Јелена Јоковић, млади етномузиколог: Срби нису у довољној мјери упознати са традиционалним музичким благом

Јелена Јоковић је рођена 1992. године у Београду. Завршила је Музичку академију смјер етномузикологија, тренутно је докторанд. Иако није то није било обавезно научила је и да свира трубу, а поред ње свира клавир, виолину, пјева уз гусле, свира фрулу и двојнице. Повремено се бави и етно појањем са пјевачком групом Драгачевски вез из Лучана. На свим нивоима студија Јелена је имала просјек изнад 9, на докторским 10.0. Говори три страна језика, енглески, њемачки и француски.

Отац Драгачевац, мајка херцеговачко-славонског поријекла

Јеленина мајка Миланка, девојачко рођена Беатовић, рођена је у Вировитици, Западна Славонија. Јеленин дјед по мајци, Миленко Беатовић, је био из села Брезовица код Градине, околина Вировитице, али поријеклом Херцеговац Гачанин. Био је директор Заједнице инвалидско-мировинског осигурања. Бака Ангелина Беатовић (рођена Грабић) је била из села Паљевине код Бјеловара. Радила је као директор свих дјечјих вртића и јаслица у Вировитици.

Јеленин отац Блажимир је Драгачевац из села Лисице код Лучана. Завршио је књижевност и српски језик на Филолошком факултету у Београду и ради као библиотекар (начелник библиотека Новог Београда). Поријекло Јоковића је из Никшићке жупе (историјско подручје Стара Херцеговина) из Црне Горе.

– Од малих ногу пјевушим и свирам, па су ме родитељи (са 8 година) уписали у музичку школу. Мама је завршила основну музичку школу Јосип Штолцер Славенски у Вировитици (данашња Музичка школа Јан Влашимски) на одсјеку за клавир и хтјела је да и ја да упишем музичку школу, али наставници на пријемном су сматрали да је боље да се образујем на виолини, јер имам одличан слух – рекла је Јоковићева и додала да је очева жеља била да учи да свира трубу или гусле.

Међутим, у тој Музичкој школи није постојао одсјек за традиционалне народне инструменте, па тако ни за гусле. С друге стране, није постојала ни труба, а и наставници су сматрали да труба није за девојчице.

– Међутим, како су путеви Господњи често непредвидиви, тако је и судбина хтјела да се много година касније са управо ова два инструмента сусретнем.

Послије средње школе, Јелена одлучује да се даље развија и образује на Факултету музичке уметности у Београду. Иако се до сада школовала као инструменталиста, одлучује се ипак за научно-истраживачко-теоријску област – етномузикологију.

–Факултет музичке умјетности Универзитета умјетности у Београду сам уписала 2011. године, а дипломирала 2015. године. Мастер студије сам завршила 2017. године, са темом мастер рада ‘Драгачево ружом ограђено’: репертоар и стил извођења драгачевских певачких група лучанске општине (прилог проучавању вокалне праксе западне Србије). Сада сам на докторским студијама.

На докторским студијама просјек 10

На свим нивоима студија Јелена је имала просјек изнад 9, на докторским 10.0. Иако то није било обавезно, због природе теме доктората (учи) и да свира трубу. Поред трубе, свира виолину, клавир, пјева уз гусле, свира фрулу, двојнице и окарину. Повремено се бави и етно појањем инаступа са пјевачком групом Драгачевски вез из Лучана. Говори три страна језика, енглески, француски ињемачки. Била је ангажована као истраживач приправник на пројекту Музичка и играчка традиција мултиетничке и мултикултуралне Србије. Иницијатор овог пројекта је Катедра за етномузикологију и Факултет музичке умјетности, а финансијер је било Министарство просвјете науке и технолошког развоја Републике Србије.

Јоковићева нам је испричала како је послије клавира и виолине дошло да упознавања и савладавања вјештине свирања фруле, трубе и гусала…

– Са фрулом сам се упознала још на другој години студија. У оквиру наше катедре, уведена је као обавезан инструмент. Након фруле је почело упознавање са гуслама и то 2018. године. Моја идеја да се упознам са вјештином гуслања датира још раније. Познавала сам гуслара Саву Контића и требало је он да ме научи да гуслам. Нажалост, он је 2015. године преминуо. Случајно сам сазнала да је у мом комшилуку отворена бесплатна школа гуслања при Гусларском друштву Сердар Јанко Вукотић.

С обзиром на то да у Београду и Србији постоје многобројне приватне гусларске школе, а са друге стране постоји и формално образовање у Музичкој школи Мокрањац, питали смо Јелену које од то двоје би она препоручила.

– Не могу то да кажем, јер нисам прошла формално образовање што се гуслања тиче. Оно што могу да кажем је да не постоји јединствен систем подучавања младих гуслара. Он зависи од предавача и његовог поимања гуслања и пјевања уз гусле као својеврсне вокално-инструменталне интерпретативне творевине.

Након гусала, Јоковићева је купила двојнице. Двојнице имају четири рупице са десне стране и три са лијеве стране и овакав распоред је типичан за простор западно од Дрине, као и двојнице са четири рупице са лијеве и три са десне стране, чији је распоред типичан за простор западне и централне Србије.

– Имам и окарину која је у данашње вријеме риједак инструмент, јавља се у Србији. Има седам рупица, веома мали и компактан инструмент.

Посљедњи инструмент, за сада, са којим се Јоковићева упознала јесте труба. Одлучила је да свира трубу због доктората.

– На прве часове сам кренула у Музичку школу Коста Манојловић у Земуну, код професора Ведрана Ненадовића. Заиста је сјајан педагог, али прије свега човјек и добитник је награде за најуспјешнијег педагога у области трубе.

Трубу било најтеже свирати

Трубу јој је било најтеже свирати, због технике дисања и зујања.

– Код трубе није суштина у дувању, прво се почиње од технике дисања, затим, када се то научи, потребно је да се научи техника зујања, односно вибрације усана. Та вибрација формира тон. По мојим неким сазнањима, већина сеоских трубача у Србији тај почетни стадијум заобилази. Желе што прије да почну да свирају да би могли да иду по свадбама и разним манифестацијама и на тај начин зарађују новац.

У докторској дисертацији, Јоковићева се бави историјатом, развојем, као и стилско-извођачким карактеристикама трубаштва западне Србије.

– У Србији су постоје три основна стила трубаштва: стил западне Србије (главни центри су Ужице, Чачак, Пожега и околина), сјеверноисточне Србије (Неготин, Књажевац, Бољевац) где су заступљени, махом, Власи и југоисточне Србије (Лесковац, Врање, Пирот, Сурдулица), где су заступљени највише ромски трубачки оркестри. Данас, у репертоарском погледу у оквиру савременог трубаштва Србије, подјела да трубачи из западне Србије свирају само кола, из североисточне Србије само влашка кола, а југоисточне Србије само чочеке више није стриктна. Данас сви свирају све, у зависности од тога одакле је публика и шта жели да чујејер публика очекује да чује све.

На православни Божић 2020. године, Јелена је добила обавјештење из Хилдесхајма (Њемачка) да је њен апстракт (сажетак научног чланка) селектован међу 17 најбољих пријава студената етномузикологије докторанада из читавог свијета.

– Тема је била утицај средње Европе у културном и музичком смислу на настанак и развој трубаштва, прије свега у западној Србији. Учествовала сам, такође, на више међународних научних скупова, конференција и симпозијума, у Букурешту, Бањалуци,Крагујевцу и Босанској Градишки. У онлајн формату, учествовала сам на скуповима у организацији Универзитета у Ирској и Великој Британији и у организацији Универзитета из Источног Сарајева. Такође сам учествовала и на Националном скупу са међународним учешћем у Београду, у организацији Факултета музичке уметности и Катедре за етномузикологију. У Северној Македонији сам објавила један чланак у међународном часопису.

Подједнако воли педагосшки рад, извођаштво и истраживање

Оно што би највише вољела да ради је да остане на факултету као предавач. Тада би имала могућности да се бави педагошким радом, извођаштвом и истраживањем.

– Све три области су ми интересантне.

Јоковићева каже да Срби нису у довољној мери упознати са традиционалним музичким благом.

– Посљедњих година смо успјели да ставимо на националну листу нематеријалног културног наслеђапјевање уз гусле, гајде, трубу и Драгачевски сабор трубача у Гучи, фрулу, коло. Али није довољно само очувати, већ је потребно и афирмисати, нарочито међу младима.

Разговарајући са Јеленом, препознали смо њену љубав према традицији, историји и српским етном. Вољна је да непрестано учи и напредује. Важно је напоменути да је све инструменте купила сама од својих стипендија и уз помоћ родитеља. Једно питање се ипак намеће, да ли ће и Јоковићева бити приморана да напусти границе ове земље или ће ипак препознати и у Србији талентованог, вриједног и образованог младог човјека.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун