Одмах након рата и забране повратка српског језика, народ Кучевишта је тражио да се врати српски језик у настави. Два одборника, представника из Кучевишта отишла су у Министарство просвете да у име села траже повратак српског језика, али уместо одговора добили су тешке батине од „народне милиције“, као пример за све који се буду усудили да траже исто. Од ових батина поменути Кучевиштанци су убрзо преминули. Они су били жртве тадашњих комунистичких власти у Скопљу, а то су били: Миле Дуранчић и Петко Видинић, обојица из Кучевишта. После тога нико није смео да тражи ништа српско, јер је политичка порука Јосипа Броза Македонцима била да могу слободно сасећи све Србе и српско у корену.

Све је тако ишло све до распада комунистичке Југославије. 1991. године сви су формирали политичке партије, те тако и Срби своју: „ДПСМ – Демократска партија Срба у Македонији“ и невладину организацију: „Удружење Срба у Републици Македонији“. Те 1991. године, партија ДПСМ и „Удружење Срба“ са групом родитеља из Кучевишта поднели су захтев, али су поново били одбијени. Следеће 1992. године када су Македонци прогласили независност – официри ЈНА у Скопљу, који су имали школе на српском језику, одмах су показали своју „храброст“, тако што су своју децу одмах пребацили на наставу на македонском, по укидању школа на српском језику у гарнизонским местима.

Последњи борци за српски језик у Скопљу су били: Драган Славковић – Дацко и Југослав Влаховић, у основној школи „Владимир Назор“ (данас О. Ш. „Блаже Конески“) у Скопљу. Али од борбе за српски језик у Кучевишту није се тиме одустало. 1993. године направљени су анкетни листови за родитеље деце која уписују први разред, а који су желели да њихова деца наставу похађају на матерњем српском језику. За школску 1993/94 било је 34 деце, од којих се 32 изјаснило за наставу на српском језику, а само 2 ђака на македонском. Крајем августа позвали смо представнике „ОЕБС“-а (Организација за европску безбедност и сарадњу) како би присуствовали састанку о отварању паралелке на српском језику. Од представника ОЕБС-а дошла су два представника, један Рус и један Американац.

Видевши на лицу места какво је стање и однос изјашњених за наставу на српском (готово 90%) и македонском језику, одмах су наредили директору школе Борису Зенговском да обезбеди наставу на српском језику. Директор је и даље кочио наставу, правдавши се да нема услова за тако нешто – нема учионица з 32 ђака на српском, као и учитељица које би га предавале. Оно што је додатно унело незадовољство међу мештанима и родитељима Кучевишта била је и одлука директора школе да деца која су се изјаснила за српски језик у школу крену тек 15. септембра, док се наводно не обезбеде неопходни услови, а за двоје ђака на македонском редовно 1. септембра и да за њих има свих услова. Како ни ова дискриминаторска одлука није поколебала родитеље и њихову децу, а директор није имао начина да даље саботира наставу, Министарство просвете је делегирало и учитељицу за наставу на српском језику, Соњу Ивковић – Зашоску, те је поменутог 15. септембра 1993. Године у Кучевишту враћена настава на српском језику.

Прва прослава школске славе „Свети Сава“ у Кучевишту одржана је у простору Дома културе 27. јануара 1994. године, јер директор Борис Зенгов није дозвољавао да прослава буде одржана у школи „Ћирило и Методије“ (изграђеној у доба Краљевине Југославије 30 – их година, када се све до окупације 1941. обележавала школска Слава баш у тој згради). Свештеник који је одслужио литургију том приликом био је Милан Чекаловић, такође из Кучевишта.

Наредне школске 1994/95 године, приликом уписа ђака првака, директор школе је осмислио тактику разубеђивања родитеља од уписивања наставе на српском језику, тако што је сваком родитељу сугерисао да се распитају на ком језику уче деца првака српске партије ДПСМ – Драгише Милетића из Скопља и Небојше Томовића из Куманова, тадашњег председника „Удружења Срба из РМ“, те да још једном добро размисле како децу уписују. Када су се родитељи из Кучевишта распитали и сазнали, увидели су издају својих „лидера“, јер њихова деца не уче на српском језику и поред могућности избора да уче на матерњем српском језику. Од тог момента велики број родитеља се поколебао и број уписане деце на српском се преполовио, те је једнак број деце уписао наставу на српском и македонском језику.

У акцији повратка српског језика у школу у Кучевишту, после 50 година забране, учествовали су тадашњи чланови партије ДПСМ и „Удружења Срба у Р.М.“, као и следећи родитељи ученика из Кучевишта :

1. Санде Ж. Марковић
2. Стојан С. Марковић
3. Радован Д. Шегмановић
4. Војислав Т. Киранџић
5. Зоран Т. Киранџић
6. Стојан В. Славковић
7. Драган Т. Рајчић и други.

ХВАЛА СВИМА!

1996. године епископ Врањски г. Пахомије купио је и донирао уџбенике на српском језику од првог до четвртог разреда и донирао финансијска средства за реновирање старог Дома културе у Кучевишту. Следеће 1997. године Њ.Е. Амбасадор Савезне Републике Југославије у Скопљу, г. Зоран Јанаћковић, донирао је књиге у школи „Ћирило и Методије“ за наставу на српском језику, компјутер, као и штампач и телевизор за потребе школе. Поред поменутог, том приликом је и организован долазак оркестра РТС-а из Београда на отварању нове школске године и поласка у школу нове генерације првака на српском језику.

Родитељи ученика и други мештани организовали су богат коктел у знак захвалности овако лепог геста г. Амбасадора Јанаћковића, који је међу Србима, мештанима Кучевишта, остао упамћен као најбољи српски амбасадор у Македонији до данашњих дана.

Драган Т, Рајчић
10. децембар 2023. године у Кучевишту

Извор: СПОНА