ИНТЕРВЈУ Бранислав Бијелић: „За наше слушаоце смо као чланови породице”

Разговор са директором Радио Дунава из Вуковара Браниславом Бијелићем поводом тридесете годишњице рада једног од три радија на српском језику из Хрватске.

Сва три радија у Републици Хрватској који свој програм емитују на српском језику, ове године прослављају три деценије рада. Радио Борово и Радио Банска коса јубилеј су обележиле раније, а 4. децембра то је учинио и најмлађи од њих Радио Дунав из Вуковара. Тим поводом разговарали смо с његовим директором Браниславом Бијелићем.

Од оснивања до данас прошли сте кроз многе фазе у раду и развоју. Молим Вас да се мало осврнемо уназад, а онда да нам кажете и то како радио данас функционише.

– Било је свега. Пролазили смо и кроз добре и кроз јако тешке периоде. То што је било лоше настојимо да заборавимо јер смо сви у колективу позитивно настројени. Да је другачије радио не би ни опстао свих ових тридесет година. Три деценије рада није мала ствар, то је три деценије радија који је, усуђујем се то да кажем, најслушанији, а уједно и највећи електронски медиј Срба у Хрватској. Наш одашиљач снаге 1000 вати свој сигнал емитује све до Осијека. Слушају нас у Осијеку, Винковцима, Тењи, Маркушици, Острову, Даљу, Ердуту. Дакле, покривамо целу бившу општину Вуковар али чујемо се и много, много даље, неких четрдесетак километара у круг. Бавимо се животом српске заједнице на овом простору, наш програм је на српском језику, музика коју пуштамо је она коју народ са овог простора воли, али ми смо уједно и градски радио. Имамо и градску концесију тако да пратимо и сва дешавања у граду. Могу да се похвалим, и драго ми је због тога, да нас слуша и већински народ што мислим да је заслуга нашег информативног програма који је непристрасан. У нашем програму нема коментара јер нам је циљ да слушаоци сами долазе до закључака и некаквих вредносних судова.

Радио Дунав настао је у једно тешко, ратно, време. Колико се ваш програм данас разликује од програма који сте тада емитовали?

– Разликује се у много чему. Након ратних дејстава у Вуковару Радио Дунав био је прва цивилна институција и наш први задатак је био да становништво, које је на том простору преостало, информише. Те информације биле су разноврсне, од тога да људе обавештавамо за пропуснице, помоћ у намирницама из Црвеног крста, где се ко налази и сл. То је била прва идеја а касније се све то развило у једну већу радио станицу у оквиру Информативног центра Вуковар из којега су касније настале и Вуковарске новине и Телевизија Дунав која је у то време радила. Све су то радили наши новинари. Након мирне реинтеграције све то се распало. Вуковарске новине су промениле власника, ТВ Дунав је угашена, а ми смо наставили са радом. Било је тешко, нисмо имали свој простор па смо се свакако сналазили. До новца за рад и плате било је такође тешко доћи. У то време било је јако мало привредних субјеката па смо сарађивали са разним невладиним организацијама у Хрватској и Европи. Организовали смо и радио мостове између радија са подручја Хрватске, БиХ и Србије са којима смо реализовали пројекте везане за суживот, помирење, избегла лица, људска права и сл. Након што је зграда у којој смо данас, а у којој смо ми и раније радили, обновљена и прешла у власништво Заједничког већа општина коначно смо добили пристојан простор за рад. Могу рећи да смо сада доста добро и технички опремљени, не баш најсевременијом дигиталном опремом, али смо за сада задовољни. Имамо добру слушаност и запослене од којих је највећи део њих већ добрих двадесет година у овом послу.

Како сада долазите до средстава за рад?

– До средстава и даље долазимо путем директног маркетинга, кроз огласе, рекламе и жеље, честитке и поздраве. Наравно, и даље нам је важно учешће у пројектима како кроз институције у Хрватској, тако и према институцијама у нашој матичној држави Србији.

Колико је људи тренутно запослено у Радију?

– Тренутно нас је осам. Било је у плану да запослимо још једну или две особе али нас је ова ситуација са вирусом у томе спречила. Због тога имамо и мање средстава од тог директног маркетинга, а са друге стране знамо и да је привреда у Вуковару на најнижим гранама. Било је ту спорадичних отварања некаквих фирми које су по уговору имале обавезу рекламе па су долазили код нас, али то су мали износи и кратке кампање од 15, 20 дана, максимално месец. На неки начин смо се с тим изборили, користили смо и владине мере, а и даље радимо на пројектима према министарствима Србије, према Агенцији за електроничке медије и Фонду за плурализам. То су нека средства која нам омогућавају да опстанемо.

– Не. Сва средства до којих долазимо остварена су кроз пројекте. Са градом имамо уговор о праћењу рада градоначелника и градске управе. Агенција за електроничке медије има свој фонд за плурализам медија и постотак који се издваја из претплате одлази за пројекте и емисије на које аплицирају све радио станице и све приватне телевизије па тако и ми. У задње две године смо одређена средства добили и од Заједничког већа општина и Српског народног већа, а ту су и неке од наших општина попут Трпиње и Ердут са којима имамо и уговоре о сарадњи.

Матична држава?

– Матична држава нам помаже кроз пројекте Министарства културе, Управе за сарадњу са дијаспором, Владе Војводине преко Фонда за избегла и расељена лица. Према њима аплицирамо и тако добијамо средства кроз разне пројекте.

Које ваше емисије привлаче највећи део ваших слушалаца?

– Свакако су то информативне емисије јер пратимо све што се у граду догађа невезано само за нашу заједницу. Верујем да су и емисије забавног карактера нешто што је људима занимљиво поготово у ова тешка времена пандемије. Таласање, Мини концерт, Хит дана и сл. су емисије по којима смо препознатљиви. Радио берза је такође једна од емисија која јако дуго траје као и бесплатни мали огласи.

Приметно је да ваши водитељи са слушаоцима имају један доста присан однос. Они чим чују глас са друге стране жице одмах знају ко их зове па се људи више и не представљају.

– Наше контакт емисије већ иду јако дуго, а људи који зову су углавном старији који су остали сами и који никога немају, па им ми дођемо као неко ко ће с њима мало пријатељски поразговарати. Деца су им се расула по свету па им ми дођемо као члан породице. Они су врло захвална публика.

Примећујете ли ви по количини тих позива да овде има све мање људи?

– Да, то се јако осети, а о томе људи и сами причају када се јаве. Кажу да су им деца у Немачкој, Енглеској, Ирској и којекуде. Види се то и по жељама, честиткама и поздравима. Све је мање сватова, прослава рођендана, крштења па је и наруџби мање.

Јесте ли имали у плану да овај јубилеј прославите мало свечаније?

– Наравно али нас је у томе спречила ситуација са антипандемијским мерама. Ипак, преко наших дугогодишњих партнера и спонзора успели смо да обезбедимо доста награда за наше слушаоце које смо им делили кроз програм 3, 4. и 5. децембра како бисмо им се на неки начин одужили за њихову верност.

Навршило се четири године откако је преминуо ваш колега Давор Алекса. Време заиста брзо пролази?

– Да, пре четири године, четири дана након што смо прославили своју 26. годишњицу изгубили смо човека кога смо сви звали „добри медо“, човека кога су сви у граду познавали и који је живео за музику, а и посао диџеја јако добро познавао. Наши слушаоци су знали када он пушта музику. Алекса је био на радију од 1995. године и имао је једно велико искуство. Изгубити таквог човека и тако добру душу за нас је био велики губитак, али живот иде даље. На нама је да га се сећамо са поштовањем.

Имате ли у плану неке нове емисије и садржаје?

– Ако ова пандемија у догледно време прође и ако успемо да запослимо бар још једну особу верујем да ће и број емисија бити већи. Јавили су нам се и неки спољни сарадници и у припреми су одређене емисије па, ако концепција буде добра и ако ти сарадници то буду могли да изнесу убрзо ћемо кренути са реализацијом. Оно што нам је сада важно је да уредимо свој простор са новом звучном изолацијом и савременијим изгледом. Жеља нам је да осавременимо и опрему, да пређемо на дигиталну. Били смо на корак до тога али нам пројекат нажалост није прошао. Као што је сада телевизија тако ће и радио бити дигитализован и хтели смо да за то будемо припремљени. То нам је са техничке стране први циљ. Знање имамо, највећи проблем остају средства.

Преузето са: СРБИ.хр