АКТУЕЛНО:

У част јубилеја осамсто година аутокефалности Српске православне цркве

Киковић: Гдје почивају мошти владара из династије Немањића

Како пише Вељко Бубања о улози Немањића у нашој историји.Они су владари који су најдуже владари Србијом и много је задужили. Овдје доносимо мало познате чињенице о њима. 

Немањићи, српска владарска породица управљала је Рашком односно Србијом од 1180. до 1371. године. Добила је име по њеном оснивачу Стефану Немањи.
До Стефана Немање у расподјели власти, унутар владарске породице владало је начело првородство, које је углавном задржано и у доба Немањића са изузетком Немањиног сина Стефана Немањића, коме је отац уступио престо 1196. године.

То значи да је престо великог жупана, односно краља наслеђивао најстарији син.

СТЕФАН НЕМАЊА, велики рашки жупан владао је од 1170. до 1196. године. Родио се као син великог жупана Завиде око 1113. године у Рибници, код данашње Подгорице. Са супругом Аном имао је три сина – Вукана, Стефана и Растка, као и три кћери. Његова је главна заслуга да је ујединио српске земље под влашћу своје породице, да је заокружио и проширио територију Србије. Пошто је завршио своје дјело повукао се у манастир, а умро 1200. године на Светој Гори, у манастиру Хиландару. Умро је окружен својим монасима. Након неколико година његове мошти су пренијете у манастир Студеницу. У Српској православној цркви се празнује као Свети Симеон Мироточиви, 13. фебруара по црквеном, односно 26. фебруара по грађанском календару.

СВЕТИ САВА је велика личност наше историје. Не само по томе што је ушао у историју, него по томе што је постао саставни дио нашег, српског, народног бића, дио наше крви, наше душе и наше свијести. Осам вјекова живи у нама. Њега нам не уништи ни Синан-паша 1594. године, када је спалио његове мошти на Врачару.
Свети Сава се као феникс подиже из пепела и још се јаче учврстио у свијести и осјећања нашег народа. Многоструко и вишезначајно је Савино дјело за наш народ. У више области јавног живота он је био зачетник. Цио свој живот посветио је Богу и свом народу служећи им предано и пожртвовано до краја свог живота 1235. године. Први се почео борити против српске неслоге, мирећи над мртвим оцем завађену браћу Стевана и Вукана. Иако их је измирио српска неслога и данас траје.
По повратку из Јерусалима, тешко се разболио и упокојио у Трнову, гдје је и сахрањен.
Из Трнова пренесене су његове мошти у манастир Милешево. Синан-паша разјарен бунтовањем српске раје 1935. године спалио је мошти светитеља на Врачару.

СТЕФАН ПРВОВЈЕНЧАНИ изабран је послије Немањине смрти Одлуком Рашког сабора за владара Србије. Незадовољан оваквом одлуком најстарији син Вукан, потпомогнут угарском војском одузео је брату престол што је изазвало братоубилачки рат у Рашкој. Захваљујући интервенцији најмлађег брата Саве браћа су се измирила и Вукан је уступио престол брату. Стефан је крунисан за краља 1217. године, те отуда носи име Првовјенчани. Од њега почиње краљевска грана Немањића. На самрти се замонашио. Упокојио се септембра 1228. године и сахрањен у манастиру Жича. Култ Светог Стефана Првовјенчаног нарочито је његован у вријеме владавине Карађорђевића и Обреновића.

КРАЉ СТЕФАН РАДОСЛАВ рођен је 1192. године, од оца Стефана и мајке Евдокије. Стефан Првовјенчани и његов брат Сава знали су и видјели какве незгоде и несреће може донијети народу и држави неријешено и рђаво ријешено питање о наследству престола. И старија и новија историја била је богата примјерима, како је поводом промјена на престолу, а и ван тога, долазило до интрига, криза, борби и грађанских ратова због тога што питање о наслеђу престола није било утврђено. Стога је Стефан Првовјенчани у договору и споразумом са својим братом Савом хтио да питање о наслеђу престола дефинитивно ријеши, па је одредио да га у власти наслиједи најстарији син Радослав. Владао је од 1227. до 1234. године. Потпао је под утицај свога таста, епирског деспота Теодора. Жена и ташта су му биле Гркиње. Незадовољни рашки великаши збацили су га са власти и довели на власт његовог млађег брата Владислава. Упокојио се као монах Јован послије 1235. године. Сахрањен је у манастиру Студеница.

КРАЉ СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ, син Стефана Првовјенчаног из другог брака, ожењен је био кћерком Јована Асена II, бугарског цара. Њега је крунисао Свети Сава 1234. године. Лично је учествовао у преносу моштију Светог Саве из Трнова. Још као млад подигао је манастир Милешеву. Престоница му је била у Хуму. Одлучним се показао у борби за чистоту православља, спречивши ширење богумилске јереси. Српска властела ипак није била задовољна његовом владавином. Побунила се против њега па је био приморан да 1243. године уступи престол брату Стефану Урошу.

УРОШ I СТЕФАН НЕМАЊИЋ (1243-1276), рашки краљ, трећи син Стефана Првовјенчаног. Он је свакако један од најзнаменитијих и најспособнијих српских владара средњег вијека. Проширио је државну границу, отворио је прве руднике и почео први ковати новац. Под Урошевом владом Србија се финансијски и економски необично оснажила, трговина се развила, у сваком погледу учињен је велики напредак. Србија се под његовом владом оснажила. Нијесу без разлога Которани говорили да је „непобједиви краљ“, нити су га без разлога његови потомци називали Великим краљем. Али неславно је завршио владу и живот, човјек и владалац, који је преко 30 година успјешно управљао својом државом. Збацио га је са власти син Драгутин уз помоћ угарске војске. Урош се послије тога, разочаран и резигниран повукао дубље у Хум, гдје је и умро, пошто се прије тога закалуђерио. Тијело му је пренесено и сахрањено у његовој великој задужбини Сопоћанима.

КРАЉИЦА ЈЕЛЕНА, жена краља Уроша, поријеклом францускиња, владала је кратко након мужевљеве смрти у области Дубровника и Скадра. Архиепископ Данило, који ју је лично познавао хвали њен нарочити оштроумни говор, њену доброту, дарежљивост, побожност и примјеран живот. Омиљена је и поштована подједнако и од српске и латинске цркве. У дукљанској области обновила је Дриваст са осталим градовима, који су приликом најезде Монгола били порушени. Подигла је римокатоличке цркве и манастире у Котору, Бару, Улцињу и Скадру, а у унутрашњости српских манастир Градац. Замонашила се пред смрт и добила име Јелисавета. Умрла је 8. фебруара 1314. године у дворцу Брњацима на Ибру, а сахрањена у манастиру Градац.

Радила је на ширењу просвјете и васпитању омладине. На њеном двору састављане су и писане књиге за цркве и манастире. Помагала је убоге и сироте. Отворила је школу за образовање и васпитање дјевојака. Слави се 30. октобра по црквеном, односно 12. новембра по грађанском календару.

ДРАГУТИН НЕМАЊИЋ (1276-1316), српски краљ из Династије Немањића, син краља Уроша I и Јелене Анжујске. Био је ожењен Катарином, кћерком угарског краља Стефана V. Уз помоћ Угара дошао је на власт, а у корист брата Милутина одрекао се власти на сабору у Дежеви код Раса 1282. године. Замонашио се пред смрт. Владао је од 1276. до 1316. године. Умро је 2. марта 1316. године и сахрањен у Ђурђевим Ступовима, да би му кости касније биле пренесене у манастир Студеницу.

КРАЉ СТЕФАН УРОШ II МИЛУТИН је рођен око 1253. године, као млађи син Уроша и Јелене Анжујске. У вријеме његове владавине Србија је територијално знатно проширена и економски ојачала. Он је тежио миру и желио је да се његова велика освајања чврсто споје са српском државом, јер су Срби у тим областима били дуго вријеме под туђинском влашћу изложени разним туђинским утицајима. Радио је на просвјећивању, развијању трговине, дајући земљи уредбе и законе и подижући цркве и манастире. Његов култ се његује код Срба, Бугара и Руса. Био је највећи задужбинар од свих Немањића, сахрадио је 40 цркава, међу којима је најзначајнија Грачаница. Умро је 1321. године, а сахрањен у манастиру Бањска. Његове мошти су 1460. године пренесене у Софију, гдје се и сада налазе у Саборној цркви.

СТЕФАН (УРОШ III) ДЕЧАНСКИ владао је Србијом од 1321. до 1331. године. Он је рашки краљ, син краља Милутина Немањића. При покушају да збаци оца с власти протјеран је из Рашке у Цариград, а послије смрти Милутинове поразио је претенденте на рашки краљевски престол брата Константина и Владислава. За вријеме његове владавине рашка војска је поразила Бугаре код Велбужда 1330. године. Овом побједом Србија је осигурала превласт над Македонијом, а као успомену на ову битку подигао је манастир Дечане. Збацио га је с власти његов син Душан, затворио у град Звечан, гдје је провео нешто више од два мјесеца и на загонетан начин умро. Сахрањен је у манастиру Високи Дечани. Празнује се 11. новембра по црквеном, а истог датума и по грађанском календару.

КРАЉ СТЕФАН ДУШАН рођен је око 1288. године. Жена му је била Јелена. Владао је Србијом као краљ од 1331. до 1346. године. Био је први српски цар. Као наследник престола истакао се у бици код Велбужда.
Владао је по ромејском начину и духу. Србија је достигла под Душаном велику моћ, снагу. Његове су се амбиције поклапале са тежњама властеле за што већим освајањима нових земаља и Цариграда. Феудални поредак за вријеме његове владавине доспио је до највишег развоја. Као цар посветио је пажњу законодавном раду. На два државна сабора, 1349. и 1354. године донијет је Законик који носи његово име.

У то вријеме, када је српској држави била најпотребнија његова храброст и велики ум, када је требало потпуно довршити, утврдити и уредити ону величанствену зграду коју је још Немања градио, Душан се разболио и умро 20. децембра 1355. године у 46. години живота, како се приповиједало у селу Деволу на лијевој страни Вардара, јужно од Демир-капије. Тијело му је донесено и сахрањено у манастиру Светог Арханђела у Призрену. Данас се његови остаци чувају у цркви Светог Марка у Београду.

Са Душаном су сахрањене велике наде српске, јер је послије његове смрти настало нагло опадање и пропадање српске државе, на којој су Немањићи радили скоро двије стотине година.

КРАЉ УРОШ V, последњи је владар из породице Немањића. Било му је девет година када му се отац прогласио за цара и када га је закраљио. Кад је Душан умро Урошу је било 19 година, исувише млад и неумјешан да се снађе у великим пословима, велике царевине. Још мање је био у стању да својом слабом памећу и снагом брани ону моћну владалачку власт коју је Душан онако високо истакао и коју је снажно држао. Благ и попустљив, добар и поводљив, постао је врло слаб владалац и народ га је назвао „нејаким Урошем“. Послије 1366. године његова власт се сасвим расула, а Душанова царевина раскомадала. Послије Маричке битке настали су нереди, пљачкања, убијања.

Цар Урош умро је у 35. години живота, 2. децембра 1371. године, чије су мошти доцније пренесене у Срем и смјештена у манастир Јасак. Његовом смрћу изумрла је славна кућа Немањића из које су изашли славни владаоци, јер су Србију уздигли до највеће снаге и славе.

Прилог припремио историчар из Берана Горан Киковић

Нема коментара

Напишите коментар