Жељко Гагић је примjер да нам не требају кофери како бисмо завичај са собом пониjели
ИЗ БУКОВИЦЕ ПРЕКО ЛИКЕ И СРБИЈЕ ДО АМЕРИКЕ
(или ИЗ ЗЕЛЕНГРАДА У ДАЛМАЦИЈИ, ПА ПРЕКО ЛИКЕ И СРБИЈЕ ДО АМЕРИКЕ)
Жељко Гагић је још као школарац подигао сидро и из родног Зеленграда у Далмацији наставио крстарити далматинским и личким крајем исписујући своју животну и радну биографију. Није се дуго задржавао на поменутим локацијама. Београд му је исто био кратка, успутна станица до Милвокија, гдjе је у својим тридесетим годинама живота спустио сидро и са супругом и два сина отпочео нове животне дане. Гагић ће, како нам каже, још коју годину – до одласка у пензију, бити на америчком тлу. О даљим плановима овако говори:
– Мој даљи живот ће бити везан за Србију и Далмацију. У Америку ћу се враћати због фамилије. Надам се у што скоријем времену остварењу те жеље. Посqедњих година гдjегод да кренем, ја идем кући. Свеједно да ли у Београд, Зеленград или Милвоки. Све три дестинације кућом својом зовем јер у њима и имам кућу своју. Више се не питам да ли одлазим или долазим мjесту гдjе сам кренуо.
Наш саговорник је примjер да нам не требају кофери како бисмо свој родни крај са собом понijели. Довољно је имати велико срце и ширину душе у којима пребива завичај. Ова мисао описује Жељка Гагића. Он у Милвокију има свој Зеленград, своју Далмацију. Оснивач је крајишке интернет радио станице Зеленград која има завидан број слушалаца у двадесетчетворочасовном музичком програму. Радио Зеленград је 10. октобра прославио дванаест година емитовања крајишке и народне музике. Код Гагића није било дилеме да радио обилује музичком садржином јер је рођен у Зеленграду, буковачко-обровачком мjесту, за које кажу да је најраспjеваније далматинско село. За Зеленград кажу ни мањег села, ни већег броја пjевача. Зна се да је Зеленград изњедрио гласовите пјеваче: Јовицу Пуповца, Милу Делију, Миладина Веселиновића Леута, Милорада Гагића…
– Све је почело из моје љубави према лијепој, завичајној и народној пјесми. Кад сам 2000. године дошао у Америку, интензивно сам почео са сакупљањем народне музике и дошао на идеју да угодим себи, да могу да слушам пјесме док радим јер ми посао којим се бавим то дозвољава. Најприје сам за себе направио линк са музиком. Онда су чули рођаци, пријатељи и сви су тражили да им пошаљем тај линк са мојом сакупљеном музиком. У почетку је било највише народне, а онда је крајишка музика из љубави и носталгији према завичају преузела примат. Никада нисам имамо икакву материјалну корист од мог радија. Посљедњих пет година емитује се само музика са сервера без водитеља. Иначе су до 2018. године били водитељи из Србије, који би се улоговали из мјеста гдје су живјели и програм водили. У плаћању водитеља улагао сам сопствена материјална средства. Било је и донатора из других крајева као што су Жељко Јованић из Калифорније, Саша са Флориде, Душанка из Њемачке, Баја Мирковић из Аустралије, Невен Дрча из Швајцарске… Све донације ишле су водитељима који су ту радили. Посебна ми је радост што су све пјесме које се емитују одјек љубави према завичају и никога не вријеђају – казује Жељко Гагић.
Милвоки је надалеко познат по чврсто утемељеној и организованој српској заједници. У Милвокију је Српска православна саборна црква Светог Саве која је основана 1912. године. Она је, каже Гагић, главно збориште гдје наш народ долази. Такође , напомиње и постојање Светосавске православне основне школе гдје српска дјеца имају наставу на матерњем језику. Међу организацијама утканим у српској заједници су и Коло српских сестра, Ансамбл српске народне игре Шумадија, фудбалски и балоташки клуб…
Што се тиче људи са којима се Жељко Гагић дружи, може се примијенити она изрека да је свијет мали. Гдјегод изађеш, имаш нашег народа. Кад је у Милвоки дошао, није ни слутио да ће у њему срести и своје бивше колеге из Лике и Далмације, комшије, пријатеље, познанике… Дружење са њима ублажило је носталгију са завичајем. Такође, упознао је много других својих земљака. Спојила их је завичајна традиција.
– Сусрећем наш народ свуда у граду, трговини, али и на радном мјесту. Радим у једној школи откако сам дошао. Већ првих година било је тридесетак наше дјеце. Познавао сам их све именом. Чим ме у холу зграде виде, јављају се, машу и поздрављају. Колеге су одличне. Како се поставиш, тако те и прихвате. Ако се понашаш природно, искрено, отворено, наравно да ћеш бити прихваћен. Ја сам прихваћен одлично, чак и у самом почетку док још и језик нисам знао – Гагић износи утиске о свом раду у школи.
ЧАРИ СЕЛА У МИЛВОКИЈУ
– Живим у кући са породицом. Имам и баштицу окућницу у којој засадим парадајз, купус, паприку, салату и остале повртарске културе које ме везују за моју Далмацију… Викендом су неизоставна дружења са земљацима. Све што смо тамо радили, радимо и овдје – печемо ракију, правимо вино, сушимо месо, кобасице… Имам и помоћне објекте у дворишту. Направио сам кућицу да има и огњиште, а горе греде гдје се качи месо и суши. Има наших људи који имају баш праве сушане, пушнице како их ко зове, па суше месо и продају. Све је то више ради чувања традиције и обичаја, него што нам је то потребно јер то све можемо себи и приуштити, купити. Од заборава чувам и наше далматинске изразе као што су беванда, пињур, ланцун, помидоре, кукумар, капула, мурва … – Жељко Гагић уз осмијех говори о љепотама живота свог родног краја које у Милвоки донесе.
ТЕКСТ: ТАТЈАНА РАЂЕНОВИЋ
