Симо Матавуљ – од калуђера до просветара и писца

У ред знаменитих Далматинаца који су за собом оставили дубок и неизбрисив траг, не само у Далмацији већ и у читавој српској књижевности, на високом месту котира се писац Симо Матавуљ.

Симо Матавуљ рођен је у граду Шибенику, 12. септембра 1852. године, у старој српској трговачкој породици. Био је један од петоро деце шибенског трговца Стевана Матавуља и Симеуне Матавуљ (рођене Трива). У родном Шибенику који је, по његовим речима имао „много чега сувишног, несавременог“, много чега „што годи песничкој ћуди“, завршио је основну школу на италијанском и српском језику, као и нижу гимназију. Након очеве смрти одселио се своме стрицу Серафиму, тадашњем игуману манастира Крупе, и ту се четири године спремао за калуђера. Ипак, изгубивши вољу за манастирским животом, напушта Крупу и одлази у Задар где 1871. године завршава учитељску школу.

По завршетку школе, као учитељ, радио је у више села северне Далмације, у Ђеврскама и Исламу Грчком, где се дружио са угледним Илијом Јанковићем, дедом књижевника Владана Деснице. Своје прве књижевне радове објавио је у задарском Народном листу. Године 1874. одлази за учитеља италијанског језика поморске школе у Херцег Новом и ту остаје седам година.

У време Невесињског устанка 1875. године, био је добровољац у чети Миће Љубибратића, нешто касније и добровољац-болничар у руској болници у Никшићу. Због учествовања у другом Бокељском устанку, аустријске власти протерале су Матавуља на Цетиње, где наставља радити као гимназијски наставник, уредник службених новина и надзорник основних школа. У периоду од 1883-1888. био је наставник црногорском престолонаследнику Данилу. У новинама на Цетињу 1885. у наставцима је почео објављивати роман „Ускок“.

У Црној Гори радио као учитељ кнежевима

У Србију прелази 1887. године, најпре у Зајечар, а потом у Београд, где ради као наставник гимназије и чиновник пресбироа. Још једанпут одлази у Црну Гору да би био учитељ кнежевима Данилу и Мирку, али се убрзо враћа у Србију. Године 1899. одлучио је да се пресели у Београд где постаје учитељ Ниже гимназије.

Сви крајеви у којима је боравио, од Далмације преко Црне Горе до Београда, ушли су у његово књижевно дело. Написао је око седамдесет приповедака и новела, махом објављених у засебним збиркама, као: Из Црне Горе и Приморја, Из приморског живота, Из београдског живота, Из разнијех крајева, С мора и с планине, Са Јадрана, Приморска обличја, Београдске приче, Живот и немирне душе. Иако је као приповедач почео прилично касно, готово у 30. години живота, Матавуљ је оставио обимом завидно књижевно дело: око стотину приповедака, два романа, неколико списа мемоарског и путописног карактера, две драме, известан број књижевних огледа, више превода с француског и италијанског, највише са француског: „На води“ од Мопасана, „Сан“ од Золе, „Пучанин као властелин“ и „Мизантроп“ од Молијера, „Зимске приче“ од Вогиеа.

Био је изванредан приповедач

У почетној фази његово дело обележено је фолклором. Био је изванредан усмени приповедач, који је умео забављати друштво смешним, понекад пикантним и голицавим причама. У својим успоменама Матавуљ често прича како му је мајка, разборита и жива жена, дала“ вољу к фабуловању“.

Живећи дуго по крајевима у којима се сачувао изворни народни језик, он је, како сам каже, „стекао необично познавање народне фразеологије и обиље синонима“. Овим особинама, што га приближују другим нашим реалистима, придружиле су се друге, које га од њих одвајају: критичност и самодисциплина. Критичан према себи и свом раду, Матавуљ се стално као писац развијао и самоизграђивао. Недостатке свог уског школовања надокнадио је личним усавршавањем, самостално, читањем, проширивао је своја знања и био један од најобразованијих српских писаца свога доба.

На његово књижевно формирање највећи су утицај имали италијански и француски прозаисти, посебно Мопасан. У његовом раду стално су се бориле две супротне тежње његова уметничког темперамента: спонтани и необуздани приповедачки дух и смисао за меру, склад, економику композиције. Како је сазревао као писац, Матавуљ је све више настојао да дисциплинује своје примарне склоности, смисао за причање и хумор, да их обузда и подреди одређеним уметничким циљевима.

Враћао се често већ објављеним радовима, поправљао их и прерађивао. Први његов роман, Ускок, постоји у три верзије (1886, 1892, 1902), а други, Бакоња фра-Брне, у две (188, 1892). Поред књижевног образовања, којим је надмашио све раније приповедаче, он стиче и широко познавање историје и филозофије. Уколико се више ширио видик његова сазнања и његово животно искуство, утолико је пуштао маха своме таленту. У своје време, Матавуљ је био један од најобразованијих и „најевропскијих“ српских писаца.

Међу најупечатљивим из његов стваралачког опуса издвајају се четири далматинске приповетке: Поварета, Пилипенда, Ошкопац и Била и Нашлједство, класичне по својој дубини, једноставности и унутарњем складу, и заједно с „Бакоњом“ његова најзначајнија остварења. Најпознатија од њих, приповетка Пилипенда, описује унијаћење Срба из Петровог поља у Далмацији.

О „Пилипенди“

„Пилипенда“ говори о тешком животу сиромашног српског православног сељака, који не жели прећи у другу веру, иако би му то помогло да лакше преброди тешку економску ситуацију у којој се налази. Приповетка је базирана на историјским чињеницама, односно на унијаћењу Срба у Петровом пољу, које се одиграло у 19. веку, почевши од 1832. године, у селу Кричке.

„Село Кричке је насељено само православцима, од којих су се неки већ уписали у „царску веру“, односно постали унијати (гркокатолици). У центру села се налази мала православна црква, док се огромна унијатска гради на крају села. Зима је и влада глад међу становништвом, због изузетно слабе летине. Среска власт дели жито народу. Католици добијају на почек (отплаћују након нове летине), док православци добијају на поклон, под условом да постану унијати. Пилип Баклина (Пилипенда) је сиромашан сељак, који живи са женом Јелом, а два сина су му отишла на рад у Приморје. Има старог магарца Куријела, две кокоши и петла. Због тешке ситуације, одлучује да прода у граду Дрнишу једну кокош, Пиргу, и креће на пут с магарцем. Успут се појављује локални мештанин, унијат Јован Кљако. Он наговара Пилипенду да следи његов пример и да ће му тако бити лакше. На то Пилипенда одговара: „Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу!“ Свађа између њих се умало претвара у тучу. Јован Кљако бежи, а Пилипенда из беса удари штапом магарца Куријела, након чега се посрами и заплаче“.

У првим годинама 20. века Симо Матавуљ запослио се при Министарству спољних послова тадашње Краљевине Србије. Био је председник струковног удружења књижевника, а за редовног члана Српске краљевске академије изабран је почетком 1904. Преминуо је у Београду 20. фебруара 1908. године.

Родна кућа Симе Матавуља налази се у шибенској четврти Варош, познатој по тежацима и радничкој класи. О пишчеву рођењу сведочи камена плоча постављена на кући, унутар које је осамдесетих година 19. века започела пионирска индустријализација Шибеника.

Симо Матавуљ био је и остао понос далматинским Србима чије је животе, судбине као и историјске прилике њиховог опстанка, овековечио у својим делима.

Преузето са: СРБИ.ХР