Убили ми мајку и још траже паре!
Породице Пунош и Булаја из околине Бенковца, које су пре десетак година тужиле Хрватску зато што су им током акције “Олуја” убијени најближи чланови породица, недавно су добили судске налоге да на име судских трошкова плате укупно око 20.000 евра, иначе ће им бити заплењена сва имовина.
Овај захтев уследио је после парнице у којој је пресуђено да немају права на накнаду штете зато што та иста држава није успела да пронађе или осуди оне који су им побили најближе!
Августа 1995. године, у околини Бенковца, у местима Лашковица, засеок Надовеза и Добропољци, засеок Пуноши, убијено је седморо Срба, махом старих и немоћних, међу којима су били Милка Булаја (85), Драгица Булаја (50) и Драгиња Пунош (67).
Уместо правде, обе породице недавно су добиле решења да се њихови одштетни захтеви одбијају и да морају да плате по око 10.000 евра на име судских трошкова.
У разговору за хрватски портал Трис, Дамир Пунош, син покојне Драгиње, објаснио је да ни у најцрњим сновима није могао да претпостави да ће после свих траума и убиства мајке на крају због тога морати и да плаћа судске трошкове.
“Платити, нити могу, нити хоћу, радије ћу се обесити. Зар да платим за убиство своје мајке?! Па је ли то могуће у правној држави? Која је то правда и за кога? Каква је то држава која убицама наше мајке није пресудила, а нама, њеној деци, данас још и дере кожу?! Држава за те новце које од нас потражује неће пропасти, а ми хоћемо. Да ми тај новац наплате, био бих потпуно уништен”, изјавио је Пунош.
У разговору за “Франкфуртске Вести” Пунош каже да је претња “вешањем” изречена из очаја и неверице шта га је снашло.
– Наравно да се нећу убити. Нека држава дође, нека ми све узме, али им добровољно нећу ништа платити, јер на овај начин ми поново убијају мајку, а целу нашу породицу још једном враћају у пакао кроз који смо прошли. Вратио сам се у Хрватску пре 20 година и од тада редовно плаћам све дажбине држави, уреднији сам у томе од многих који се бусају у груди по свом “домољубљу”, а на крају доживим да морам да платим, а мајка ми је убијена. На папиру имаш сва загарантована права, а у пракси очигледно није тако – огорчено прича Пунош, коме рођени брат живи у Аустралији и још није сазнао да су уместо правде добили судску одлуку да морају да плате судске трошкове.
Каже, ништа боље нису прошли ни други мештани овог и суседних села који су тужили Хрватску због убиства најрођенијих, јер је, тог августа 1995. године, у селу Добропољци убијено четири особе.
– Јану Пунош су деца ексхумирала и направила јој гробницу. Петровка Кужета је спаљена у свом кревету. И снимак око тог убиства постоји. Убијен је и Петар Шапоња, али његово тело још није пронађено. Заправо, сви који су тог августа остали у селу били су убијени. И ми би, да смо остали, а Хрватска нас је позивала да останемо и гарантовала сигурност – присећа се Пунош.
Каже и да његова породица није једина која је тужила државу због убиства најближих сродника, а на крају изгубила процес, јер за тај злочин нико није правоснажно осуђен.
– За Србе из Хрватске је довољно да неко нешто каже, па да их осуде на 20 година, а за убиство моје мајке, где је било више десетина присутних војника, нико није одговарао. Па чак ни они који су били присутни и могли да реагују. То је та правда – прича Пунош.
Нажалост, његов случај није и једини.
Не занима ме новац
– Да ме нико погрешно не разуме. Не занима ме ни новац, нити било шта друго. Хтео сам само да дођем до правде, а испоставило се да смо у том покушају дупло кажњени. Прво тако што су нам убили мајку, а сада што нам прете запленом имовине што смо уопште покренули то питање. Боли то човека. Нисмо ово заслужили – прича Пунош.
Лежала мртва под стрехом
Дамир Пунош каже да је његова мајка била превише болесна да би кренула у колону.
– Кад је почела “Олуја” кренули смо с колоном према Србу, нико нам није ништа говорио, ни куд’ ћемо, ни докад’ ћемо тамо бити. И тако смо стигли до Србије. Мајку је у кући, под надстрешницом, где смо је и оставили, нашао комшија Живко Борак. Живео је у Задру, али је у Гошићу имао стару кућу, и кад је војска у “Олуји” прошла, одлучио је обићи своју старину, а онда и комшије, да види је ли ко остао. Драгињу је нашао мртву под стрехом и покрио – испричао је Пунош и додао да је о судбини мајке сазнао тек 2001, када се вратио у завичај и то од једног полицијског инспектора који му је дошао пред кућу и све испричао.
