
– Мило ми је што видим да је гробље очишћено. Ово је сад, ипак, налик на нешто.
Питамо га зашто се породице нису побринуле за своје најмилије, како су могли ово да дозволе.
– После рата о злочинима на Петровој гори није смело да се говори – каже нам.
– Овде су ратовали само усташе и партизани. Немци су брзо прошли, четника није било. Италијански војници су убили четворо људи. После рата стигло је братство и јединство. Ћутало се о злочинима усташа. Било ми је чудно како нам мама једно говори о усташама, а друго говори кад изађе из куће. У једној књизи објављена је њена изјава да су усташе „давале деци круха и цигара“. Упитао сам се како може тако да говори, кад су јој побили најрођеније. Одговорила ми је: „Ћути. Ти не знаш ништа. Тако се мора причати и писати.“
Ни мој ујак, адмирал Бранко Мамула, није смео да говори да су му мајку убиле усташе. Да је покушао говорио о томе, вероватно би га прогласили ибеовцем и послали на Голи оток.
Долазио је на њен гроб полутајно, касније. Пошто се за ово гробље није знало до шездесетих година, сећам се да ме је деда позвао да проверим да овде нису сахрањени наши. Копао сам и кад сам стигао до зеленог покрова, узвикнуо је: „Стани!“ Знао је да су под њим баба, тетке и ујак.
На посеченим буквама су били урезана имена настрадалих или иницијали.
– Били су урезани и мали крстићи. Бездушно су их посекли 2016. године – каже Бранко.
– Размишљамо да наше сахранимо на другом гробљу. Још мало нећу моћи да долазим, а кад мене не буде нико се више неће бринути о гробовима. Не могу ја након осамдесет година исправљати криву Дрину.
Враћамо се у Кључаре.
Споменик устанку народа Баније и Кордуна, изједен небригом, поносно стоји на Петровцу, врху Петров горе.
– Пуно костију лежи по шумама да би се прикрио злочин, нико их не помиње – каже Бранко.
– Гробље на Барин-коси важно је за нас, шачицу преосталих Срба, али и за сву расејану чељад. Овде нема породице којој неко није сахрањен овде на Петровој гори након усташких злочина.
На Барин-пољу почива 128 жена и деце из Кључара, Брда Утињског, Војнића, Колодвора и Габрића.
Ако почну озбиљни радови на обнови гробља, доћи ћемо и ми, који се сећамо положаја и радо ћемо помоћи у радовима.
Душан Црнковић, доскорашњи председник војничких антифашиста, тврди да је неколико гробова дословно прегажено новим путем.
– Све је ово учињено смишљено и намерно како би се прикриле усташке жртве – каже Душан Црнковић.
– Пут је могао да се гради мало ниже, а не да прође кроз гробље на коме је сахрањена и мајка Бранка Мамуле. Драго ми да је наш проблем доспео у јавност и да су представници „Хрватских шума“ схватили да је учињена велика штета, да је изостао пијетет према жртвама.
ОМИЉЕНА РУТА МИГРАНАТА
ПОСЛЕДЊИХ година Петрова гора је постала омиљена рута миграната. У подножју прелазе границу, а полиције нема да тај део контролише. Петрову гору и гробове српских жртава као да су сви заборавили.
ИСПУНИЋЕМО ДОГОВОРЕНО
– ОНО што смо се на састанку договорили, то ћемо испунити – каже за „Новости“ Ивица Барић.
– Нема потребе за подизањем тензија. Гробље које је било запуштено биће у бољем стању него раније. Ту, где је цеста, није било никаквог обележја. Наши радници нису знали шта се ту налази, да јесу сигуран сам да би другачије поступили.
Преузето са: novosti.rs
