Никола Церовац: Мржњом не смијемо одговарати на мржњу

Некада, док смо још вјеровали да смо сви ми овдје браћа, постојао је Кнински ликовни салон, који је представљао прилично квалитетну умјетничку манифестацију на којој су наступали сликари и кипари различитог поријекла, и то је био догађај далеко већег радијуса од какве локалне културне смотре. Након несретних ратова 90-их, умјетници „нечисте крви“, који су под притиском морали напустити Хрватску, основали су Крајишки ликовни салон, који се сваке године одржава у Београду. Припрему оваквих ликовних догађаја већ годинама преузима Српско културно друштво „Зора“, које је недавно организирало и продајну изложбу умјетнина, с које је приход био намијењен страдалима од потреса на Банији. О овој изложби, сликарима избјеглицама, о огромном фундусу слика тих умјетника у книнској тврђави, о патњи и љубави, новинари „П-портала“ разговарају с Николом Церовцем, једним од оснивача обновљеног СКД „Зора“ и дугогодишњим запослеником Удружења ликовних уметника Србије.

У Београду је недавно одржана изложба ликовних умјетника Србије за помоћ народу Баније, пострадалом у потресу 2020. године. Како је дошло до ове изложбе?

Са много труда и ентузијазма смо организирали ову изложбу, да колико толико помогнемо народу на Банији. Са истим хуманитарним разлогом био је такође организован и скуп привредника, на симболичном мјесту у Београду, поред скулптуре „Рибара“, вајара Симеона Роксандића, родом са Баније (фотографија те скулптуре налази се на насловној страни каталога за ову изложбу), једног од првих српских вајара академски школованих у иностранству. Осим тога, многи умјетници који излажу своје радове на овој изложби родом су из Хрватске и они, преко властите судбине, знају што је патња. Организацијски, то је био крупан залогај за нас. Требало је окупити све те умјетнике, обавијестити многе људе и медије и уложити и нека средстава. Само каталог изложбе, који мора да изгледа онако како треба, доста кошта, а било је питање и ко ће нас подржати и много других проблема… Али, нешто средстава смо сами скупили, а помогли су и пријатељи.

Умјетношћу против деструкције

Како је преко ове изложбе замишљена помоћ страдалима на Банији?

Ти умјетници, 124 сликара и вајара, родом из Србије, као и српски умјетници родом из Хрватске, поклонили су своје радове за потребе продајне аукције, а новац од продаје слијевао би се у фонд за помоћ народу на Банији, на жиро рачун Епархије горњокарловачке. Сличне аукције слика, под називом Звона Метохије, биле су рађене након погрома и протјеривања Срба, 17. марта 2004. године, за помоћ народу и манастирима на Косову и Метохији. Читаво вријеме мотив је био да се умјетност и стваралаштво бори против паљења, гажења, несреће и деструкције.

Како данас у Србији живе ликовни умјетници, избјеглице из Хрватске?

Удружење ликовних уметника Србије, УЛУС, након доласка избјеглица из Хрватске отворило је могућност да ликовни умјетници из Хрватске, уколико су били чланови неког струковног удружења у Хрватској, аутоматски могу постати чланови УЛУС-а. Такви чланови УЛУС-а остварују социјална и здравствена права као и сви остали. Имају право и за добивање атељеа. Ови умјетници живе како иначе живе умјетници. У истом смо кошу. Нема разлике између умјетника из Србије и дошљака из Хрватске. У том смислу умјетници родом из Хрватске не осјећају се дискриминисани: муче се, раде, повремено излажу. Оно што је проблем на свим овим просторима јесте што је култура потонула и није више толико на цијени. Али жилави су ти умјетници, они се увијек некако снађу, иако је објективно доста тешко.

Колико отприлике има ликовних умјетника родом из Хрватске који су чланови Удружења ликовних умјетника Србије?

Преко 50 нових чланова УЛУС-а долазе из Хрватске: Здравко Мирчета, Љубица В. Николић, Мирко Кукољ, Слободан Амановић, Зоран Граовац, Јевросима Лукић, Владимир Прица и многи други. Многи од њих су били избјеглице из Хрватске, још као средњошколци и помагали смо им да се упишу на разне умјетничке академије. Један од њих је и одличан вајар Зоран Кричка, који сада конкурише за професора на Уметничкој академији у Новом Саду. Ми смо све ове године држали ликовне радионице у манастиру Крка, па су преко тих радионица многи стигли и до академије. Такође, извлачили смо те умјетнике из Приштине, када је тамо 1999. године почињао рат…

Кнински ликовни салон

Традиција ликовних колонија у манастиру Крка доста је дуга.

Те колоније су започеле још у 80-им годинама, након оног потреса 1986. у Книну и Грахову. Тада је такође била организована продајна аукција за помоћ том пострадалом народу и УЛУС је тада прикупило 550 умјетничких дјела. Направили смо тада и спомен галерију у музеју на тврђави у Книну, за обнову ризнице манастира Крка. Врло значајан фундус српског сликарства налази се данас у музеју на тврђави у Книну. У Грахову смо тим новцем обновили родну кућу Гаврила Принципа. Умјетничка окупљања и дјеловања у манастиру Крка иницирали су сликари Мића Поповић, Бата Михајловић, Петар Омчикус и историчар умјетности Дејан Медаковић. Они су боравили у манастиру на позив тадашњег игумана Николаја и његове жеље да ликовни умјетници у поводу 550 година битке на Косову осликају зидове цркве у манастиру Крка. Сва та умјетничка дјела смо ми у манастиру у рату сачували у крајње драматичним условима. Два пута је та збирка обилазила Србију и Босну и Херцеговину и та комплетна збирка је враћена манастиру Крка.

Када је након ратова обновљен рад ликовне колоније у манастиру Крка?

Сама ликовна колонија у манастиру Крка поново се одржава од 2005. сваке године, а у међувремену су основане и ликовне колоније у манастиру Лазарица и у Грачацу. Тамо је данас остало мало људи и, кад дођу умјетници, ти људи су веома радосни. За идућу ликовну колонију у манастиру Крка у августу ове године јавило се већ 50 кандидата и интересовање за тај догађај је велико. Шта је манастир Крка? То је између осталог и најстарија организирана духовна православна школа на овим просторима, из 1615. године. Прије рата је постојао и Кнински ликовни салон, који је послије рата у Београду прерастао у Крајишки ликовни салон. На њему излажу крајишки сликари, учесници ликовних колонија и овдашњи сликари по позиву. Прије рата Кнински салон био је одлична ликовна манифестација, која је била значајна за читаву Далмацију. Обновити данас Кнински салон је заправо јако тешко. Пар људи од тамо, Хрвата, ако је то уопште важно истакнути, рекло нам је да их је страх да тако нешто организирају, јер „ваља нама овдје и даље живјети“. Све те слике са тих изложби Книнског салона су у депоу книнског музеја, под кључем. Било би добро да то умјетничко благо једног дана угледа свјетло дана и да буде изложено на увид љубитељима слика и обичном народу.

У уводном тексту каталога овогодишње изложбе, организиране за помоћ народу Баније, спомиње се патња која хисторијски стално прати људе из ових крајева, али се цитира и посланица Св. Павла која говори о љубави. Како се несрећа претвара у доброту?

Ми православци знамо да се преко страдања долази до љубави. Ми вјерујемо да се мржњом не може одговарати на мржњу и то вјеровање у овим крајевима вјероватно је још старије од хришћанства. Али то лоше што нам се догодило не треба заборављати. Не зато да бисмо некога наставили да мрзимо, него зато да бисмо знали како је изгледала наша историја. Ми смо гостољубив народ којем је добродошлица непознатом путнику света ствар и срамота је не угостити било кога ко долази на домаћински праг. Али ми смо и страдални народ и то морамо знати, јер не смијемо бити народ заборава. Ми смо народ жртава, али и народ достојанствених витешких страдалника. То морамо говорити и другима, јер ако постанемо народ без корена, нико нас неће цијенити.

Дан туге

Почетком августа се у Београду обнавља тужно сјећање на страдалнике Олује. Како ће то изгледати ове године?

Ми сваке године правимо помен жртвама Олује, у цркви Св. Марка у Београду, када се окупи доста људи. Али, то није дан протеста него дан туге. То није политички скуп него скуп на којем палимо свијеће и правимо парастос за страдале, у организацији наше цркве. Иначе, у Србији има доста избјегличких удружења, преко стотину, и наш проблем је што нисмо уједињени, па сваку манифестацију, од организације ликовне изложбе до помена за жртве Олује организујемо на мишиће. Сада је ипак дошло вријеме да организацију таквих прогнаничких манифестација препустимо млађим људима који су школовани и који свој стари крај воле истом љубављу као што га и ми старији волимо. Ми стари смо већ уморни, а и дошло је ново, технолошко доба. Након тридесет година прогона ми међу младима имамо на кога да се ослонимо, јер управо ти млади схватају да су и они жртве тих прогона. Организацијски пуно је све ове године учинило Српско културно друштво „Зора“, које ове године слави 120 година постојања, од оснивања 1902. у Бечу. Нама је стало до народне културе Срба, стало нам је до обнове кућа и очувања цркава и манастира у Хрватској, а не до политике. Друштво „Зора“ је подржавало све ове ликовне манифестације и афирмацију њихових аутора, али оно има и своју издавачку дјелатност: издали смо преко 150 наслова различите провенијенције, од антологија и монографија, преко књига есеја, до романа и збирки поезије.

Да ли се нетко од ових ликовних умјетника, родом из Хрватске, вратио у стари крај?

Колико ми знамо, само једна ликовна умјетница се вратила на подручје сјеверне Далмације. Она је солидна сликарица, али више ради комерцијалне слике да би преживјела. Осим тога, многи ликовни умјетници, родом из Крајине, који данас живе у Београду, тамо би излагали, али пресудно је колико у Хрватској има добре воље за неку такву изложбу. Знамо да су два-три таква умјетника излагала у Ријеци, на темељу појединачних иницијатива. У Карловцу има неколико сликара, један од њих је био одличан акварелиста, покојни Ђорђе Петровић, који је умро 2015. године. Изложбе Ђорђа Петровића организовали смо у доста мјеста у Србији.

Говорило се о оснивању Музеја Срба из Хрватске у Београду…

Та идеја постоји, тачније да се направи Културни центар Срба из Хрватске, али о томе одлучује политика, а не ми као неполитичка и прилично разједињена друштва Срба из Хрватске. Тужно је да се и та наша прогнаничка друштва дијеле на „наше“ и „њихове“, село од села, крај од краја, „партизани“ од „четника“. Нама помаже Комесаријат за избјеглице и неколико пријатеља. Нама треба центар у којем би објединили све наше разлике и распетљати све наше спорове. Нема довољно свести о заједници, јер и даље живимо у култури чопора. Не постоји визија о развоју и будућности, али мислим да се и та атмосфера мијења, долазе млађе генерације које размишљају другачије од нас. Осим тога, и свијет постаје све више отуђен и у таквој култури тешко је борити се за посебности властите средине и народа. А без својих корена једна култура не може да живи.

Преузето са: banija.rs