Благојевићи са Дрине у вртлогу историје: Од 14 Слободанових предака само се двојици зна гроб

У Братунцу, јула 1992. ушли мој рођак Јанко Јеремић и ја да идентификујемо нека тела. Само ми знамо како нам је било кад смо видели првог рођака само тело, нема главе. Стављам га у црну кесу и затварам, и још петорицу таквих… И како човеку живо срце да не препукне

Пре који дан, на Петровдан, била је пуна 31 године како Слободан Благојевић из села Осредак крај Сребренице ништа не зна о свом оцу Душану. Неки који су преживели крвави Петровдан 1992. на Залазју касније су Слободану испричали да су видели Душана како у центру села у јеку борбе претрчава из једне куће у другу. Шта је после  било, нико жив не зна, сем Орићевих који су тог дана жарили и палили, клали и убијали по Залазју.

„Да ли су га ту ухватили па одвели у Сребреницу у логор и тамо убили, да ли су га  убили у центру Залазја, то не  знам. Сумњам да је остао овде у кући, у центру Залазја где су преко живих људи, наших Срба, рањеника, њих десетак, на Петровдан предвече наслагали гуме и живе их запалили, да су ту негде, испод рушевине куће која је и минирана, којој се сад једва назиру темељи и његове кости уз остатке других мученика који су ту живи изгорели“, причао ми је Слободан на Петровдан на гробљу на Залазју изнад Сребренице.

Ту на гробљу, међу крстачама и хумкама, међу каменим споменицима од пре 100 или 150 година, оно мало мештана који су на Петровдан пружили отпор Орићевим јединицама из Сребренице, бранили су се до последњег. После је јављено да на гробљу нема више живих, село је пало Орићу у руке, почео је крвави, бесловесни пир.

„Уз мог Душана, тог дана убили су ми петорицу браће од тетки. И још стричеве, комшије, ујаке, пријатеље. Од 46 ближих рођака који су се на Петровдан ујутру, на сеоску славу, затекли на Залазју, само њих 11 је преживело, остали су страдали. Да ми је да нађем очеве кости, да их достојно сахраним, све бих дао, али, тешко да је шта остало у буктињи под аутомобилским гумама у оној кући. Давали смо сестра и ја узорке за ДНК анализу, никад се ништа није открило“, каже Слободан.

Зарасла у трње и шибље, са пута једва приметна хрпа бетона и гвожђа, камена, шута, некадашња кућа Ракића на раскрсници у центру Залазја крије тајну стравичног злочина, посмртне остатке ко зна колико мученика.

„У тој кући остао је Раде Васиљевић, мој први рођак, остао је Марко Јеремић, остао је Душан Вујадиновић, мој кум, остао је Милован Вујадиновић… Раде и Марко по неким причама које су касније дошле до мене били су рањени, унели су их унутра, и њих и друге живе запалили“, прича Слободан тужну историју Залазја и своје породице.

На крвави Петровдан 1992. године, Слободан је имао 23 године, није се, пуким случајем затекао на Залазју, него пар брда даље у једној од јединица Војске Републике Српске.

„Гледали смо како село гори, слушали пуцњаву и кукњаву а ништа нисмо могли да урадимо. Последње што сам на мотороли са Залазја чуо био је глас добровољца Љубише Глигорића, звали су га Папак. Било је пет увече, ја сам био на тенку у Загонима, зове, тражи, куми, моли, сва артиљерија српска да се окрене и да гађа по Залазју, да се туче строги центар, каже, ми смо сви изгинули, нема нико жив, да што више Орићевих побију…  Онда је и тај глас замукао. Навлачио је артиљеријску паљбу на себе“, препричава Слободан.

Душан Слободанов, само је поделио судбину својих предака. И они су, као и он, остављали кости где се ко затекао, по ратовима и устанцима, где би кога метак стигао. Ретко је ко од Благојевића из села Осредак крај Сребренице у последњих век или век и по имао срећу и привилегију да умре у кревету, у својој кући, да му се зна гроб.

„Од 14 Благојевића, од Луке Благојевића, Благојевог оца, чукунђеда мог, и прадеде мог Душана, па на овамо, до мене и мог брата, само два гроба имамо, дванаесторици мојих предака за гроб се не зна. Све по ратовима страдали, остављали кости где су гинули…“, прича Слободан.

И Слободанов ђед, отац његовог Душана, убијен је 1948. кад су га ухватили комунисти, за гроб му се не зна исто као ни Душану.

„Мој отац није запамтио свог оца. Ни  ђед Слободан није упамтио свог оца, Благоја Благојевића мог прађеда, Благоје је погинуо 1918. а Слободан рођен 1919. године. Ни прађеду Благоју се не зна гроба, једино што смо чули, јесте да је негде око Кучева погинуо, да су му тамо негде у неком потоку, јарузи, остале кости. Е, сад сам Бог зна, каква је судбина нас Благојевића даље,  где ћу ја завршити и где ће моје кости остати“, каже Слободан.

Врати се онај дан, на крвави Петровдан 1992. године.

„Како ми је било, како ми је срцу било и како ме душа бољела док сам слушао паљбу и борбу а ништа не можеш учинити… Знам ја како ми је било. Неколико дана касније, 18. јула, довезли су људе на размену, био је шести дан по Петровдану. Њих 16 или 17. Ушли мој рођак Јанко Јеремић, погинуо је касније, и ја да идентификујемо нека тела. Шта мислиш како нам је било кад смо првог рођака видели, само тело, нема главе. И стављам га у црну кесу и затварам, и петорицу таквих… И како човеку живо срце да не препукне. Не знам како сам то издржао. Како човек то да прими, да прихвати, да схвати толику тугу, толику несрећу, толике злочине“, вели Слободан.

Сећа се, 18. јула 1992. године, кад су извршили идентификацију, машина је на гробљу у Братунцу ископала ров, гроб 25 метара дуг  и унутра су саборци и рођаци, поредали 21 сандук, багер све покрио црном земљом.

„Пуста младост, пуста жалост. Све народ са Залазја, све људи из Загона. Само 36 побијено овде по ближој околини. То смо завршили, узели пушке и поново у шуму“, вели Слободан.

На гробљу на Залазју, крај споменика Србима побијеним 1992. године, још један споменик, исто Србима, мештанима Залазја, обијеним од усташа 1943. године. И тада су Благојевићи страдали.

„Тада су ми од ђеда Слободана побијени синови Рајко и Тодор, браћа рођена. Похватали их усташе, одвели у Сребреницу, тамо поклали, никад се ништа за њих после није знало, ни где су им кости остале. Има нека спомен костурница у Сребрнеици коју је Тито направио, приказали као да је партизанаска, а тамо су наше кости, све нашег народа страдалог од усташе Францетића. Тамо смо крст подигли, баш сам га ја подигао. Сигуран сам, ма и 90 посто да су тамо два моја ђеда Тодор и Рајко“, прича Слободан.

За све његове Благојевиће,  побијене и 1943. и 1992. године, то је неписани закон који важи у долини Дрине, нико никад није одговарао нити ће, све су прилике.

„Као да су убијали животиње, а не људе. Да човеку неко убије 12 крава, 12 оваца, отишао би бар годину дана у затвор. За моје ђедове, моје Благојевиће, нико никад. Да неко 12 ружа изгази, питали би га што је то урадио, за моје Благојевиће никога никад нису ни питали а камоли му судили. Јуче, 11. јула носе по Сребреници ратне заставе, турирају моторе, хаос. Ја седим пред продавницом, он наиђе на мотору, обукао белу мајицу, на леђима му цифра 8.372, на прсима Насерова слика, показује ми два прста, ја гледам, шта ћу друго, а мојим ђедовима ни гроба се не зна. Синоћ у Сребреници фолклор код цркве, окупио са народ око светиње, чујем после, неки хоџа све нас који смо били тамо назвао олошима. То ти је наша судбина овде крај Дрине“, вели Слободан, без трунке љутње или једа, тек констатује.

И још прича, присећајући се последњег рата, ни једна једина српска кућа у сребреничкој општини није остала да није запаљена.

„И све на правди Бога, ни криви ни дужни, само што су бранили своје. На Божић страдала Кравица, на Петровдан Залазје, Загони, Сасе, на Огњену Марију Подравање, на Видовдан Лозница, после Бјеловац такође на неки празник. Само су нас на празнике нападали“, вели Слободан.

Од како је света и века, његовим Благојевићима се зна, ни гроба ни крста ни па није ни споменика.

„Моју тетку Мару, синови Радован и Марко јој погинули, сестру моје мајке, умрла је пре три године, живела је двадесет и кусур година после те трагедије, никад нисам ни срео ни видео да не кука. Само је кукала. Јој Марко, јој Радоване. Црну мараму никад није скинула. Нико никад није дошао да је пита ко јој и што поби синове. И ти живиш са тим. Шта да радимо“, присећа се Слободан.

Слободан има двојицу синова, један је жењен, има и унуке.

„Имам ћерку, 25 година, не дај Боже да се поново зарати, не дај Боже због деце, а што се мене тиче… Како год… У рату сам био од првог до последњег дана, био сам примеран војник. Никад ни један стог сена нисам  запалио. Био сам и кад су заробољавани, никад ником ни трун зла нисам нанео, никад ником од мене ни длака са главе није фалила“, вели још Слободан, онако, да се зна.