Како је посвећена глинска православна црква
„Ова црква није пркос-црква. Она је плод љубави и оданости својој вјери и Цркви. У овој цркви проповедаће се најсветија начела науке Христове: љубав, мир и добра воља међу људима, међу браћом, међу свим народима свијета, дјеци истог Оца небеског“, рекао је епископ Симеон на посвећењу нове глинске цркве 21. рујна 1963.
Свечано посвећење нове православне цркве у Глини на празник Мале Госпојине 21. рујна 1963., један је од најважнијих догађаја у дугој повијести епархије горњокарловачке Српске православне цркве и православних вјерника парохије глинске. Био је то свечани чин који је привукао значајну пажњу органа власти и партијских структура на локалном, републичком и државном нивоу тадашње СФР Југославије.
Па ипак, овај чланак неће се бавити питањем зашто тадашње власти нису дозволиле да се нова црква подигне на мјесту старе и порушене цркве, у којој је 1941. почињен усташки злочин, нити проблемима који су пратили изградњу нове цркве од 1958. до 1963., већ оним питањима на које академска литература још није дала одговор: како је изгледала сама свечаност у Глини тог 21. рујна 1963. и тко су били најзначајнији учесници.
Према извјештају Весника, органа главног савеза православног свештенства СФР Југославије, прослава посвећења цркве почела је у петак 20. рујна свечаним доласком горњокарловачког епископа Симеона, кога су на глинској жељезничкој станици дочекали свештеници и представници мјесних власти са секретаром Републичке комисије за вјерска питања. Затим је у цркви, пред иконостасом, у присуству многих православних свештеника те многобројних вјерника из Глине и ближе околине, Симеон одржао бденије и краћу проповијед о значењу предстојећег посвећења цркве и зажелио добродошлицу свим гостима са стране, а нарочито исељеницима из Америке и Канаде, чијим је новчаним прилозима изграђена нова православна црква у Глини.
У току ноћи и раним јутарњим сатима 21. рујна стизале су групе вјерника из свих крајева земље: Београда, Новог Сада, Сарајева, Загреба, Вараждина, Карловца, Сиска и Петриње. Према грубим процјенама, на врхунцу свечаности било је између шест и седам тисућа људи, тако да је већ од јутра црква била дупком испуњена, као и порта те дио улице пред њом. Точно у 9 сати пошла је из парохијског дома свечана поворка са чтецима и протођаконима на челу, бројним свештеницима и епископом Симеоном кога су пратиле две црквене куме – представнице исељеника из Америке и Канаде.
Уз звуке звона и пјесму, ушло се у цркву гдје је одмах почео обред посвећења који се завршио опходом око храма. Читав овај обред, као и архијерејска литургија, снимљени су на филмску врпцу. Код архијерејске литургије асистирали су проте Ратко Јелић из Загреба, Лазо Радовановић из Ријеке, Бошко Богуновић из Сиска, Светозар Лотина из Дубице, Владимир Бубало из Београда и јереј Јован Николић из Вараждина са протођаконима Чедомиром Драшковићем и Вукашином Степановићем из Београда. Обреду посвећења и литургији присуствовали су и четворица римокатоличких свећеника, који су с великим занимањем пратили обред. На литургији је пјевао велики састав мјешовитог катедралног православног хора из Загреба. Недуго затим, епископ Симеон одржао је опширну беседу, коју су присутни нестрпљиво очекивали и потом одушевљено поздравили.
У току дана стизале су телеграфске поруке и честитке епископу Симеону, црквеној општини у Глини и глинском пароху Николи Диклићу, како од појединаца, тако и од установа из земље и иноземства. На крају литургије, епископ Симеон прочитао је текст телеграма Његове Светости Патријарха г. Германа, који гласи: „Душом и срцем молитвено учествујемо са Вама и свима нашим вернима присутним на освећењу цркве у Глини и молимо се Богу за покој душа оних у чије је име спомен-црква подигнута. Вашем Преосвештенству срдачно честита славље а свима учесницима шаље Патријаршки благослов и поздрав, Патријарх српски Герман“.
Епископ је затим благословио кољиво и пререзао славски колач са црквеним кумама, Даницом Гвоић из Цлевеланда (САД) и Милицом Челар из Хамилтона (Канада), које су предводиле групу од 139 исељеника и заступале исељенички Одбор за подизање цркве у Глини. Обје су дале највећи прилог у новцу, а такођер донијеле и многе дарове за цркву. Одмах након тога одржан је над саркофагом парастос „изгинулој браћи и умрлим приложницима“. Истог дана, у поподневним сатима, обављено је и крштење многе дјеце.
Тога дана епископ Симеон био је домаћин на свечаном ручку, који је приређен у бившем Соколском дому, сада дому ДТО „Партизан“ за све исељенике и госте, као и свештенство, те представнике власти и друштвених организација. У току ручка, епископ је одржао говор у коме је, између осталих, поздравио присутне: Драгињу Метикош, предсједницу Скупштине опћине Глина, Илију Недића из Републичке комисије за вјерска питања из Загреба, Станка Једнака, предсједника Црквене општине Глина, Милана Ножинића, књижевника и предсједника Главног одбора Српског културног друштва „Просвјета“, као и друге представнике друштвено-политичких организација. Епископ је затим поздравио и изразио задовољство што овдје види и Франца Жужека из Словеније, који је почасни гост ове прославе. У поздравној ријечи, епископ је ословио и присутног америчког конзула из Загреба Јохна Цхестера, који је такођер присуствовао овој прослави.
Епископу Симеону први је одговорио представник исељеника и један од иницијатора сакупљања прилога за цркву у Глини, Марко Челар из Канаде. Он је изразио радост због изградње нове цркве и рекао да се исељеници с подручја Баније и Кордуна овим чином одужују милим покојницима и манифестирају приврженост Старом крају.
С великим одобравањем поздрављен је говор Франца Жужека из Словеније, који је од 1927. до 1955. био жупник у Глини „и у оним страшним данима 1941. године спасао многе од усташког покоља.“ Првоборац Милан Деспот говорио је „о заједничкој борби Срба и родољубивих Хрвата у Глини против усташа“, те о послијератним напорима да се обнови живот и изграде порушена огњишта. Амерички конзул Јохн Цхестер поздравио је на српско-хрватском језику епископа Симеона и изразио задовољство да исељеници, сада грађани САД-а, одржавају тако присне везе са завичајем. Такођер је говорио жупник у Глини Фрањо Јурак, који је истакао у свом говору радост својих вјерника и своју да се у Глини опет чују звона православне цркве.
На крају овог свечаног банкета присутне је поздравио краћим говором и парох Никола Диклић из Глине. Истога дана, епископ Симеон произвео је у чин протојереја пароха Николу и истакао његове велике заслуге у изградњи новог глинског храма. Прото Диклић се захвалио епископу и позвао своје парохијане да га и даље подржавају у раду за добро Цркве и њене мисије. Прослава је настављена и идућег дана, када је завршено народно славље и када су гости – учесници напустили Глину.
Новоподигнута спомен-црква Рођења пресвете Богородице у Глини изграђена је у српско-византијском стилу, звоник је висок 20 метара и на њему су три звона изливена у бронци, укупне тежине 1200 кг. Пројекте за храм, иконостас и црквени намјештај израдио је познати стручњак за сакралну умјетност и архитектуру проф. др. Драгомир Тадић. Иконостас је уобличио у дуборезу инж. Петар Зарић, док је иконе и фреске израдио академски сликар Милован Арсић. Према пројекту, грађевинске радове изводио је мајстор зидар Јован Загорац, Далматинац. Ламперију и сав намјештај у цркви израдио је мајстор Стојан Сужњевић из Глине.
Није неважно споменути да је већ у коловозу 1964. епископ Симеон жестоко критизиран у српској емиграцији што у свом говору приликом посвећења нове глинске цркве ни једном ријечју није споменуо усташке злочине над Србима у Глини 1941. Стога вриједи поновити што је епископ Симеон, између осталог, тада рекао: „Ова црква није пркос-црква. Она је плод љубави и оданости својој вјери и Цркви. У овој цркви проповедаће се најсветија начела науке Христове: љубав, мир и добра воља међу људима, међу браћом, међу свим народима свијета, дјеци истог Оца небеског. … У њој ћемо се молити Богу за све вас, за домове ваше, за дјецу вашу, за напредак и благостање отаџбине наше и за добро свих људи у цијелом овом свијету Божјем“, при чему је епископ посебно говорио о потреби трпељивости и љепоти разноликости код људи, народа и вјера.
