Глина кроз стољећа

Након Бечког рата (1683 – 1699.) и мира у Сријемским Карловцима 1699., утврђена је нова граница између Хабсбуршке монархије и Османског царства. Тада је у испражњеном простору између Купе и Уне формирана Банска крајина у коју хабсбуршке власти насељавају католичко становништво с посједа загребачког бискупа и каптола, а нарочито православно становништво из Босне.

Тако је у најгрубљим цртама довршена етничка слика Банске Крајине у којој 1735. ниче глинска војна утврда, која треба да онемогући честе нападе Османлија на териториј Хабсбуршке монархије. До 1745. завршени су радови на уређењу фортификацијских обрамбених зидова и бедема, након чега је исте године устројена Прва банска граничарска пуковнија са сједиштем у Глини, која је била подређена Банској генералкоманди у Загребу и Дворском вијећу у Бечу.

Но упоредо с војним развија се и цивилни живот у насељу које се формира изван утврде. Већ 1748. спомиње се да православни Срби у Глини имају малу дрвену капелу међу насипима утврде (‘интер валла праесидии’). Премда ово раздобље оскудијева детаљнијим подацима о црквеном и вјерском животу, запис из 1754. говори о рушевном стању српске цркве у Глини (‘Qуалитер Ритус Граеци нон униторум Темплум ад Праесидиум Глинианиум хабитум, об ветустатем, руинае проxимум, рестауратионе пропе еx интегро нова индигерет’). Црквени ‘Попис свију мјеста, села и заселака и у Карловачком ђенералату и у Банији, гдје су све православни Србљи насељени, заједно са бројем кућа, по званичном попису од године 1768.’ говори да у Глини има 50 српских кућа.

Први парох

Важна прекретница у животу православних вјерника била је 1777., када је заведено парохијско звање и основана парохија глинска. Први парох био је Ћиро Остојић. Исте године заведене су и матице, које се воде ‘тачно и по пропису’. Недуго затим, одлуком цара Јосипа ИИ. и хабсбуршких власти донесена је одлука да гробља из здравствених разлога ваља смјестити на забитнија мјеста, изван градова и села. Тако је на карти Глине из 1783. уцртана капела и поред ње уписано име (‘Ст. Георг’), што упућује да је дан храмове славе у част светога Ђурђа, којем је посвећена капела. Ова је капела била дрвена и око ње се формирало православно гробље.

Драгоцјене податке о животу православних вјерника у глинском крају открива аустријски цар Фрањо И., који је на свом пропутовању од Беча до Дубровника посјетио Глину 24. липња 1818. У свом путопису цар је забиљежио да је Глина као сједиште Прве банске пуковније прилично велико – има 1000 католичких и 2000 православних душа, као и по једног свећеника ‘од сваке вјере’. Глински пуковник Нестор је православац, док му је жена католкиња. Цар затим описује обје глинске цркве: ‘Католичка црква је малена, испред улаза је надодан велики дрвени дио који је лош, има клупе, као обично, а уз главни олтар и два покрајња,’ пише цар, и додаје како православна црква ‘лежи у малој улици, лијево од католичке, дрвена је и малена, а изнутра је украшена с једном иконом’.

Почетак изградње нове глинске православне цркве везан је уз настојања карловачког митрополита Стефана Стратимировића и горњокарловачког епископа Лукијана Мушицког. По доласку Мушицког за администратора ове епархије 1824., почиње његово ангажирање у подизању црквеног и вјерског живота епархије, нарочито просвјете и школства. Настојањем Мушицког, стара глинска православна црква, грађена од дрвета, претворена је у школу, а школа узета за учитељев стан. На пословима везаним за подизањем нове и зидане Богородичине цркве био је од стране Мушицког ангажиран Јосиф Рајачић, архимандрит манастира Гомирје (и каснији патријарх српски – оп. а.). Захваљујући његовом ангажману и сурадњи с властима Прве банске пуковније, Богородичина црква је изграђена за свега двије године, на велико задовољство глинских Срба.

О Рајачићевим настојањима и токовима градње цркве сачувано је више драгоцјених докумената, прије свега, попис приложника за градњу цркве у којем су врло прецизно одређене обавезе и начин давања прилога, затим имена приложника, нумерације њихових кућа, занимање и износ прилога. Такођер је сачувана копија уговора између православне црквене општине у Глини и градитеља глинске Богородичине цркве Бартола Фелбингера, једног од најзнаменитијих загребачких градитеља тог доба. Након што је православна црква у Глини изграђена 1826., свечано је посвећена 1827. Није неважно споменути да се готово у исто вријеме гради и жупна црква светог Ивана Непомука, такођер по нацртима Бартола Фелбингера, што је био поуздан знак да се Глина почела све више развијати, не само као војно, него и као политичко, господарско и духовно средиште Банске крајине.

Катастрофалан пожар

У Глини је 8. рујна 1845. одржана прослава стоте годишњице Прве банске пуковније и свечана посвета нових застава, о чему су извијестиле Новине хорватско-славонско-далматинске из Загреба. Овој прослави присуствовали су војници ‘обојега вěроизповěдања’, заповједник пуковније пуковник Јосип Јелачић, као и тадашњи бан, који је тим поводом стигао из Загреба.

За српску заједницу у Глини велики губитак представљала је смрт глинског грађанина и трговца Гаврила Пелеша, који је умро у 58. години 24. просинца 1860. Пелеш се залагао за развој глинског краја и био један од првих потписника ‘Захтијевања опћине Глина’, која су упућена бану Јелачићу у Загреб, 29. травња 1848. Некролог објављен у загребачким Народним новинама говори да је тијело покојног Пелеша сахрањено ‘на гробљу светога Гјургја’ 26. просинца 1860., а да су задушнице најављене за 4. вељаче 1861., ‘у цèркви св. Богородице’.

Наредних година црквена општина у Глини и глински прото Марко Славнић тражили су мајстора за осликавање иконостаса Богородичине цркве и нашли га у Павлу Симићу из Новог Сада, једном од најбољих и најтраженијих српских сликара тог времена. Ангажман Симића био је одраз културних и умјетничких настојања глинских Срба, а почетак израде иконостаса и зидних слика Богородичине цркве 1866. прворазредан културни догађај за ову средину.

Сједиште Прве банске пуковније снашла је у ноћи 11. коловоза 1869. велика несрећа, када је у пожару изгорјела ‘скоро сва Глина’, точније 54 куће и 30 здања.

Осим бројних углавном дрвених приватних кућа, такођер су изгорјеле пошта, љекарна и парохијски стан. Након катастрофалног пожара, цар Фрањо Јосип И. дао је из своје приватне благајне глинским житељима новчану помоћ од 4.000 форинти, а војно министарство из војне благајне 3.000 форинти, јавиле су Народне новине 18. коловоза 1869. Када је развојачење Војне крајине било у пуном јеку и 1873. укинута Прва банска пуковнија, цар је 1874. донио одлуку да се глинској опћини додијеле три бивше војнокрајишке зграде, од којих ће се једна (бивши стан другог мајора) преуредити у парохијски стан.

Крајем коловоза 1881. на православном гробљу сахрањен је прото Марко Славнић, који је кроз 41 годину свог службовања у Глини значајно обиљежио овдашњи црквени, вјерски и друштвени живот. ‘Учешће на спроводу му је било големо’, писале су Народне новине 26. коловоза 1881.

Након Славнића, значајан траг је оставио и прото Данило Прица, родом из Коренице. У његово вријеме редовно су одржаване светосавске беседе. Такођер је извршено марморирање цркве и позлаћен иконостас, након чега је Богородичина црква свечано посвећена по горњокарловачком епископу Теофану Живковићу, 16. листопада 1888. Тим поводом штампана је у Тискари Карла Албрехта у Загребу свечана позивница на ћирилици, коју заједно потписују прото Данило Прица и предсједник српске православне црквене општине у Глини Никола пл. Милић, који је у то вријеме и начелник глинске опћине. О црквеној прослави у Глини опширно је извијестио загребачки Србобран 29. листопада 1888., који похвално пише о Српском пјевачком друштву петрињском које је пјевало у глинској цркви.

„Тко је први пјевао хрватску химну“

Међу важније догађаје тог времена убраја се изградња нове капеле на православном гробљу. Тако је новчаним прилозима православних вјерника и црквене општине у Глини до 1892. изграђена зидана капела св. Ђурђа. Такођер вриједи споменути писање петрињског Бановца који 9. рујна 1899. јавља сљедећу вијест: ‘Пред и око православне цркве у Глини поставља се нова жељезна ограда. Свакако красан урес за мјестанце, ако се узме, да црква на најљепшем мјесту стоји.’

‘Српска православна митрополија карловачка по подацима од 1905.’ наводи како Глина има цркву изграђену 1827., као и да је храм посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Темпло храма сликао је академски сликар Симић. Има парохијски дом и српско православно гробље, са 2 капеле. На гробљу се налази и меморијални комплекс аустроугарског подмаршала Михајла Манојловића родом из Шаторње (1845-1905.). Нови парох и прото је Никола Ерцеговац, родом из Петриње, који је завршио богословију у Карловцима. Ожењен, има деветоро дјеце. У парохији глинској (Глина, Горње и Доње Селиште, Јаме) домова српских има 200, брачних пари 343, душа 1932.

Нешто касније основано је Српско народно црквено пјевачко друштво у Глини, чији је предсједник био прото Никола Ерцеговац, а тајник Станко Ребрача. Правила друштва одобрена су у Одјелу за унутарње послове Земаљске владе у Загребу, 24. свибња 1907. Затим је Србобран јавио да је у Глини 10. вељаче 1911. умро ‘многоуважени и одлични глински грађанин и трговац Петар Пелеш, у старости од 84 године’, који је имао ‘многобројни и отмјени спровод’ са свим почастима на православном гробљу. Пелеш је најпознатији по томе што је заједно са Јосифом Руњанином пјевао у Српском добротворном пјевачком друштву у Глини 1846., о чему је оставио важан мемоарски запис објављен у загребачком Обзору 1. рујна 1910., под насловом ‘Тко је први пјевао хрватску химну’.

Нова епоха

Након распада Аустроугарске монархије и стварања Краљевине СХС, почела је нова епоха у повијести Глине. Тако је 6. рујна 1929. подигнут споменик краљу Петру И. Карађорђевићу, којег је свечано посветио прото Никола Ерцеговац. Затим је у поводу 10 годишњице владања Њ. В. Краља Александра И. у граду одржана прослава, а ‘у цркви католичкој и православној одржана благодарења у присутности великог дијела градјанства’, пише петрињско Јединство 23. коловоза 1931.

У то вријеме српска заједница у Глини почела је с прикупљањем новчаних прилога за купњу нових црквених звона. Јединство 29. листопада 1932. пише да су у Глину стигла нова звона за Богородичину цркву. Звона су стигла на жељезничку станицу, гдје је приређен свечани дочек, а затим и поворка у којој су учествовала бројна друштва, након чега је пред православном црквом обављена свечана посвета звона, коју је ‘уз велико судјеловање народа, градјанства и омладине’ предводио прото Ерцеговац.

Познати авангардни умјетник Љубомир Мицић, рођен 1895., у писму из Париза објављеном у београдској Правди 20. свибња 1933., присјећа се успомена из основне школе у Глини, као и тадашњег црквеног и вјерског живота: ‘Био сам и добар певач и добар соко, и читач апостола у глинској српској цркви. А касније и главни декламатор пред истом црквом о светосавским прославама. Као да и сад видим ону велику гомилу српских сељака из Баније и српских глинских грађана!’, пише Мицић о публици која га је с одобравањем слушала.

У Глини се сваке године 21. рујна одржавао црквени збор и годишњи сајам. ‘На дан православне Мале Госпојине одржано је црквено славље, јер је парохијална црква посвећена на тај дан’, пише Бановац 25. рујна 1938. ‘Код цркве је био збор и играно је традиционално коло. Дјевојке са ђерданима од 5–10.000 динара кретале су се у колу и тражиле мужеве по старом обичају. Одржан је и годишњи сајам, који је био доста добар.’

Рођени Глињанин Дамир Мирковић сјећа се да га је отац Јован, судац Котарског суда у Глини, знао повремено одвести у православну цркву која се налазила у средишту Глине. Дамир Мирковић је 1939. био шестогодишњи дјечак, па се још увијек сјећа иконостаса, који је био пун икона разних светаца. Током недељне службе он и отац, као и други људи, стајали би у цркви, при чему су мушки били на једној страни, док су жене биле на другој. Мирковић се присјећа и мириса тамјана који се ширио из кандила, као и проте Ерцеговца који је носио свечану црквену одору и био богато одјевен. Пјевачки хор, који је укључивао и мушке и женске, пјевао је дијелове литургије са балкона који се налазио унутар цркве, изнад улазних врата.

Најзначајнија промјена у црквеном и вјерском животу српске заједнице у Глини тог времена била је вијест да је због нарушеног здравља умировљен дугогодишњи прото Ерцеговац. Прије одласка у Београд, парохијани су му уприличили малу свечаност у поводу умировљења и 30. рујна 1940. предали му пригодан дар – споменицу са својим потписима у којој се налазе и двије драгоцјене фотографије: снимак иконостаса и снимак глинске православне цркве.

То су уједно и задњи снимци глинске цркве, јер је након слома Краљевине Југославије и успоставе злочиначке НДХ, Глина у прољеће и љето 1941. постала мјесто ескалације и кулминације усташког терора и геноцида над српским цивилним становништвом. Недуго затим, услиједило је и уништење његове сакралне баштине. Но то су већ неке друге, иако повезане, теме.

Игор Мркаљ; Портал Новости

Преузето са: Банија онлајн