Крушедолска звона 2022 — Одржан 16. Крајишки црквено-народни свесрпски сабор
Морамо опште да ставимо високо изнад личног
Код Манастира Крушедол на Фрушкој гори 28. маја одржан је 16. Крајишки црквено-народни свесрпски сабор Крушедолска звона 2022. у организацији Удружења Крајишника из Панчева, заједно са Асоцијацијом избјегличких и других удружења Срба из Хрватске, Завичајним клубом Славонија из Инђије и Епархијом сремском. Манифестација Свесрпски сабор Крушедолска звона 2022 посвећена је свим Србима који су погинули или нестали током 20. вијека. Прије свега западнославонцима погинулим у Бљеску 1. и 2. маја 1995. године.
Крајишки народ је страдални народ и за све Србе страдале у ратовима 1991—1995. служена је архијерејска литургија и парастос. Литургијом је началствовао епископ сремски Василије.
Најзаслужнији што се ова манифестација одржава је предсједник Организационог одбора Вељко Вукелић који је овом приликом отворио 16. по реду Сабор.
— Живимо у времену и свијету који се као на убрзаној филмској траци пред нашим очима мијења. Миленијумске вриједности човјечанства су доведене у питање: од родитељства, мајке, оца, мушко, женско, породице, државе, патриотизма, слободе, вјере. Најстаршније идеологије као што је фашизам, подижу главу и постају прихватљиве и добродошле у одређеним дијеловима свијета. У таквим временима ми се окупљамо у светој Фрушкој гори у манастиру Крушедол који је лавра Бранковића, Обреновића и Чарнојевића. Окупљамо се око моштију и душа наших светаца, јунака и предака.
Вукелић наглашава да ово окупљање није због мржње и освете, већ управо супротно, због љубави, праштања, због доброг. Народ који заборавља своју прошлост осуђен је да је понавља и „онај ко неће брата за брата, имаће туђина за господара”.
Епископ сремски Василије поручује да на моштима Светог кнеза Лазара у Раваници, Светог цара Уроша у манастиру Јаску, Свете мајке Ангелине, Светог Максима и Јована у манастиру Крушедол нас сабирају.
— Наши ђедови и прађедови увијек су умјели да се сабирају, најдрагоцјеније ствари попримају, чувају и нама дјеци 21. вијека предају у аманет. Тако и ми сабирајући се желимо да наша дјеца не забораве оно што је најдрагоцјеније — вјера, чистота вјере, светиња породице, цркве, државе и свих добрих људи који се сабирају на добробит и спасење рода српскога.
Српски члан Предсједништва Милорад Додик подсјећа на тужну чињеницу како су српски крајеви у Хрватској опустјели. И пита се да ли је то била идеја када се спороводио Бљесак, Олуја. Ако јесте, нису добро урадили ни себи.
— Српски народ је највише страдао у процесу распада бивше Југославије, нажалост неки други су своје страдање представили као мит и покушавају тај мит да одрже. Свих ових година се покушава градити БиХ тако што би се отело Републици Српској.
Додик поручује да се народ данас снажно мора окупити, вјеровати у цркву, у српски идентитет, чувати писмо и вриједности кaо што је крсна слава.
— Идеје које су Срби имали о уједињењу увијек су биле нападнуте и данас се нападају, али мислим да наш једини завјет који можемо дати јесте да се уједине двије српске државе —Република Српска и Република Србија. Свјестан сам свих реалних околности, али вјерујем да овај вијек за разлику од прошлог страдалничког може да буде вијек нашег уједињења.
Министар Александар Вулин каже да вјерујући да је Јасеновац нешто што се српском народу неће поновити догодили су се Бљесак и Олуја.
— Зато више никада Срби не смију да ћуте, зато више никада Срби не смију да забораве име наше побијене дјеце. Вјерујем у потребу стварања српског свијета, и када год кажем српски свијет нарогуше се велики и моћни. Вјерујем да ће ова генерација српских политичара мирним путем ујединти Србе.
Као што је сваке године обичај Сабор, па и ове Сабор има бесједника, ове године бесједник је министар, новинар, уредник, књижевник, Банијац Ратко Дмитровић.
— Неко опак и моћан закључио је прије више деценија да Србе са простора данашње Хрватске треба макнути и истерати и у што краћем року избрисати све трагове постојања тог дијела српског народа. Тај неко рачунао је и на нашу одвојеност од нас самих, од сопствене прошлости и цркве, рачунали су и на нашу наивност. Нападнути од доказаних непријатеља вјеровали смо да се можемо бранити само оружјем, да, требало је свакако и оружјем, али требало је и памећу. Било је за очекивати да у данима распада Југославије схватимо како се савремени оружани сукоби добијају лобирањем, политичком пропагандом, медијски, често и лажима, више него хаубицама. Да се коначан исход рјешава прије него што је почео.
Погубна је чињица бесједи Дмитровић што се у то вријеме без пријатеља и савезника вјеровало у ОНЕ, не схватајући да њихова вјера и историја почиње од Авноја.
— Вјеровали смо да ће нас одбранити, политички прије свега, ти којима је Јосип Броз био светији од Светога Саве, а сваки Брозов генерал важнији од Милунке Савић, Живојина Мишића и Војводе Путника. Вјеровали смо у памет која је Србији дала двије аутономне покрајине, а Хрватској ниједну, а једино је Хрватска имала правне претпоставке, историјске, политичке, територијалне да има покрајине — не двије већ четири: Славонију, Далмацију, Крајину и Истру.
Почетком деведесетих се вратила стара реторика, знамење, живи ратни злочинци дошли су у Хрватску из Аргентине, Америке, Њемачке и умјесто као затвореници у Хрватској су нашли мјесто као национални хероји.
— Монструм НДХ враћен је у живот и ено га и данас шета том земљом као државни пројекат!
За своје тврдње Дмитровић наводи и доказе: Хрватска и даље не жели да законски забрани усашки поклик За дом спремни, највиши државни функционери редовно полажу вијенце на поље код Блајбурга гдје је поражена усташка војска, гдје је сломљена НДХ, све то под покровитељством хрватског Сабора, у савременој Хрватској подижу се споменици усташким злочинцима, а улице носе имена по Павелићевим министрима, у Хрватској живе као угледни грађани људи који говоре и објављују књиге са тезом да Јасеновац није био творница смрти, већ напротив санаторијум, и љечилиште.
— Ми Срби из Хрватске можемо и морамо да одржавамо и развијамо културу сјећања и матерализујемо то сјећање. Немамо право да заборавимо нашу прошлост, претке и оно што јесмо. Наши потомци морају уз остало понијети сјећање на великане без којих би српски народ у цјелини био неупоредиво сиромашнији: Никола Тесла, Милутин Миланковић, Сава Мркаљ суштински реформатор српског језика, патријарх Рајачић и патријарх Павле, Симо Матавуљ, Владан Десница, Бранко Радичевић, Григор Витез, велики сликар Сава Шумановић… многи други умјетници, научници, музичари, спортисти. Посебан дио су Срби из Дубровника, најобразованији дио српског народа који је икада постојао. У своје вријеме, друга половина 19. и прве двије деценије 20. вијека Срби из Дубровника припадали се елити европске интелигенције. Нестали су у идеји стварања заједничке државе Јужних Словена, а тада је нестала и Србија – каже Дмитровић и додаје да је та одлука била фатална и да се од ње изгледа опоравити нећемо ни данас.
Како Дмитровић наводи данас Србе из Хрватске изван Србије спомињу само на нивоу инцидента, сазнају се два пута годишње у Крушедолу, на завичајним дружењима, избјегличким скуповима и ту се све завршава. Срби из Хрватске немају своје институције, кровну организацију, музеј, библиотеку, централну издавачку дјелатност, медије, филмску и телевизијску продукцију.
— Срушен нам је систем вриједности, па у кафани без проблема пјевачици и музици оставимо и пар стотина евра, а када нас неко замоли да истом сумом помогнемо издавање неке историјске књиге, не јављамо се на телефон. Постоје изузеци и њима дугујемо велику захвалност.
Рачунајући колонисте дошле послије Другог свјетског рата и њихове потомке, и придошле деведесетих у Србији живи скоро милион Срба поријеклом из Хрватске. А ако наставе како су до сада чинили Срби из Хрватске за 30 година спомињаће се само на датуме Бљеска и Олује, само уз топониме Јасеновац, Јадовно, Глина, ако и тога буде.
— Зато опште морамо да ставимо високо изнад личног. Морамо знати шта тачно хоћемо, у противном завршићемо као статистика између корица историјске књиге, као неко ко је постојао, али га више нема.
Предсједник Удружења Крајишника из Панчева Миле Боснић каже да за њега Крушедолска звона значе његовање културе сјећања на страдале Срба Крајишника, очување културе, обичаја , традиције, али и сусрет са земљацима расутим свуда по свијету.
— Вјерујем да ће Сабор добити стално мјесто изградњом Културно-духовног и историјског центра на Банстолу. Тешко је организовати овако велики догађај, али код чланова Одбора постоји јака воља и жеља, као и првог дана. Проблем финансирања није рјешен, али уз помоћ Комесаријата за избјеглице и миграције, Фонда за избјегла, расељена лица и сарадњу са Србима из региона, Представништва Републике Српске у србији и понеком крајишком привреднику успијевамо из године у годину да организујемо Крушедоласка звона — рекао је Боснић.
У културно-умјетничком програму на бини су се смјењивали кудови и извођачи који годинама вјерно чувају српску традицију.
Наступали су: МПГ Коријени, Љиљана Ћујић је рецитовала једну пјесму, МПГ Банија Мајур и МПГ Банија Београд, гуслари Стојан Јанковић и Никола Ђапић, КУД Славонија у срцу, КУД Петрова гора, самицу свирали Дане Јакшић и Душко Орловић, ЖПГ Удружења Срба Никола Тесла из Крагујевца, Дјечји ансамбл КУД Банија Београд, ЖПГ Царза, СКД Просвјета пододбор Слатина, МПГ Ћиро Личка Калдрма – Дрвар, МПГ Лички ојкани, КУД Крајина, здравичари Михајло Тишма, Рајко Вуканац и Вид Вашалић, МПГ КУД Кордун, МПГ Српска Тромеђа 1, МПГ КУД-а Марија Бурсаћ Банатско Велико Село, диплар Милан Вашалић, Фенечки бисери и Милица Досковић.
Поред званичног програма завичајци су скупили и под шаторима уз крајишку музику. Ово је мјесто њиховог сабрања и окупљања сваке године. Из Бачке Тополе и Суботице су дошли организовано са неколико аутобуса.
Текст и фото: Драгана Бокун
