Даница Петровић из Великог Набрђа: У сточним вагонима возили су нас у Јасеновац и Градишку
По завршетку четвртог разреда основне школе, августа 1942. године Даница Петровић, рођена Митровић је била десетогодишња дјевојчица, и радовала се љетњем распусту. Међутим, дјечје игре замијенили су сточни вагони, глад, жеђ, страх и напосљетку логор Јасеновац. Живјела је у некадашњем српском селу у Славонији – Велико Набрђе, на обронцима Крндије, Диља и Папука. У породици Митровић Коста и Јелена су поред Данице (1931) имали и Војина (1921), Димитрија (1925), Зору (1927) и Бошка (1933).
Безбрижно дјетињство прекинуо је једног августовског јутра добошар дајући на знање да сви натоваре на кола колико може да стане и дођу пред цркву.
– Најприје су одвели виђеније Србе из села, свештеника, учитеља. У Ђакову су нас натрпали у вагоне, мјештане Великог Набрђа, Ченкова, Паучја и Боровика. У први вагон мушкарце, а даље жене и дјецу. Брат Димитрије је отишао са оцем у вагон, а Зора, Бошко и ја смо остали са мамом. Тата је довикивао мами: Чувај моју дјецу! Мама ће њему: Чувај мог Миту. Војин је био у војсци и послије се придружио партизанима.
У вагону су били збијени једни уз друге, гладни и жедни. Чак су и физиолошке потребе обављали унутра, са зебњом се присјећала бака Даница.
– Када смо дошли до Градишке, видјели смо у логору Јевреје. Мртву јеврејску дјецу, наређали би као векне хлеба на носила и тако их износили, сваки дан. Из Градишке и Јасеновца се сјећам глади, никада у животу нисам скувала купус, јер ми се згадио у Јасеновцу, у њему би налазили ноге жохара, дрвеће…
Ипак, најтеже јој пада растанак са мајком, од које се никада није одвајала. Тог дана се могао чути само плач дјеце и лелек мајки.
– Раставили су мајке од дјеце, а жене које нису биле способне за рад одвели су у Млаку. Бошко и ја смо се ухватили мами за сукњу и молили је да нас не да. Док један усташа нам није опсовао мајку српску и отео нас од мајке. Прво су нас одвели до Загреба, па у наше опустошено село. Сестра Зора је остала у Млаки. То је био посљедњи пут да смо видјели маму – говори кроз сузе Даница.
Даница и Бошко су прво били код једне католкиње Јулке удане за Србина, а онда су отишли у сусједно католичко Мало Набрђе код бабе Розе гдје су служили, како би се могли прехранити.
У међувремену је из Млаке дошла и сестра Зора, али су је убрзо партизани позвали да им се придружи у 18. бригади.
– Била сам много тужна због њеног одласка, и на растанку ми је обећала да ће се брзо вратити. Није се никада вратила, погинула је послије неколико недјеља – говори и плаче Даница.
Много времена су проводили и у шуми, када би им дојавили да ће усташе да их нападну, бјежали би, то су називали „џада“.
И тако једног јутра док су партизани дријемали у Великом Набрђу, један од Хрвата партизана је издао своје другове усташама из сусједног села.
– Тада су цијело наше село попалили, ми смо успјели да побјегнемо. Нисмо имали и иначе мира од усташа, скоро сваког понедјељка смо бјежали у шуму. Не би ништа ни понијели са собом, јер ништа нисмо ни имали. Јели бисмо само лист букве, кисељак…То нам је била храна.
Кућа спаљена, изморени од страха и глади дочекали су и дуго жељену слободу.
– Један дан човјек пролази кроз села и виче слобода је, слобода је. Замислите ту радост, не морамо више бјежати, не морамо се више бојати.
У логору су погинули брат Димитрије, отац и мајка. Зора је погинула у партизанима, док се најстарији брат Војин вратио из партизана.
– Бошко, Војин и ја смо се много вољели. Војин као старији је пазио на нас, говорио би да има само своје очи у глави и нас двоје.
Почели су да граде куће те 1945. године, сви заједно. Из Ђакова су возили цигле и градили село. Даница је као девојчица учествовала у изградњи 45 кућа у селу. 1950. године се удала за Перу Петровића. У недостатку живих одраслих мушкараца, жене су се бориле, обрађивале њиве, винограде, косиле ливаде. И таман када се Велико Набрђе изградило, и Перо и Даница саградили нову кућу војска их исељава и у селу гради војни полигон, 1963. године.
Даница и Перо добили су двоје дјеце Јасминку (1954) и Павла (1957). Послије Великог Набрђа, селе се у Ђаково. Тамо су већ били Даничини браћа Војин и Бошко. Купили су кућу и опет кренули испочетка.
У Ђакову су живјели до 1991. године. Иако послије Јасеновца је још једном чула усташке пјесме, 1971. године. У вријеме Маспокрета. Тада су њене комшије говориле јој да ће Хрвати опет имати своју државу.
– Мој старији брат Војин се те године сели у Аранђеловац, осјећајући да на овим просторима за Србе никада неће бити мира. Син Момчило му се школовао у Београду и када би долазио кући у Ђаково другови су му говорили да ту за њега више нема мјеста јер је Србин.
Остали су у Ђакову 1971. године и наставили да стичу, граде. Како Даница каже никада свитање није дочекала у кревету. Вриједно је радила са супругом, све до несрећне 1991. године. Тада су услиједили свакодневни пријетећи телефонски позиви, псовање мајке српске, пријетње…
– Један дан зове ме једна госпођа, ни дан данас не знам ко је она била, и каже ми да до 5 сати Перо мора бити убијен, и да ми то јавља као пријатељ. То ме је јако потресло, нисам знала како да кажем мом Пери. Шогор га је тада одвезао за Осијек код ћерке Јасминке која је тамо имала кућу.
И у Осијеку није била ништа боља ситуација. Преко куће њихове ћерке Јасминке се пуцало, с једне стране Срби из Тење, с друге стране Хрвати из Осијека. Затим су отишли у Истру код сина, и из Истре за Србију. Гдје су опет у Аранђеловцу кренули испочетка – трећи пут. Кућили су се 1945, 1963. и 1991. године.
Оставили су двије куће у Ђакову, кућу у Осијеку и кућу у Медулину.
Прије рата Срби из Набрђа би се сваког 11. августа окупили у селу, уз дозволу војске, и одали пошту својим страдалима, видјели некадашње комшије, рођаке, присјетили се успомена, исплакали. Како то нису више могли да чине тамо послије 1991. то чине у цркви у Инђији.
Послије Даничие исповијести о великој борби, питали смо је да ли смо послије свих успона и падова уморила, застала и питала докле више?
– Само једном прије неколико година када сам за мало новца продала кућу у Аранђеловцу и отишла у Београд код ћерке која је живјела као подстанар. Долазивши из продавнице стегло ме је у грлу и питала сам се зар послије толико рада, стицања, кућ, сада отварам туђа врата.
Даница Петровић данас живи са ћерком у Панчеву, прошли мјесец је напунила 90 година и на енергији би јој позавидјели и много млађи. Каже за крај, нашег разговора за Ђаковом не жали, али јој недостаје њено село, којег више нема, њено Велико Набрђе.
Текст и фото: Драгана Бокун
