АКТУЕЛНО:

„Како сам ходао сеновитим Медитераном” – Нинко Кресојевић Парун

Када сам у Престоници, у чувеном „Безистану“ ( пролаз из Теразија, поред „Мека“, „Соко Штарк“ продавнице слаткиша, златаре, бутика са каишевима и навијачким шаловима из кога се може изаћи лево ка Нушићевој и право ка Тргу Николе Пашића ) видео рекламни плакат за премијеру филма „Исцељење“ , нагонски, да не кажем Вишом силом ( или баш треба да кажем – Вишом силом ) отишао сам и купио две карте.

Мислио сам да ћу сигурно наћи неког ко ће желети да иде са мном на ту пројекцију у Дому Синдиката.

Али авај!

Како се ближио дан премијере, полако сам увиђао да је то прилично „сизифовски“ посао.

Сви су били презаузети својим свакодневним обавезама и нису ми могли дати одговор на питање да ли иду са мном на премијеру датума тог и тог, сати толико и толико.

Иако сам се јавио на време.

Оно, као некад када смо живели без мобилних телефона и фрке – панике – јурњаве за проклетим доларом.

Да, да.. за доларом драги моји, Америка влада светом и плаћа доларима иако они немају реално покриће нити у злату нити у нафти, нити у дијамантима на пример.

У ствари, има се нешто на Аљасци (браво руски ЦАРЕ, искусна распродаја државне територије.. знам да си морао… но ипак… ), има се нешто и у Тексасу у коме су све гласнији захтеви за независност јербо – златна грозница је одавно прошла, ко је јамио јамио је.

А од 1999. има се и на Косову и Метохији (само рударски басен Трепча вреди басноснословно богатство са којим је Србија међу водећим земљама Европе по природним богатствима)

Или само мислите да имате? Тако рећи, ложите се да имате..

ШТА МИСЛИ ТАЈ ВЕСЛИ КЛАРК?!

ДА ЈЕ ОВО НЕКИ ЈЕБЕНИ ЛУНА ПАРК?!

СРУШИШ СВЕ ПО ГРАДУ, ОСВОЈИШ НАГРАДУ

И ОДМОРИШ СОУЛ (ДУШУ) УЗ СОУЛ ЕРИКЕ БАДУ?!

*Вокално Избјеглички Састав „Младићи“ – емитовано на Радио „Београд 202“ 2001. год. – Некако сам зајебао гл. и одг. уредника Небојшу Спаића Спају и провукао то у етар Бог да ти душу прости, луди мој Спајо.

Но, да се вратимо „Исцељењу“. Одлутам понекад, што би рекао Ђоле Балашевић.

На знам кога сам све звао да иде са мном. Мислим да сам најпре звао другарицу из средње школе, прелепу Македонку са којом сам имао прву конверзацију када сам те ратне 1991.  дошао у Београд у трећи разред средње Правно биротехничке Школе „9. МАЈ“ (нисам сигуран да се и сада тако зове).

Наиме, у родном Војнићу 1991. није било економске школе у коју сам до тада ишао у Карловац, неких 25 км од Војнића. Био је то почетак несрећног петогодишњег живота Републике Српске Крајине или како то званична Хрватска каже tzv. SAO Krajine, uz neizostavne epitete glede balvana, brkatog milicajca Martića, trakotrijade et cetera ((laт )) i tako dalje.

Ово латински је солидно битно за целу причу. Не ову моју, него причу о посвађаној браћи Србима и Хрватима уопште. А и за филм „Исцељење“, као и за каснији филм „Завештање“, Моње и Ивана Јовића а који говори о усташким логорима смрти за православну дечицу за Козаре, Кордуна, Баније.

Мада то званична Хрватска не назива тако, већ „прихватилиштима“ у којима су сестре милосрднице помагале напуштеној српској дјеци чији су родитељи отишли у Партизане и тако даље, и тако даље..

Хм, не знам ти ја то. Не петим ( кордунашки – „петити“ – памтити оп.а. )

Знам само да је мој покојни стриц Михајло кога је ђед Нинко уз помоћ предратних пријатеља Хрвата и лакоме подмитљиве усташке страже извукао из Јасеновца ( у који је пребачен из дјечјег логора Јастребарско) седам дана по доласку на слободну територију Кордуна повраћао само зелену траву.

Значи, дијете од 10 година у логору Јасеновац јело је само зелену траву. Сасвим супротно од онога што неки хрватски филмски дјелатници, попут Ј. Седлара нпр покушавају да „докажу“ својим јефтиним усташким памфлетима од урадака.

Како радили тако вам Бог помогао. Само то ћу рећи. Нек вам опросте троје дјеце из породице Кресојевић који осташе заувијек у Јастребарском на чијем улазу сада стоји табла – „Јастребарско – град пријатељ дјеце“ Најтужније је што је ту таблу подигла ћерка једног „дјетета Козаре“, познате хрватске (да ли ) глумице српског, козарачког поријекла илити подријетла.

Но, истина је вода дубока, што би рекао кро фолк пјевач Мирослав Шкоро. Велики домољуб који је на почетку рата запалински за Америку. Није се као мој драги френд из 1. разреда средње економске у Карловцу пријавио у Збор народне гарде Хрватске.

Шта мислиш, кога више поштујем, домољубе један нафурани? Тебе или њега? Њега, тугаљиви шлагер пјевачу. Иако смо у годинама које су усљедиле били ајмо рећ непријатељи.

Мада, волим ја и неке твоје нумере. Особито „Не вјерује срце памети“ коју радо свирам и пјевам. Нисам ја злопамтило. Или можда јесам? Ако јесам, не враћам злом, већ се молим за душу непријатеља. Јер не зна шта ради.

За неке Шкорине пјесме постоје индиције да их је писао један познати Србин из Хрватске илити Војне Крајине, као и неке пјесме Марка Перковића Томпсона уосталом.

Но, за сада немамо доказе за то.

Но, нећемо ни тражити те доказе. Тко смо ми да ти судимо Србине?

Има један Виши суд. Највиши. Божји суд.

Па ти Србине тамо доказуј и оправдај се пред Светим Петром, а онда и пред Вишњим.

Ако будеш могао.

Јер, баш ме занима што ћеш рећи кад те упита:

Је ли Србине, а што си ти писао и ортачио се са човјеком који концерт започиње са покличом „ЗА ДОМ СПРЕМНИ“ а чија публика носи усташке капе и знаковље? Под којима је поклано више од милион људи, укључујући и хиљаде невине дјеце?

Гукни голубе!

Ти се ложиш да си голуб мира, јел да? Ниси голубе, ниси. Ти чак ниси ни голуб, то су племените птице. Ниси ни џивџан – симбол Београда. Ти си један обични лешинар који мрнџа стрвине.. уф… тешке речи… јеби га, наљутио си ме.

Разумем, живиш у Загребу, желиш мир и љубав, доста је рата. Слажем се. И ја то желим. И сваки нормалан човјек то жели. Живиш у Загребу, ту си рођен. То ти је домовина. Али соколе, ух пардон, лешинаре, и мени је то Домовина, ту ми је огњиште, ту сам рођен, у граду на 4 ријеке. Баш као што кажу у Књизи Постања кад пишу о Едену. 4 ријеке. Ехеј, мало ли је?!

Али Србија ми је Отаџбина, ту ми је отац. Ту ми је мајка. Ту ми је брат. Ту су ми синовке и сестрићи. Сестре. Ту ми је Црква Светог Марка, Саборна црква, Храм Светог Саве и Николе. Василија Острошког. Опленац и Орашац. Ту ми је и Војводина. А ту ми је и Косово и Метохија. Ту ми је стадион Рајко Митић. И стадион ФК Барајева. Ту ми је СКЦ и Дом Омладине и КСТ. И „Академија“ и „Индустрија“… Ту ми је Скадарлија и Језеро „Дубоки поток“. И Сава и Дунав. И Морава и Дрина. И Цер и Колубара. И Кућа Краља Петра. И Сењак и Барајево. И Вождовац и „Круг двојке“… И врло битан крај – Бањица.. и Старо Сајмиште.. и Јајинци..

А ђе је твој отац Србине? Ђе ти је ђед?

Нажалост, у гробу ладноме. А знаш ко је још у гробу? Твоји преци, својта, рођаци, комшије. Гарантовано, али гарантовано је неко од њих уморен усташком камом за чије држаоце ти пишеш пјесме. Ех, опет одлутах.

Вратимо се исцељењу, свима нам је потребно.

Гледао сам пројекцију филма као омађијан (није то била магија, нема тога у Правослаљу), чинило ми се да чујем откуцаје свога срца… музика шефа атинске филхармоније и глас његове супруге – најпознатије певачице византијске духовне музике, светски чувене Нектарије Каранци, прича о монаху који одлази у своју бајтицу – испосницу да смогне снаге да опрости свом непријатељу – џелату његове породице, прелепи крајолици Западне Србије, шума, река, поток, птица, пас, риба уловљена за скромни монашки оброк, косидба, усамљено дрво које монах редовно залива иако никаквог плода не рађа, метаније које монах чини, сунце, киша, свећа, мозаик који монах слаже у облику иконе Богородице, Исусова молитва са којом ме пре филма упознала моја сестра у Христу, мој пријатељ, мој први духовни путоказ – академска сликарка Наташа Делић из Барајева (од старине са Дурмитора одакле су и Кресојевићи а од којих су опет настали Шаренци )..

Све то је довело до тога да на крају филма осетих толико јак и интензиван, толико диван мирис тамјана да сам се као маркетиншки радник (или Неверни Тома) запитао: јбт, јел им ово маркетиншка фора?!

Морао сам након пројекције да одем и упознам се са ауторима: Дивном Моњом Милинковић Јовић и њеним супругом Иваном Јовићем.

Моња је из Сиска, Иван из Аранђеловца.

У Сиску је такође постојао логор за децу. У Другом светском рату. У Сиску су такође на почетку „домовинског“ рата побијени Срби цивили, суграђани џелата. Сасвим невини. Небитна је бројка. Мада је један убијен, доста је. И превише. И превише.

У мом Аранђеловцу, најдражем и најлепшем граду Шумадије који сам радећи маркетиншки посао имао прилике да упознам уздуж и попреко то се није десило, мада је и тамо, а то поуздано знам, било и браће Хрвата.

Ни у једном граду у мојој Србијици то се није десило. Кажу, а Шешељ,а Хртковци?!

Ае пали са „Магистром“ и његовим зарђалим кашикама. Пали више. Доста је проф. др Војиславе. Пали неког другог, Србију више никад нећеш палити и запалити.

Одрадио си своју улогу, сад чкоми и уживај у  мировини и џипу и вили у Батаји. Чкоми, как би рекли моји пријатељи из Хрватског Загорја и околице Карловца.

Видех и проштартах у Аранђеловцу Букуљу, Венчац, Буковичку Бању, гарашко језеро, Орашац, најзначајније светилиште првобитне људске културе пећину „Рисовачу“, Опленац, Орашац, виногорје, прелепи парк „Мермер и звуци..

Упознах домаћине, дивне, „тврде“ људе меког срца и племените душе, каква је и душа редитеља Ивана Јовића који узбра и ожени један од најлепших цветова наше Баније, моју драгу пријатељицу Моњу, доктора менсчини српског језика и књижевности.

Једна од највећих и најлепших љубавних прича којој сам у свом животу видео и преко друштвених мрежа (али и у стварном животу ) сведочио исходовала је најлепши замисливи спој – нову генерацију Милинковића и Јовића – три кћерке, три јабуке чије одрастање пратим преко Моњиних текстова и постова на Фејсу.

И гледам како расте моја мезимица, моја Ленка којој преко маме коју сретох случајно на Сајму књига пре пар година послах дрвену оловку са неким смешним „наставком“. Надам се да си искористила то перо, мила моја девојчице и надам се да ће то перо бити убојито. Као пушка Мандушића Вука. Као мама Моњино и као тата Иваново!

ПРЕПОРУКА АУТОРА:

Погледајте „Исцељење“, па „Завештање“ и на концу „Сеновити Медитеран“ од Ивана Јовића.

Онај тамјан није био маркетиншки трик. Сам Бог га је послао међу нас дајући благослов Моњи и Ивану. О да. О да. О да.

АМИН!

 

У Барајеву, Љета Господњег 7524 или 2022. КАКО ВАМ ВОЉА!

 

ПС Нисам никог нашао да иде са мном, карту вишка сам продао. За исте паре. Нисам тапкарош. Мислим, углавном нисам.

Нема коментара

Напишите коментар