ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ: О шумама Церицима и њиховим ванземаљцима

Пише: Милош Кордић

Не сјећам се године, можда сам био ђак трећег, четвртог разреда, али се сјећам да је била друга половина априла. Пуне очи прољећа, а ноге и руке умора. Након цијелог дана орања, отац је отишао кући, а ја сам остао с коњима у Пашинцу. У Пашинцу, тој мени одувијек драгој њиви на нашим Брдима, на којој је расла дјетелина трећакиња, па кад јој је истекло њено трогодишње вријеме, пуштена је да се затрави. А онда ће се у августу узорати и узорана остати до наредног прољећа. Кад ће се поново орати: за сјетву кукуруза.

Остао сам, дакле, с коњима. И бићу с њима све док се они, уморни и гладни, до сита не напасу.

Лежим наузнак (из бајки сам сазнао да то значи лежање на леђима) на углу шуме Церика, одмах до Пашинца, и очима сликам небо и његову безбројну дјецу – звијезде; без Мјесеца. Лежим и размишљам о свему и свачему. А највише о онима који живе на тим звијездама. Као и о онима који нас посјећују. Јер сам и за њих чуо. Иако тада у то нисам баш нешто посебно вјеровао.

И таман док сам се спремао да се вратим са једне од тих звијезда, а увијек сам бирао најближу, ни стотину педесет метара ниже мене, испод истуреног клина шуме, који је био и међа нашег воћњака у Церику и Шаканске долине, прилично велике њиве и ледине, у једном комаду, чиче Јоце Кордића Шакана, њемачког ратног заробљеника, тада шефа књиговодства у Банијапромету у Костајници, који несретно погину код патрињске Творнице фурнира, 1969. године (и таман кад сам написао ријеч „године“, јавља ми мој школски друг и пријатељ, проф. др Душан Богичевић, из Јабуковца, који живи у Јајинцима, код Београда, да је у Јабуковцу преминула моја рођака Анкица Славнић, наша Јања, како смо је звали, старија осам година од мене, ћерка Василије и Стеве Кордића, такође њемачког ратног заробљеника, удата у Славниће. Добро се сјећам њеног супруга Стојана, вриједног Ћоке, који нам је долазио и штројио наше прасце. А одвожење Јањине робе, односно гердана, у Јабуковац, као да сад гледам: стојим у авлији тетке Ружице Дабић, наше комшинице, а оно пролазе кола с ормарима…), спусти се, изненада, да ја наставим, нешто велико, с љубичастим свјетлима. Окренуо сам се ка том пошумљеном клину, и даље лежећи и ишчекујући. Од дрвећа и шипражја ништа нисам могао да видим. Само се чуло некакво пискутање, за које сам претпоставио да су гласови. Затим се то што је слетјело подиже и оде преко висоравни Равновца па даље на сјевероисток. Иако тада нисам ни стигао а ни знао да се уплашим, ипак ми касније није било свеједно. Нисам смио ни да замислим шта ми се све могло… Боже, ослободи, што би казале наше бабе.

Ујутро сам то, танко, стидљиво, испричао оцу. И никад никоме живом. А отац, и не погледавши ме, рече: Оће то од умора, нема да неће. И мени се понекад привиде и они горе, и они доље, они што само изненада дођу па оду. И то се посебно јавља код наших Церика: и Дабићанског и Кордићанског.

Очевим одговором био сам потпуно разочаран. Његово свестрано познавање природе, свемира, историје, географије… свело се на тих неколико голих претпоставки.

Али сам од тада почео све чешће да читам и о онима који живе горе, гдје сам их и замишљао. И посебно сам пазио на наше Церике, док бих боравио у њима, радио или пролазио поред њих. Јер они су ми од тада постали изузетно занимљиви.

Не зна се тачно кад је природа Комоговљане наградила с двије мање шуме, у ствари с два грма, истог имена: Церик. Један је Дабића Церик (звали смо га Дабићански), други је Кордића Церик (Кордићански). Први је добио име по најбројнијем презимену у селу: Дабић, а други по нешто мање бројном: Кордић. Али нису они добили називе само због тога, већ због тога што се налазе ближе дијеловима села с реченим презименима.

Поријекло назива Церик не би требало одгонетавати: тај му је назив кумовало дрво цер. Иако се цера у оба Церика ријетко могло наћи. Осим гдјекоје младо или млађе стабло… Вјероватно је да на Банији има још шума Церика. А на просторима бивше Југославије има и села, планинских врхова, гора и рјечица чијим је називима такође кумовало дрво цер. Тако села Церик постоје близу Градачца и Тузле (у Федерацији БиХ), постоје горе и врхови Цер, више села Церје, па презиме Церић (Срби, Хрвати и Муслимани) итд.

А најдебље и најстарије стабло цера издизало се уз доњу обалу колског пута кроз Кордићански Церик, преко пута шуме, на крају њене југоисточне стране, изнад стрме њиве Шаканског Церика.

(И још нешто о церу. Дрво цер припада роду храстова. Може да доживи око 200 година, да израсте и до 35 метара, а промјер дебла може да му досегне и до метар и 30 центиметара. За грађевинарство није погодан као неке друге врсте храстова. Али је зато изузетно добар за огрјев. Још од паганских времена цер је код многих народа посебно обожавано, поштовано дрво. Срби, православци, сијеку га за бадњак.)

Оба комоговљанска Церика су на сјеверној страни села. С тим што је Дабићански западно од Кордићанског. Док су обронци горе Шамарице с јужне стране села. А село се смјестило у долини ријеке Суње, у правцу од истока ка западу. И један и други Церик су на Брдима. На којима су сељанима њихове главне обрадиве њиве. На Брдима има и мањих грмова од Церика: Стевчин грм (изнад њива и ливада Пемске долине), Павлов грм (између њива Заједнице и њива и ливада у Водицама), Кладарски грм (припада породици Кладарин из Боројевића, а „увукао“ се у кордићанске њиве у Церику)…

Дабићански Церик налази се с лијеве стране сеоског пута, који смо звали Каменик, а који дужином од око три километра повезује Комоговину са Јошавицом. Те послије одвајања пута за то село избија на раскрсницу Мали јарак. Односно на цесту Петриња–Костајница. Близу села Бијелника, кад се крене на сјеверозапад, ка Петрињи. А ту је, недалеко, кад се крене према Костајници, одвајање цесте за Велику Градусу и остала села на том сјеверном и сјевероисточном крају Баније. И тај, Дабићански Церик удаљен је од Дабића можда километар и по, а можда и још коју стотину метара. Површином је мањи од Кордићанског, али му је шума била гушћа, и с израслијим и крупнијим дрвећем, а посбно кестеном. И посматрајући ту шуму од пута – била је и много мрачнија.

Кордићански Церик издиже се изнад равних и плодних њива у Лукама, као и ледина Чечевице (и њу смо често називали Луке; малофудбалско сеоско игралиште, пашњак) и Испод жице (тако се звала та ледина, а и једна и друга су уз корито ријеке Суње, и државне су заједнице, и ова је такође била пашњак). Површински је дакле већи од Дабићанског, а омеђују га, уз речено, јарак Пећина и њиве Кордићана. Кроз њега воде два колска, углавном каменита и на мјестима стрма и блатна пута, и један шири пјешачки пут.

Поред Дабићанског Церика пролазио сам много пута. И радио код неких Дабића. И док сам пролазио, волио сам да чујем нешто у шуми: било глас птице, лисице, било какво шуштање, пуцкетање сувих гранчица. Тишина је, говорили су, најопаснија. Тишина је знак да би ту могао бити и какав хајдук…

И дођем тако једном с коњима и запрежним колима (с лотрама; ваљда су они тада били продали своје коње) да довезем са Брда осушену дјетелину Стојану Дабићу, куму Ћојану, кога веома опрезно упитам и о томе да ли је икад ико причао о каквим летећим тањирима, ванземаљцима… у близини њиховог Церика. А он ће: Шта, куме, ико! Ја! Три пута!… И све он исприча, сваки детаљ.

Али не прође дуго времена, исто то упитам и Милана Дабића Угљешу, партизана, кровопокривача, другара у тамбурашком саставу… А он ће: И видјо и пуцо на њи! Какву сам ја с њима борбу водјо… И то одма ту, доље, испод Церика, а једном и на Бријебовни.

Па кад сам Милана Кордића, свога драгог Мијату, упитао за то, за те… посјећују ли они и наш, Кордићански Церик, а он ће као из топа: Узео ја ловачку пушку па реко да изађем малко до Церика, кадли оно… не мораш ми вјероват… Вјерујем, велим, па заћутим.

А кад ми је и отац недуго послије тога причао како га они, код нашег Церика, умало нису отели, и како су они у тим нашим Церицима бозна када дубоко у земљу уградили неке огромне магнете, од тада чврсто вјерујем у те наше, церичке ванземаљце.

И знам да ми се они моји, с почетка записа, нису привиђали.