Из српског гнијезда у хрватско јато

МАЛЕ ТАЈНЕ И ВЕЛИКЕ БРИГЕ ВЕЛИКАНА НАШЕ ПРОШЛОСТИ

У непресушну тему српско – хрватских односа свакао спада и питање конвертита тј. зашто, како и под којим увјетима је нетко пристао на промјену вјерског и националног идентитета. Ова друштвена појава као феномен за неку другу средину не представља нешто са чим би се друштво или наука требали посебно бавити, пошто се код њих углавном усталило мишљење да је то питање које дубоко задире у људска права и слободе, интиму човјека те представља у крајњем случају лични избор и ствар сваког појединца понаособ. Код нас оно пак већ два вијека представља врло важно питање које се уздиже на мјесто од посебног па чак и националног значаја и управо зато често изазива тешке полемике и сукобе. На ову тему је досад писано доста и опширно са различитих позиција и намијера, изнесеним бројним тезама, праћено непознавањем материје, неразумијевањем времена, хисторијских догађаја и чињеница. Врло често се отворено исказује неодобравање и осуда појединаца, те се доносе проблематични закључци. Све ово, рекао бих, без сасвим јасног, утемељеног, објективног погледа и закључка. Може се рећи, да као што претходно написах, ова ствар ипак најчешће сувише личи на нешто сасвим интимно и тиме је обавијена недокучивим тајнама о којима ми најчешће само спекулишемо. Стога ја нећу на овом, релативно познатом, примјеру понудити неки одговор или закључак, још мање судити, већ само указати на неке мање познате и непознате чињенице и сву комплексност овог питања.

Стјепан пл. Милетић у хрватској енциклопедистици представљен као изузено значајна личност у хрватској култури с краја деветнаестог вијека и почетка двадесетог. Његова припадност културном простору који се назива хрватски у саставу тадашње државе Аустро – Угарске, је неупитан али његово декларативно национално опредјелјенје као Хрвата и његов политички ангажман на изразито националистичком (десном) програму изазива чуђење и знатижељу уз питање од куда то и како је до тога уопће дошло. На први поглед рекло би се, ништа чудно за то доба. Многи су етнички Срби у то вријеме здушно помагали чисто хрватске политичке програме, притом мијењали вјеру и на крају и националност. Међутим у случају Стјепана пл. Милетића ради се о специфичностима које су изнад опће познатих. Наиме он је потомак по очевој и по мајчиној породици из средина које представљају елиту српског народа тог доба и заузимају значајно мјесто у хисторији Срба у Војној крајини и Хрватској, па чак и много шире. У већини објављених његових биографија или других радова о њему ова чињеница се прешућује или само узгред спомиње и тако слика о његовој породици и поријеклу постаје искривљена или небитна. Свјесно избјегавање спомена на нешто што је врло важно у одрастању, формирању свијести и личности те његове каријере није само везано за ту личност већ и за цијелокупно познавање и тумачење наше прошлости.

Стјепан је рођен 24.3.1868. у Загребу од оца Стефана ц.кр. мајора у пензији и мајке Марије рођене Поповић. Родитељи су у вријеме његова рођења били у озбиљним годинама па је мајка умрла већ 1873. а отац убрзо иза ње 1876. године. Тако је Стјепан са само осам година остао сироче. Бригу о њему преузео је Адолф Мошински који је преко жене био у родбинској вези са Милетићима тј. Стјепаном. Јасно је да због тако раног губитка родитеља није имао директна сазнања о својома ближњим већ је то добио касније посредним путем. Његов отац Стефан је био син крајишког пуковника Гаврила (Габријела) Милетића из Петриње (по непровјереним подацима рођен је у Смртићу код Нове Градишке) који је направио завидну војничку каријеру од обичног војника до пуковника и команданта 7. Граничарске пјешадијске пуковније (Бродске) са командом у Винковцима. Краљ Фрањо И додијелио му је 3.10.1817. у Бечу ,,за ревносну службу и војне заслуге у борби за државу у раздобљу 1780. до 1875“ племство, титулу Едлер и грб, које је затим са кољена на кољено наслијеђивано. Добар дио своје каријере служио је у Петрињи гдје је упознао старију кћерку свог потчињеног официра капетана Стефана (Стевана) Шупљикца Ану коју је потом и запросио. У чину мајора 1803. године вјенчао се са Аном Шупљикац у српској православној цркви Св Спиридона Чудотворца у Петрињи.
Анин отац Стефан спадао је у ред одличних и угледних официра у пуку и граду. Углавном је служио у Другом банском пуку (11. Граничарска пјешадијска регимента) у Петрињи, осим једно краће вријеме за трајања Наполеонове Илирије. Пензионисан је у чину мајора (24.10.1810). Након тога имао је част да буде командант грађанске милиције. За војничке заслуге, заједно са братом Дамјаном, такођер официром, добио је угарско племство (29.07.1808) и право на грб и предикат “од Витеза“. Од 1815. добили су право ношења титуле и у њемачким насљедним земљама. Уживао је велики углед у српској заједници у граду па је тако као млад капетан испред пука биран за делегата на чувени народно-црквени сабор у Темишвару (1790). Активан је у друштвеном и културном животу средине са бројним познанствима међу којима је свакао најинтересантније оно са Доситејом Обрадовићем. У браку са Јованом (Јоком) Стричевић, Стефан је имао двије кћери, наведену Ану и Софију, те сина Стефана (Стевана) потоњег славног војсковођу који ће бурне 1848. у Сремским Карловцима на Мајској скупштини бити изабран за првог српског војводу и команданта војске у тек проглашеној Српској Војводини. Стефан (старији) умро је у Петрињи и сахрањен на православном гробљу Св. Никола (1825).

Гаврило и Ана у свом релативно кратком браку добили су два сина Стефана (р.1805) и Александра. По традицији обојица су постали крајишки официри. Гаврило се након одласка у пензију (1812) из Винковаца вратио у круг своје породице у Петрињу гдје као пуковник ужива све почасти и висок углед. Умро је 23.04.1822. и сахрањен на гробљу Св. Никола у гробницу Шупљикаца. Млађи син Александар (Алекс) војничку каријеру започиње у родној Петрињи (1837) као кадет и напредује до потпоручника (1842) и ађутанта у банској бригади. Нажалост умиро је врло млад и сахрањен на гробљу Св Никола уз оца и дједа (1844).

Стефан војничку каријеру започиње као кадет 1825. у Другој банској пуковнији у Петрињи. У чин заставника унапређен је 1829. убрзо у натпоручника (1832) и капетан-лајтнанта (1838). Годину касније прекомандован је у 30. Линијски пјешадијски пук (Галиција) гдје је унапређен у капетана (1840) и мајора. Након рата 1848-1849 одлази у пензију релативно рано. Није познато да ли је разлог томе рањавање у рату, болест или нешто треће. Одликован је високим ратним орденом Војним крижом за заслуге (1849). Након пензионисања живи у Загребу гдје је и умро (27.05.1876) и сахрањен на гробљу Мирогој.

Мајка Ана још је дуго живјела након смрти мужа Гаврила и сина Александра. Умрла је 1858. у Петрињи и сахрањена на гробљу Св, Никола у заједничку гробницу уз оца, мужа, сина и млађу сестру Софију која се никад није удавала.

Стефан Милетић се жени као пензионисани официр са Маријом Поповић кћерком Анастаса Поповића и Христине (Кристине) Поповић дј. Кузмановић. У браку имају сина јединца Стјепана (Стефана) чије одрастање нажалост нису доживјели. Маријин отац Анастас спада у ред најуспјешнијих и најбогатијих трговаца тог времена у Загребу и Хрватској а такођер и најзначајнију личност у православној заједници града. Рођен је 1784. године у Хрватској Костајници у породици за коју се сматра да је грчког (по некима Цинцарског) поријекла. Међутим он се као и већина других који су били тог поријекла (или се тако представљали) још зарана савим сљубио са српским народом и тако се сматрао и понашао.

Поповићи се на Банији у познатим и доступним списима спомињу врло рано, највише око Костајнице што указује да су ту могуће живјели и у вријеме Турака или чак раније. Вукостав се као српски кнез спомиње 1699. а кнез Георгије 1750. године када. поклања цркви у Кукурузарима икону Св Димитрија. Исте године спомиње се икнез Марко у вези буне у Комоговини. Прије њих а и каснији Поповићи су углавном свештеници: Иван, Максим, Гаврило, Симон и Јован (1778) који је значајна личност за хисторију цркве али и костајничке крајине. Поповићи трговци на Банију (Костајницу) долазе у 17. вијеку из Херцеговине, тачније Шума код Дубровника, краја који је традиционално давао врсне трговце.. Из Костајнице су отишли у Петрињу, Глину и даље и неки су промјенили презиме. Пошто су Цинцари овдје стигли након познатих догађаја тек крајем 18. вијека савим озбиљно се поставља питање дали су баш сви успјешни трговци у Крајини Грци-Цинцари? То отвара и питање стварног поријекла Анастаса.

Анастас млад одлази у Загреб да изучава трговачки занат. Радио је код тада већ познатог трговца Марка Кузмановића (вјероватно такођер Банијца) и стекао његову наклоност. Марко је био ожењен за Христину из чувене и богате Цинцарске породице Малин. Своју кћерку Марију дао је Анастасу за жену. Анастас је захваљујући овим браку стекао почетни капитал у послу а касније добио и наслиједство. Послове је разгранао и стекао огромно богатство. Поред посвећености послу био је посебно друштвено ангажиран, иницијатор свих активности православне заједнице у граду и њене борбе за слободу дјеловања и равноправност са већинском римокатоличком црквом. Заједно са најнапреднијим људима тог доба основао је Прву хрватску штедионицу (1846) и био први предсједник њена Управног одбора. Упамћен је по свом говору на том истом одбору (1848) који је одржао на ,,народном“ (српском) језику и тиме из пословне комуникације потиснуо обавезни њемачки. Такођер је учествовао у оснивању Трговачко – господарске коморе гдје ће бити дугогодишњи предсједник. Био је ппосебно активан члан Илирског покрета и Матице илирске. Као дугогодишњи предсједник српске православне црквене општине био је главни иницијатор и спонзор изградње новог православног храма Св Преображења Господњег у самом центру Загреба (1866). Умро је 30.031872. и сахрањен на православном гробљу на Пантовчаку.

Као што је наведено малодобног Стјепана узела је на бригу породица Адолфа Мошинског поријеклом из Пољске. Он је био ожењен Јустином (Јудитом) дј. Шупљикац кћерком Јована пл. Шупљикца, ц.кр. комесара (надинтенданта) и Катарине дј. Малин. Јован је био угледни дугогодишњи грађанин Загреба, до пензије на високим управним дужностима у војсци. Познат је по родољубљу још из школских дана у Бечу гдје је био оснивач и члан националних друштава. По традицији у породице опредјелио се за војнички позив и радио је у војном комесаријату у Загребу. Када је основана Српска Војводина (1848) на приједлог њена водства постављен је, уз дозволу краља, за њеног првог министра финансија а поред тога повјерена му је посебна мисија у Бечу на двору. Тако је дио те славне српске хисторије подјелио заједно са братом од стрица, војводом Стефаном. Племство и предикат “од Витеза“ наслиједио је од оца Дамјана, крајишког мајора, и носио га је уз презиме. Имао је браћу Павла и Николу, такођер крајишке официре и сестру Ану. Његова друга кћи Јелисавета удала се у Београд за Димитрија Миту Миланковића пуковника српске војске и једно вријеме начелника генералштаба. По родбинској линији Јован је Стефану Милетићу био ујак а његова кћи Јустина сестра (треће кољено). То је био разлог што је она примила малог Стјепана на издржавање. Такођер је важно за истаћи да је њена мајка Катарина била кћи Наума Малина богатог загребачког трговца поријеклом Цинцара. Тако је по тој линији била и у сродству са Маријом, Стефановом женом. На основу само ових штурих хисторијских података може се закључити да су поменуте породице женидбеним и родбинским везама представљале јак савез који је у датом друштву и времену имао не само висок углед већ и огромну моћ и утјецај у сваком погледу.

За претпоставити је да је све ове податке а вјероватно и подробније Стјепан сазнао већ у најранијој младости. Какав је осјећај када одрастеш и суочиш се са толиком количином хисторије у властитој породици а коју притом ниси нмао прилику бар мало лично упознати ? Сигурно је, прије свега, био поносн на славну војничку и ратничку прошлост мушких предака као и на бројне титуле и части које су они носили. За учмалу пургерску средину у којој је растао то је представљало право благо. Али изгледа да је оно насљеђе другог дјела породице, са мајчине стране, ипак било интересантније, пошто ће богаство које је добио бити велики замајац и капитал свих његових каснијих подухвата и дјела.

Одрастање у породици Мошински било је у католичком духу с обзиром на Адолфово поријекло и вјеру. Школовање на класичној гимназији дефинитивно га је одвојило од помисли на изградњу војничке каријере. Тако је прекинута вишевјековна традиција у породици Милетић и Шупљикац. На крају то је био и растанак са њиховим начином живота, вјером и њиховим идејама за које су се залагали са кољена на кољено. У изградњи властитих идеја и ставова помогло је и то што је растао уз тетка Адолфа који је био млад и абициозан, прогресиван са бројним новим идејама. Напредовао је од градског службеника до начелника града на којој функцији се задржао пуних дванаест година (1892-1904) и стекао епитет једог од најбољих и најзаслужнијих у цијелој хисторији града. Стекао је и племство. Након Стјепанова одрастања њих двојица ће се наћи на бројним заједничким задацима од којих се посебно истиче изградња (доградња) Хрватског народног казалишта, по многима најљепше зграде у Загребу и подизање споменика пјеснику Петру Прерадовићу чију је израду и постављање Стјепан лично финансирао.

Избор будућег занимања, након одлуке да прекине студиј права и упише филозофију у Бечу, био је продукт јасне наклоности ка хуманистичким наукама, умјетности и показаном дару за писање. Све остало проистекло касније углавном је описано и добро познато. Његова основна активност на пољу књижевности, глуме, режије и казалишта, културе укупно, испреплетена је и другим интересима, родољубљем и политиком, помагањем развоја Соколства, помагањем других лица и различитих активности. Све ово му је било могуће захваљујући великом насљедству (прије свега у некретнинама) које му је, што је и сам истицао,омогућило пуну независност од других и слободу дјеловања. Сматран је за независног интелектуалца што је у то вријеме било ријетко и сматрано за храбро.

Овдје се неминовно поставља питање о томе да ли се у његовом животу и раду може видјети или наслутити било какав утјецај вриједности на којима су одгајани његови преци. Заједничко им је вредновање државе у којој су живјели коју су цијенили, поштивали и вјерно јој служили. Из тога вјероватно проистиче и његова љубав према прошлости, нарочито њеном митском дјелу у то вријеме врло популарном. Различито је то да његови преци, иако су били под готово сталним притиском и уцијенама да неће напредовати ако не прихвате промјену вјере, знали су одолити тим насртајима и никада нису доводили у питање припадности својој вјери и народу. Бројним другима, њиховим савременицима, то није успјело. Стјепан за разлику од њих није пролазио тај пут, његову каријеру не прате притисци те врсте а материјално је сасвим обезбјеђен и није морао страховати за егзистенцију. Његов пут је плод властитог промишљања и избора.
Да је ипак размишљао о својим прецима показује истраживање и писање Кронике обитељи Милетић (1899). У оном што сазнајем је из рада Енвера Љубовића, Племићка обитељ Милетић и њихови грбови. У том рукопису, који никада није објављен, Стјепан покушава спојити двије лозе Милетића, оне сењске и његове петрињске. По њему (и Љубовићу) та стара породица Милетић из Сења била је католичка и племићка, досељена из Босне. Преко Оточца у Лици стигли су у Петрињу као крајишки војници. Временска празнина од преко двјеста година није за њега запрека да устврди да је он потомак оне Сењске гране. Објављени стари грб Милетића из Сења и онај његове, петрињске лозе, сваком оном, који чак ни мало није упознат са хералдиком, показује да та два грба немају заједничких елемената. У крајњем случају, треба истаћи да се племства била насљедна и потврђивана што у случају његова дједа Гаврила није тако. Он је први носилац титуле. Грбови су такођер наслијеђивани и у крајњем случају само су дјеломично измјењени или допуњавани (дограђивани) од нових носиоца. Оно што је најинтересантније, Стјепан у том раду каже за своје претке у Петрињи ,,а многи женидбеним везама прелазе на православље“. Управо ова реченица открива зашто је (највјероватније) писан овај рад. Јасан покушај да, у духу политике која у то вријеме покушава свим силама негирати постојање Срба као посебног народа са својом вјером, каже како је ето, у једној хисторијској епизоди или инциденту, и његова породица због брака промјенила вјеру. То је у складу са тада насталом синтагмом о Хрватима православне вјере. Да није од таква врхунског интелектуалца било би смјешно. Један тако образован човјек морао је знати да су у то вријеме у Крајини били забрањени мјешовити бракови, да се поготово католкиње нису смјеле удавати за православне, прелазити у православље, пошто су одмах биле затваране а младожење протјеривани у Босну. Легитиман је био само прелазак православних у католичку вјеру. То је између осталог био неписани закон за оне православне вјернике који су жељели напредовати у војсци, у виши чин од капетана, или некој другој државној служби. У Стјепаново вријеме управо је био велики прелазак, нарочито градског становништва из православља у католичанство, изазван прије свега све већом мржњом која је била плод теорије о хрватском државотворном народу и праву те негирању Срба као посебног народа у тој држави. Идејни творци, носиоци и пропагатори ових погубних теорија потураних и натураних хрватском народу су тзв. праваши којима је и Стјепан од младости здушно припадао
Ако је већ желио истражити поријекло своје породице требао је кренути од краја гдје су живјели. По старим записима, Милетићи су на Банији одавно, 1751. у жалби крајишника на поступке официра жали се и Јефрем Милетић из Растовца (Костајница). Када је најавњено укидање манастира у Комоговини угледни Крајишници 1778. пишу молбу карловачком митрополиту да то спријечи, један од потписника је и поп Никола Милетић. Свештеник је био и Милетић Авксентије који се спомиње 1793. на служби у цркви Св. Николе у Растовцу. У вријеме кад је његов дјед Гаврило био мајор у Петрињи у истом пуку у штабу служи и Василије Милетић рачуновођа-ревизор. У данас доступним аустријским војним шематизмима (1791-1914) већи број Милетића официра налази се у банским и славонским пуковима, те даље у пуковима на исток (Срем, Банат и Румунија), док сам у мојим истраживањима у личким (Госпић и Оточац) нашао тек једног носиоца тог презимена. Ово истичем из разлога пошто је опће познато да су војници у граничарске пукове регрутовани према мјесту рођења и пребивања. Милетићи су православци који славе више различитих породичних слава (св Игњатије, Јован, Ђурђевдан, Илиндан, Срђевдан, и Николу) што указује да нису сви род али и то да су бројни. У вријеме Војне Крајине велики их је број живио, поред Баније и Славоније и у Босанској Крајини и сви су Срби православне вјере. То су њихова вјековна станишта и ту је требало тражити своје корјене.

Кроз свој плодни живот и рад користио је псеудониме Десидериус, Дундо, Дундо Мароје, Нестор и Степанофф а често се потписивао Степхан вон Милеттицх, управо онако како је у прошлости војска, наравно на њемачком, у списима водила његове претке. Та веза макар и симболична није безначајна. Оно што је можда значајније јесте мисао коју је вјероватно носио дуго година а то је да на једном мјесту сакупи земне остатке свих својих предака. Колико је она рационална и релно остварљива у то вријеме свако се постављала и пред њега. Ако је и имао неку дилему, а са њим и они које је са својом намјером упознао, она је након његове смрти савим нестала. Своју замисао он је за живота сасвим осмислио и прецизно испланирао и опруком потврдио. Прерано је преминуо 8.09.1908. у Минхену у четрдесетпрвој години живота. Његово тијело сахрањено је у великој гробници на Мирогоју коју је за живота изградио и на којој је надгрони споменик урадио кипар Рудолф Валдец (1908). Крај њега су схрањени и остаци његових предака који су ту пренесени, дједа Анастас, бака Христина, отац Стефан и мајка Марија.

Завичај је за Стјепанову смрт сазнао брзо, пошто је већ 12.09. у петрињском Бановцу објављена кратка вијест. Др. Стјепан пл. Милетић. Умро је у Монакову наглом смрћу бивши интендант и одлични драмски хрватски писац др. Стјепан пл. Милетић, рођен Загрепчанин, у 41. години добе своје, те ће бити сахрањен у Загребу у обитељској гробници. Слава му и вјечни покој !

Девет мјесеци од његове смрти у петрњском листу Бановац од 26.06.1909. објављена је слиједећа вијест: Превоз мртве родбине покојног дра Стјепана Милетића. У својој опоруци одредио је благопокојни др Стјепан Милетић да се смртни остаци његових најближих, што почивају на петрињском православном гробљу, превезу у заједничку обитељску гробницу на Мирогоју у Загребу. Тој одредби заслужног покојника и врлог хрватског родољуба удовољено је на 22. о. мј. Превежени су остаци ових покојника: Гаврило Милетић, пуковник који је умро 5. свибња 1822. године; Стјепана Супликца, мајора, умро 8. сијечња 1825.; Александра Милетића, сина Гаврила, умро 15. свибња 1853. те Ане Милетић рођене Супликац, супруге Гаврила, умрла 3. студеног 1858. године.
Ова вијест, као и она о његовој смрти, објављена је без коментара али је сасвим сигурно да овај догађај није прошао само тако. Намјера да нетко након више од осмдесет година од укопа првог покојника, њега и осталих четворо ископа и преносе у Загреб вјероватно је изазвала бројне реакције и питања. Ипак два питања се намећу као врло битна, као прво, зашто то није учињено раније за живота Стјепана и дргуго, зашто он није на овом (петрињском) гробљу подигао споменик и тако обиљежио мјесто гдје су сахрањени његови преци, уједно значајне личности за овај град, крај и српски народ. Ово свакако намеће питање који су у ствари били прави мотиви овога чина.

Двадесет година касније петрињски парох Родољуб Пајић, који је у вријеме овог догађаја такођер био на истој дужности, свједочи др Алекси Ивићу у раду објављеном у Матици српској. Потврђује наводе о догађају описаном у Бановцу и додаје међу ископане и Софију сестру Ане, која је из непознатих разлога у напису изостављена. Из овог рада може се назријети доза жаљења пароха што је дошло до овог чина. Очито је српска-православна заједница и тада била на неки начин повезана тј. гајила успомену на заслужне и угледне породице Шупљикац и Милетић, иако већ педесет и више година нитко од њих није живио у граду. Да је то тако потврђује и вијест из Бановца објављена 10.10.1908. године.

Свечани парастос за покојног дра Стјепана Милетића, хрв. књижевника, те бившег старјешине савеза хрватских соколских друштава… служен је у овдашњој православној цркви Св. Спиридона у уторак дна 6. о.мј. … Служби божјој присуствовао је уз бројно опћинсво градоначелник г. Симончић, те предстојник г. Силхабел са кот. приставом г. Пушкашом; затим хрватски сокол петрињски корпоративно под водством старјешине др. М. Јурановића. Слава дру Стјепану Милетићу !

Нема података да је на вијест о његовој смрти звонила жупна римокатоличка црква Св. Ловро у Петрињи, служене задушнице или да је на било који други начин јавно обиљежен овај догађај у тој заједници.

Како год било Стјепан је остварио своју намјеру и у заједичку аркаду на Мирогоју окупио сву своју ближњу породицу са очеве и мајчине стране. Са њим, након преноса остатака из Петриње било их је укупно десет: дјед Анастас Поповић, бака Христина (као Кристина), отац Стефан Милетић, мајка Марија, прадјед Стефан (под именом Стјепан Шупликац) Шупљикац, дјед Гаврило (као Габријел) Милетић, баба Ана, стриц Александар и баба (бабина сестра) Софија Шупликац. Касније тај број се увећао сахранама његових потомака (сина Октавијана и других). Рједак случај да се на једном мјесту нађе толико покојника, тако да ова чињеница код сваког посјетиоца изазива знатижељу али и дивљење због изгледа ове аркаде. Међутим она осим наведеног не нуди ништа друго тј. неупућени не могу ни да замисле колико је на том мјесту хисторије, бурног живота, остварених личности, почасти и титула. Истина Стјепан је себи уклесао ,,хрватски књижевник“ тако да он претставља централну личност овог мјеста.

Хрватски повјесничар и музеолог Ђуро Сабо, одличан познавалац људи и догађаја у Загребу, у свом раду из 1936. године сматра да је Стјепан подигао сувише помпезан надгробни споменик и затим додаје ,,чудо Стјепан Милетић на гроб ставио хрватски књижевник“. Он алудира на његово право поријекло а нарочито на везу са Грцима (Цинцарима) и у културном значају изједначава га са Димитријем Деметером, такођер грчког поријекла, сматрајући их највећим и најзаслужнијима за развој казалишта и нове културне политике у Загребу и шире. Стога је очито сматрао да је споменик заслужио неку другу етничку одредницу.

Стјепан је вјероватно рамишљао и о томе али је као интелигентан човјек и одличан режисер и организатор замишљао ситуацију и сцену када нетко дође пред аркаду и знатижељно чита. Види толико укопаних а не зна ништа о њима, и онда на врху види њега са натписом, обиљежен, познат и славан. Циљ је остварен. Ја ипак потајно мислим да је он упутио и скривену поруку ,,Ја се ето вратих у своје гнијездо“.

Бранко Крњаић
Објављено у листу „Просвјета“, бр. 177, децембар 2023.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

1. Ђуро Сабо, О једној старој кући и старим људима у Загребу, Музеј града Загреба, 1936.
2. Енвер Љубовић, Племићка обитељ Милетић и њихови грбови, УДК: 929 6 (497 5 Сењ), Прегледни чланак Ур: 2008. 12-10
3. Др Алекса Ивић, Војвода Стефан Шупљикац (неколико архивских података), Матица српска, Нови Сад, 1930, бр. 323
4. Милан Шевић, Два нештампана писма Доситејева, Бранково коло, Ковчежић, XВИИ 15.
5. Драгомир М. Ацовић, Хералдика и Срби, Београд, 2008.
6. Доситеј Обрадовић, Песме Писма Документи, Београд, 2008.
7. Славко Гавриловић, Грађа за историју Војне границе у XВИИИ веку, Књига прва, Банска Крајина 1690 – 1783. Београд, 1989
8. Милан Радека, Горња крајина или Карловчко владичанство, Загреб, 1975.
9. Дејан Медаковић, Срби у Загрбу, Загреб, 2004.
10. Милитар Алманацх унд Сцхематисмус 1791-1914, Wиен, (више годишта)
11. Хрватски биографски лексикон, ЛЗ Мирослав Крлежа, 2009-2023, Милетић Стјепан (Борис Сенкер (2016)
12. Бранко Крњаић, Лексикон Срба Баније, Београд, 2019. одреднице: Милетић Гаврил; Поповић Јован; Шупљикац Дамјан; Шупљикац Јован; Шупљикац Стефан; Шупљикац Стеван
13. Бановац, Петриња, 12.09.1908. бр. 37
14. Бановац, Петриња, 10.10.1908. бр. 41
15. Бановац, Петриња, 26.06.1909. бр. 26

Преузето са: Банија онлајн