Карабах и Крајина као одбачени тампони империја

Од 19. сепрембра ове године гледали смо кавкаску репризу балканске “Олује” с почетка августа 1995. Преседан је постао концепт. Постало је заслепљујуће јасно зашто је злочин етничког чишћења избачен из дефиниције геноцида.

Екстремно сензибилна, моралистичка идеологема мондијализма, која топузима и џефердарима промовише и брани угрожена права кучића и статус сексуално изопачених, немо је, уз покоју јефтину хуманитаристичку опаску, зурила у нову библијску сцену изгона.

Непоправљиво лицемерни и селективно гадљиви, тзв. колективни Запад прави се невешт. Исток, са својим ортодоксним клиром уроланим у шљаштеће одежде мучи (не мучи се, мудро ћути). Папа Франциско, који свакодневно, Urbi et orbi, пушта по једну сузу због бриге за судбину света, овај се пут није насекирао.

Тобожње Христове намеснике на земљи није тангирала чињеница да је Краљевина Јерменија, настала шест векова пре рођења Божјег сина, већ 301. године по Исусовом календару постала прва хришћанска држава у васељени.

Судбина Јермена из Карабаха и Срба из некадашњих аустријских и венецијанских крајина упоредива је једино са старозаветним калваријама. Јерменско-српске паралеле су убитачне.

Бачени на периферију православља, после страшних геноцидних кампања у Првом (Јермени) и Другом (Срби) светском рату, у праскозорје Новог доба (1995) и у предворју апокалипсе (2023) и крајински Срби и карабашки Јермени искорењени су из својих прапостојбина. У оба случаја, тобож заштићене територије (снагама Унпрофора и руске војске) пале су “шаптом”, после тихе, припремне политике свршеног чина.

Док је око 120 хиљада Јермена гамизало са висоравни око Нојеве планине (Арарата), бонвивани светске политичке сцене надмудривали су се у палати на Ист Риверу, глумећи да, шумадински речено,“оно” што се зове УН још није постало тужна реплика Друштва народа, залудно и пропало.

Црвени џихад

Луђачка национална доктрина Совјетске комунистичке партије (бољшевика) и сателита руковођених њеном црном удовицом Коминтерном, својим лењинистичким, стаљинистичким и титоистичким моделима у већ петој деценији заредом, као на траци, уваљује Балкан и Кавказ (који су, уз Хиндукуш, по геополитичким пројекцијама три пупка евроазијског континента) у тешко замислива крварења и прогоне. Трајући, спектакуларни нихилизам у Украјини је најилустративнија потврда.

Зло је наступило осамдесетих, у време СССР-а, баш због Карабаха, а у јануару 1990. две стотине хиљада Јермена, староседелаца, протерано је из азерске престонице Бакуа. Настављено је у Молдавији због Придњестровља, у Грузији троструко (Абхазија, Јужна Осетија, Аџарија), на Балкану шестоструко (словеначки, хрватско-крајински, босански, косовскометохијски, прешевско-бујановачки и македонски рат), па опет на Кавказу (Чеченија два пута и Јужна Осетија наново), да би се тренутно лоцирало у блатњавим и окрвављеним украјинским степама, праћено армагедонским страховима.

Нагорни (горски, планински) Карабах је руска варијанта азерске речи, а древни јерменски назив је Артсах. Кад су исцртане рестриктивне (знатно умањене) границе карабашке аутономије у којима је живела тричетвртинска јерменска већина, Стаљин је 1923. искључио Карабах из састава Јерменије и прикључио га Азербејџану. Истовремено, азерска ексклава Нахичеван (смештена између Јерменије, Ирана и Турске) остала је у Азербејџану.

Који су мотиви стварања овакве, узгајане конфузије која се оваплотила у крви и прогону?

Могуће објашњење је паралела са етничком технологијом примењеном у Молдавији. Етнички руско Придњестровље припојено је Молдавији по бољшевичким односно Стаљиновим резоном “уклињавања”. Ова манипулација илуструје су скаском о три брата који су делила очеву кућу. Један од њих одрекао се простора, то јест својих квадрата, тражећи једино власништво над неким клином који се налазио у централној просторији куће, уз право да обилази свој клин кад му се прохте.

Шампионски приказ комунистичког инжењеринга на Кавказу је сцена из филма “Црвени”, када Григориј Зиновјев, пред неким муслиманским племеном којег хоће да придобије за “револуцију”, јуначки виче: “Џихад, џихад, џихад…”, док га разгрогачено посматра амерички новинар и црвени идеалиста Џон Рид.

Супердимензија бољшевичких настраних експеримената настала је кад је надпринципијелни, зилотно демократски и надасве милостивни Запад канонизовао, легитимизовао, нострификовао, верификовао, сертификовао, конвалидирао и конфирмирао лењинистичке и Коминтернине “унутрашње границе” и артифицијелне националне идентитете. Само у Титославији порођена су три таква ентитета, а четвртом (националној мањини) подарена је “унутрашња држава” и универзитет на матерњем језику што је већ тада навело Црњанског да се, лично, опрости од равног Косова. У првом случају створено је неугасиво врело мржње (конвертитски комплекс), а у другом крварећа рана на меком трбуху Србије.

Црна петокрака

Дуго је у српској публистици исмејаван пропагандни образац о “ватиканско-коминтерниној” кооперацији против Срба. Да ли је ова кованица баш толико смешна у светлу неких чињеница и индиција, барем кад је реч о судбини крајинских Срба, судбинске браће карабашких Јермена?

После формирања прве Југославије Коминтерна је отворено, програмски заговарала деструкцију таман створене јужнословенске државе и стварање суверене Хрватске, дакле остварење шовинистичког сна правашке идеологеме и последичног изгона Срба.

Света столица је радила своје, мобилишући католичке Хрвате у антијугословенском духу, приређујући масовне маријанске светковине, усађујући у свест и подсвест маса култ Госпе, организујући “крижаре” и сличне парацрквене, милитантне организације.

Јула 1932. московска Коминтерна даје “задатке” Комунистичкој партији Југославије за склапање “борбених споразума” са антијугословенским националистима. У Берлину се стационира вођство “Групе хрватских националних револуционара” на челу са Г. Димитровим, а основну снагу Групе требало је да чине присталице усташа и Хрватске сељачке странке (према студији Бранислава Глигоријевића: Коминтерна – југословенско и српско питање, 1992).

Јуна 1940. Коминтерна, баш у Загребу, формира Обавештајни центар за Балкан и југоисточну Европу којим руководи Јосип Копинич. У Загребу је и седиште КП Југославије. Ту је и опскурни совјетски повереник високог ранга, Иван Сребрњак Антонов.

После стварања НДХ вођство Комунистичке партије Хрватске (формирана августа 1937) преговара са усташким врхом о легализацији КПХ у оквиру НДХ, по узору на такав аранжман словачких комуниста са словачким квислиншким режимом. Све се то дешава, наравно, пре 22. јуна 1941. а о томе сведоче Глезе фон Хорстенау, Владимир Дедијер, Вицко Крстуловић о својим мемоарима… За ту опцију нарочито се залаже први човек КПХ Андрија Хебранг, ликвидиран 1948. званично као совјетски шпијун.

Година 1971. пуна је занимљивих индикација. Те године, у јеку хрватске колективне, шовенске хистерије под петокраком (“маспок”) Тито, као први комунистички лидер, долази 29. марта на ноге римском папи Монтинију (Павлу Шестом) “премда су папу посећивали и највиши званичници СССР-а, додуше у приватном својству” (П. Радосављевић: Односи између Југославије и Свете столице 1963-1978). Радосављевић само преноси речи Вјекослава Цврље, првог амасадора СФРЈ у Ватикану (1966-1971) из интервјуа “Слободној Далмацији” од 12. априла 2005.
Исти аутор, позивајући се на Архив министарства спољних послова Републике Србије, тврди да су те 1971. генерал језуитског реда Арупе и моћни кардинал Казароли посетили СССР и у Москви разговарали са “представницима владе”.

Опет година 1971. : хрватска Служба државне сигурности сазнала је да вођ усташке емиграције др Бранко Јелић “има контакте са хрватским партијским врхом”, али и: “Сазнало се још да хрватски партијски врх планира издвојити Хрватску из Југославије те ставити ју под заштиту СССР-а који је желио поморске војне базе на Јадрану” (Андреј Јакоповић, Однос Ј. Б. Тита према хрватском прољећу /маспоку, оп. аут./, Осијек 2021).

Због овог скандала Тито је наредио оснивање истражне комисије на челу са Доланцом која је свој рад завршила као и све друге титоистичке комисије.

Хрватски и западњачки извори које наводи Радосављевић, и многи други, слажу се да је, фактички, Ватикан први признао Хрватску. Међутим, конкурише им некадашњи руски амбасадор у Загребу Анвар Азимов хвалећи се да је СССР демонстрирао премијерно, фактичко признање нове, неоусташке Хрватске у којој је већ у пролеће 1989. шеф хрватске Удбе Јосип Перковић, на аеродрому Плесо, свечано дочекао прваке (про)усташке емиграције који су стигли на оснивачку скупштину ХДЗ-а, а прогон Срба (деградираних у националну мањину), нарочито из градова, увелике текао. Азимов тврди (Тањуг, 10. фебруар 2017) да је Горбачов, октобра 1991. у Москви, рекао Милошевићу и Туђману: “Независност Хрватске је реалност и с тиме се морамо помирити”.

Недавни рефлекс овакве совјетске “геополитике” било је спашавање хрватске економије и буџета, кад је руска “Сбербанка” уложила милијарду евра у водећу хрватску фирму, банкротирани “Агрокор”.

Епилог

Срби из Крајине били су безнадежни русофили. У Далмацији је та љубав била на ивици комедије.

Кад је у Книн је током рата 1991-1995. стигао руски дипломата Виталиј Ћуркин, тада или нешто касније заменик министра спољних дела Андреја Козирјева, чекао је на неки састанак седећи на унутрашњем балкону книнског Дома ЈНА. Једна чистачица, корпулентна жена, једра као Динара, наслоњена на метлу као на хелебарду, рекла је Ћуркину: “Е, ако нас ико спаси од душмана, то ћеш бити ти”. Дипломата је, протестујући, значајно појачао децибеле.

Како данас карабашки Јермени стоје с русофилијом није тешко погодити.

И једни и други, карабашки и крајински невољни граничари, били су тампони између империја.

Пред крај приче Карабах је био мета поткусуривања руских и турских пројекција, згужван између Азера и европски амбициозне матичне земље. Непотребан, икоме.
И Крајина је своју опроштајну улогу “предзиђа” одиграла као тампон Републике Српске према Хрватској, што јој је запечатило судбину и коштало живота.

Преузето са: Политика