„Срби су последњи у реду за све“

Интервју са замеником жупанке Карловачке жупаније из реда припадника српске заједнице Дејаном Михајловићем.

Након што је у два мандата био начелник општине Крњак, Дејан Михајловић је на прошлим локалним изборима постао и заменик жупана из реда припадника српске националне мањине у Карловачкој жупанији. Ова жупанија је развојно веома слојевита, од самог града Карловца који је због близине Загреба веома развијен, до Кордуна који је један од најнеразвијенијих крајева у држави, а на којем и даље живе Срби, наравно у мањој пери него раније. Дејан Михајловић потпредседник је и СДСС–а, а са њим смо разговарали о свему ономе што мучи српску заједницу на овом простору.

Каква је генерално политичка ситуација на подручју Ваше жупаније, у каквом сте односу са жупанком и жупанијским властима?

– Ми као странка имамо једног већника у жупанијској Скупштини, а ХДЗ са својим партнерима има већину и без нашег гласа. Самим тим та сарадња није онаква каква би могла бити када би наш већник био пресудан за већину. У том смислу не можемо користити тог већника како се то користи негде другде. Сама сарадња са жупанком и свим прочелницима је добар и ту стварно немам примедби. Опет кажем, да имамо прилику да учествујемо у већини сигурно да би то било боље и да би пројекти које бисмо реализовали били далеко значајнији.

Што се тиче услова у којима живи српска заједница већ је одавно познато да је реч о углавном неразвијеним крајевима једнако као и на пример на Банији или северној Далмацији. Постоје ли неке специфичности везане за тај  ваш крај?

– Карловачка жупанија покрива јединице локалних самоуправа од прве до седме категорије развијености, али тамо где Срби чине неки значајан број реч је о углавном прве три групе најнеразвијенијих. Град Карловац је на пример седма група, односно најразвијенији, али његови рубни делови и рурална подручја, а ту Срби живе доминантно, су у катастрофалним условима. То су подручја углавном без асфалта, са изузетно лошом нисконапонском мрежом, без јавног водоснабдевања и са лошим или никаквим сигналом телеоператера. Управо ту се види та разлика у развијености односно у улагањима, која су за подручја где Срби живе у значајнијем броју, изостала.

Добијамо информације да се сада нешто ради у многим крајевима у Хрватској у која се раније није улагало. Како је то код вас?

– Нешто се заиста ради и људи кажу „боље је него што је било“. Ипак када погледате генералну слику ништа се значајно не мења. Ти крајеви су били најнеразвијенији пре двадесет година, а то су и данас. Стижу нам сада већа средства кроз европске фондове или Фонд солидарности па се онда и у нашим срединама примети неко побољшање, али ми и даље имамо најлошије услове и увек смо последњи у реду за све. Када би говорили да се данас боље живи онда би могли да кажемо и да социјала боље живи данас него пре 20 година. Чињеница је да је социјала и даље социјала и да представља најугроженији део друштва. Тако је и са српском заједницом.

Од чега би требало да се крене па да Кордун постане боље место за живот?

– Сви говоре о инфраструктури и то је у реду јер је она заиста катастрофална на нашим подручјима, али нико неће због асфалта који му стигне до куће остати код своје куће јер му нису задовољени други животни услови. Отићи ће тим асфалтом вероватно радије у Европу и питање је да ли ће се икада више вратити. Ми дакле морамо да створим привредне претпоставке и да људи имају сигурна и стабилна примања. На другом месту је образовање где нарочито треба да се поведе рачуна да наши млади људи који заврше школу могу да добију посао на основу својих квалификација без да морају бити чланови било које политичке организације. На трећем месту бих ставио инфраструктуру која може, мора и треба да буде боља него што је данас.

Видимо и по попису становника да је број Срба сада на неких 7,7 одсто у Карловачкој жупанији.

– Опада генерално број становника у држави због спорне политике која је вођена све ове године. Можда чак и више одлазе припадници већинског народа када би урадили неку анализу. Мањине некада јесу више погођене лошим условима, али слободно можемо да кажемо да су мањине више толерантне према тим лошим условима. Ми смо навикли да будемо други ред грађана па онда боље подносимо све што се догађа.

Срби су већина само у Крњаку данас. Каква је тамо ситуација?

– Да, имали смо релативну већину и у Војнићу, али након последњег пописа становништва то више немамо. Извршну власт, односно начелника општине имамо само у Крњаку. Ту је можда мало боља атмосфера и људи се осећају равноправно што није случај у осталим срединама. Нема ни те дискриминације па да се пут ради само тамо где живе припадници већинског народа. У Крњаку се ради једнако за све, али је са друге стране проблем што је то општина са изузетно малим приходима и онда као таква не може да задовољи све потребе становништва. Ми и ту имамо 80 одсто неасфалтираних неразврстаних цеста, а можда трећина општине нема мрежу водоснабдевања. У трећини општине је такође проблематичан мобилни сигнал, а имамо проблем и са електричном мрежом средњег напона. Ако нам мало пухне ветар пола општине остане без струје, а ако падне два сантиметра снега цела општина остаје без струје.

Спомињете ту дискриминацију у другим местима. У чему се то огледа?

– Људима је јако битно да се не осећају дискриминисано јер ако човек осећа проблем по том питању онда је то значајан окидач за напуштање неког простора. Ако немамо струје или асфалта сви, онда то није тако велики проблем, али ако струја нестаје само тамо где живе Срби и не поправља се два дана, а тамо где живе Хрвати се поправи одмах или уопште не нестаје, то онда људе тера на размишљање да немају основне претпоставке да ту живе. То није случај у Крњаку, већ у другим местима.

У самом граду Карловцу и даље живи бројчано значајан део припадника српске заједнице. Како су они тамо организовани?

– Већ сам говорио да су ти рубни делови града инфраструктурно потпуно занемарени. Људи од тамо ме готово свакодневно контактирају, а ја настојим да појединачно реагујем како би се нешто поправило. То је међутим системски запостављено подручје. Што се тиче радних места и ту је ситуација зацементирана. Срба нема у јавној управи, Хрватским шумама, Хрватским водама и ХЕП-у или су у тим предузећима заступљени у промилима. Након овог посткоронског и постпотресног периода порастао је број потреба за рад у приватним фирмама тако да је ту дошло до побољшања.

По свему што говорите не чините се превише оптимистични за будућност тих крајева, али Срби опстају тамо упркос свему.

– Питали сте ме какво је стање и оно је такво. Не желим вам улепшавати слику јер се она у перспективи ни у наредном периоду неће значајније поправити. Једино што ми можемо је да помогнемо људима у приватном сектору у повлачењу европских средстава и у томе смо у ранијим годинама прилично успели. Значајан број наших припадника је на овај начин унапредио своју пољопривредну производњу, а једним делом су средства за своје програме повукле и фирме. Српско-хрватски односи су декларативно значајно бољи, али фактички се није нешто значајно променило. Морамо ипак за крај да кажемо да је пре двадесетак година била присутна угроженост свих врста, укључујући и физичку. Сада тога на срећу нема и ти односи су знатно бољи укључујући комуникацију и реторику. Дубљом аналитиком ипак видимо да Срби не могу да добију посао када се пријаве на неки конкурс, а то нам говори да неко и даље води рачуна о тој националној, а пре бих рекао о страначкој, политици.

Текст и фотографије: Никола Милојевић

Извор: срби.HR