Зечево – село у ком је тишина прегласна

У стотинак домаћинстава, колико их је пре рата било у Зечеву селу, живело је нешто више од две стотине становника. Две и по деценије касније у истом селу живи тек шеснаест повратника, махом оних старије животне доби.

Зечево је насељено место у Буковици, смештено уз леву страну путног правца Шибеник – Брибирске Мостине – Книн, на јужним падинама истоименог брда. Површински одвојено у два дела, где у једном живе Ћакићи а на другом Ђурице, Корде, Ардалићи и Мандићи, наизглед, рекло би се, ништа другачије од већине преосталих буковичких села. Ипак, нема онога ко није прошао овом деоницом пута између Ђеврсака и Книна а да му, бар на тренутак, поглед није застао на средњовековној тврђави изнад села, тачније остацима њених зидина, код које је по историјским записима и народним предањима убијен народни јунак и хајдук, Вук Мандушић, у првој половини 17. века. Управо од тих импозантних зидина, које још увек одолевају и времену и свим недаћама кроз векове, пружа се најшири поглед од Зечева до мора, до Велебита са једне и Динаре са друге стране.

Да је могао бирати где ће овоземаљски живот окончати, један од најистакнутијих харамбаша у Далматинској Загори и један од чуваних јунака епске поезије, лепше место од овога, чини се, тешко да би могао изабрати. Уз сердаре из Равних Котара, Стојана Јанковића и Илију Смиљанића, остао је Вук Мандушић најомиљенији овдашњи народни јунак ускочке епохе, а како се њиме не би поносили када је обесмрћен чак и у Његошевом „Горском вијенцу“ где је за вечност остао запис: „А у рука Мандушића Вука биће свака пушка убојита“.

Од Вуковог страдања до данашњих дана прошло је много времена, а Зечево је, деливши судбину свих генерација овдашњег становништва, бележило ожиљке од којих се није стигло опоравити. Шездесетих година прошлог века његови засеоци били су пуни живота, дечије граје и мученичких корака вредних сељака, а поље и брдо красила су грла стоке и чокоти винове лозе. Из ове перспективе, рекло би се, као у некој давној причи која завршава тужним крајем. Приповеда нам о том времену и људима један од врсних приповедача и бољих познавалаца овога села, Борис Ћакић, који са лакоћом наброји све становнике данашњег Зечева.

– Шездесетих година прошлог века у селу је живео можда и највећи број становника, нешто преко четири стотине по тадашњем попису. Сваког новог десетлећа та бројка је бивала мања. Ово је шкрт крај, могао бих рећи и једно од сиромашнијих села на подручју кистањске општине, па су се људи углавном бавили сточарством и пољопривредом. У засеоку Ђурице била је смештена подручна школа до четвртог разреда, негде на пола пута између два најудаљенија засеока у селу – присећа се Борис којем су, како каже, у сећању још увек свеже урезани дани када се сам, као шетогодишњи дечак, из исте те школе кући враћао козијом стазом, певајући гласно да отера страх.

Седамдесете су донеле мале помаке ка бољитку живота у Зечеву. Људи су се почели запошљавати у фирмама и то им је донело неки вид сигурности. Док су они радно способни посао налазили као стражари или радници у грађевинским фирмама, старији су остајали у селу и бавили се шкртом земљом.

– Тада се почело боље живети, јер од саме пољопривреде није се могло много профитирати. На оваквој земљи најбоље су успевали виногради и бадеми. Ни они нису били богати плодом као у суседним селима, али су захваљујући нашој сунчаној страни имали одличан квалитет. Долазили би људи чак из Лике са коњима и коњским колима по вино. Ипак, могу рећи да су тек осамдесете донеле неки лепши и пристојнији живот за све. Тих година је у Кистањама отворена испостава книнске творнице вијака „Твик“, затим творница намештаја „Јадран“, док је у Ђеврскама формирана пољопривредна Задруга која је од локалног становништва откупљивала неке од домаћих производа. Све то било је удаљено на неких пар километара од села, па је било лако путовати до посла или зарадити нешто продајући оно што произведеш – појашњава Борис.

Последњи рат уништио све што претходни нису успели

У то време, каже нам Борис, лако се могао продати домаћи лук, али и пужеви којих је, бар у кишним данима, било на сваком кораку. Свако домаћинство било је вишечлано, живело је у заједницама и по неколико генерација, али су људи били вредни и пожртвовани, а посао није заобилазио ни оне најмлађе. Једино тако се могло и опстати, па нам Борис препричава и ситуацију из живота његове породице.

– Мог деду су убили Немци 1943. године упадом у село. У то време отац ми је имао непуних десет година, а како је остао живети са мајком и шест сестара силом прилика постао је глава породице. У заједници у којој су тада живели са стричевима, у кући је било око петнаесторо деце. Све њих су отхранили, помогли и школовали колико су могли, али су зато обрађивали око осамнаест хиљада пањева винове лозе. Сами су озидали конобу за своје потребе у коју се на једна врата улазило коњима и колима, а на друга излазило бурадима пуним вина – са осмехом се Борис причом враћа у та времена.

То је само један од показатеља упорности и издржљивости овдашњег народа. Ипак, чести ратови били су гори, тежи и погубнији од шкрте земље. Овај последњи уништио је све оно што претходни нису успели, опустио куће и имања, у неповрат људе расуо по белом свету, а Зечево учинио беживотним готово попут Вукове куле. Пустим улицама тек ретко ко зађе, не чује се ни вика ни дечија граја, а оно мало становника у селу преокупирано је својим свакодневним пословима у борби за опстанак.

– Много тога је обележило ове просторе, и ратови и страдања, и бројне војске које су пролазиле, али ништа није било толико погубно као зло које нас је све задесило у последњем рату. Да ми је неко рекао да ћу завршити готово хиљаду километара далеко од родног прага, никада у то не бих поверовао. Као и све остале и нас је пут одвео у Србију. Тринаест дана смо путовали у колони, чекали и тражили једни друге, неретко и најуже чланове породице. Тамо смо живели до 2007. године као подстанари а онда, када више нисмо имали где, опет се вратили овде. Ја сам повремено долазио да обнављам кућу, да оспособим оно нужно за повратак како бих родитеље имао где довести. Најтеже је било чекање да нам споје воду коју смо и пре рата имали. Повратак овде за мене је био избор мањег од два зла, и бојим се да је и већина оних који су се у село вратили вођена истим одабиром. Ништа боље нисмо имали него у избеглиштву, изузев тих темеља куће. Све остало је било тешко, како онда тако и данас – искрено ће Борис.

Од предратних деведесет село спало на шест људи

Оно што га је сачекало, године бриге о болесним родитељима у тешким условима, борба за голу егзистенцију, одсуство готово сваког вида цивилизације више су него довољни за поражавајућу али истиниту чињеницу да се живот свео на борбу за преживљавањем. Због дијагнозе болести коју потеже још из млађих дана, Борис није имао превише избора за посао, али се није либио да ради оно што је могао. Узгајао је пилиће, продавао кокошке и јаја, заокружио читаву производњу, али да би их могао продати морао је чак до Бенковца на пијацу. Без сигурног тржишта и загарантованог откупа сваки посао био је мање исплатив и ризичан, па је временом био принуђен да одустане. Болест је временом узела данак, данас се све теже и слабије креће, али од својих овчица није одустао јер оне су му, каже, обавеза, хоби и разонода истовремено, у зимским данима чак и најчешће друштво. Зато није необичан призор ако на уласку у Зечево, на некој ливади, угледате паркиран стари фијат и овце како мирно пасу око њега. Кад се ауто покрене, и овце знају да је време за покрет па лагано, једна за другом крену за возилом. На таквом месту и у таквом амбијенту и ми смо затекли Бориса, који је своје и потребе свог стада настојао уклопити.

– Другачије не бих могао јер се не могу дуго кретати ни дуго стајати. Овако их изведем два пута дневно на испашу, чак и по два километра далеко од куће. Кад се ауто пали, оне крећу, научиле су тако. То је сада већ неки вид љубави, нека навика коју вучем из детињства. Теже би ми било да их нема. Тишина је овде прегласна, зими се не чује чак ни цвркут птице, све је пусто. У овом периоду кад се раније смркне ноћи су предуге, нико не долази, корона је удаљила и ово мало што нас има, тако да је све то неописиво ружан осећај – за крај нам каже Борис, не превише оптимистично да ће, бар у некој блиској будућности, овде бити боље но што јесте.

У прилог томе говоре и подаци којима прецизно располаже. Само у његовом засеоку Ћакићи пре рата је живело 90 становника, након рата вратило се њих двадесет и седморо, док их је данас свега шест који ту стално бораве. Ни у осталим засеоцима, каже, ситуација није боља, па се често зна десити да пролазећи кроз село баш никога не сретне. Након што старији умиру куће се затварају, млађи слабо долазе па нада у повратак све више бледи.

Самоћа је људима најтеже бреме

Да све што прича није далеко од истине и сами смо се уверили обиласком села. Објекат некадашње подручне школе остао је као заробљен у прошлости, закључаних врата, разбијених прозора и покиданих застора, добрим делом обрастао у растиње. Испред околних кућа, тек понеки знак да живота ту још увек има.

– Зимско је доба па и нема баш неког посла вани. Малопре смо ту испред пили каву, док је још било сунца, а сад је време да се ватра ложи, греје уз шпорет – укратко нам појашњава ситуацију Рајко Ђурица који је на тренутак изашао у двориште по огрев.

Рајко живи са времешном мајком која ретко и тешко може вани. И у њиховом комшилуку људи је толико да се на прсте могу избројати. Након краћег разговора и Рајко нам, баш као и Борис, износи исти разлог код одлуке о повратку. Самоћа је овим људима, није тешко закључити, најтеже бреме. Како године пролазе све је теже, снаге је мање а болести више па је најтеже оном ко се нема у кога поуздати.

– Не држимо више ни стоку, нема ко о њој да брине. Само пар кокошака, тек да се има нека обавеза, и мачке да нам друштво праве. Жељан је човек разговора, да му неко сврати, да прозбори коју реч. Док није било короне бар лети би било мало живље, сада је ситуација гора него икада. Да није телефона и телевизије живели би као пустињаци, тако близу а тако далеко од цивилизације – кратко ће Рајко, помирљиво прихватајући тужну истину са којом су већ навикли живети.

Ни године, ни болест, ни све недаће и искушења која су кроз живот прошли, не боле ове људе колико та самоћа и чињеница да им је село данас готово пусто. Види се то и осети у свакој њиховој речи, на лицима, у погледима. Изузев имена села, сећања на прошла времена и погледа са оне куле, ништа ту више није исто као некада. Нису ни наши саговорници, наизглед, али чињеница да су сачували онај ген истрајних људи и добрих домаћина остао је непромењен, и то је оно што им нико не може оспорити ни одузети, ма колико да их је мало остало.

Извор: srbi.hr