Милош Кордић: А ја сам волио баш тог, банијско–кордунског „Ћиру“
Једног давног љета, једнедавнегодине, кренем ја за Топуско. Да посјетим бабу (мајчину мајку) и мајку – биле су у Љечилишту. Кренем бициклом који остављам код Кукића, у Доњој Млиноги. Чија је кућа посљедња, с лијеве стране цестекад се иде према Зеленој долини, односно Тјешњаку,и према Жељезничкој станици Краљевчани. Њихов син Душан пошао је са мном у Учитељску школу у Петрињи. Али је након прве године отишао некуд даље.
За авлију Кукићавеже ме сјећање на једно дуго чекање које се догодило прије нешто више од десет година од годинекад сам кренуо и оставио бицикл.И то је такође билочекање бабе и мајке које су сеи тада враћале „ћиром“ из Топуског. Из Љечилишта.У ствари, испада, јер сам више пута писао о њиховом враћању, да њих двије нису ни одлазиле у Топуско него су се само враћале. А како не би одлазиле: возили смо их коњском запрегом до Жељезничке станице Краљевчани, возили их до Шареног моста, код Уметића, на аутобус, или у Уметиће, кад је аутобуска станица била, кад се иде од Костајнице ка Петрињи, на самом улазу у село, тачно на мјесту гдје се одваја пут за Горњи Бјеловац. Аодатле сам и ја два или три пута ишао с њима и њиховом постељином до Петриње. Из Петриње аутобусом или „ћиром“ до Топуског. Код Мике.Ја сам био задужен за бабин дрвени куфер и њене тајне ствари у њему.Али без оно мало новаца које би ушпарала од потпоре коју је добијала за од зеленокадроваца убијеног дједа Лазу, 1919. године – новци су јој увијек били у њедрима: ушајточићу замотаном у марамицу (новци су морали бити добро чувани од њене ћерке, то јест моје мајке, јединог и веома опасног драњкароша тих бабиних новаца).У оквиру свог задужења носио сам и њен злавач напуњен гушчијим перјем – кокошје није подносила.
Ђак Основне школе у Комоговини кренуо са оцем, тада, прије тих десет година, по њих двије.И остављен у калавету, с коњима исрегнутим и завезаним за калавет из кога једу сијено. Сједи он, у хладовини, храни коње, глоцка суви сир, комад суве месне кобасице и комад крузовнице. И то кад нико од Кукића не пролази авлијом или неко други цестом. Па пијуцка воду коју су повезли у стуцки. У међувремену одводи коње да се и они напију водеса рјечице Петрињчице, односно њене бране која пролази тик уз авлију. Кад му се придријема, силази са кола и умива се на води бране. У неко доба долази му отац који јеотишао на станицу Краљевчани да дочека своју бабу, како се на Банији каже за ташту, и жену, па ће онда доћи по кола и њега… Отац речеда нису дошле овим подневним. Нема друге него чекати до оног вечерњег. „Ћире“, наравно. Онда се и он малко згрчи у калавету да одмори.Па поново на станицу…
И тако ми њих дочекасмо па правац – четрнаест километара за Комоговину.
Од свега што ми је тада из дворишта Кукића остало у слици посебне, занимљиве љепоте, јесте та вода која је протицала тик уз авлију.Вода као лијек, као пјев птица по дрвећу њених обала које је спотиха запљускивала,уз које је гргољила. Вода као оно без чега човјек не може. Као, судећи по ономе што јој чини, ни она без њега. А уз брану, па и тамо даље, до Петрињчице, врбе, јошићи – преко воде је, ту, близу, заселак Лелићи.
И то ми је, та вода, та брана, па Петрињчица,једна од слика коју сам више пута тражио, па понегдје и налазио на сликама природе у бројним другим крајевима.Честои уод било какве људске руке заклоњеним далекимпредјелима.Али и на сликама сликарасвих могућих умјетничких праваца… Гдје је, опет, људска рука… и да не причам даље… Јер о њој, људској руци биће још ријечи…
Душана тада нисам видио.
Али да се ја вратим… Остављам бицикл код Кукића и одлазим пјешице до станице Краљевчани. Долази „ћиро“, пењемо се (нема гужве: на станици су чекала још двојица мени непознатих људи), сједам на дрвену клупу и правац…
Ту се, кад је ова каоиз америчких вестерн филмова станица у питању, па још с градњама пруга по Дивљем западу и првим парним локомотивама, као и с коњима и пљачкама тих возова у тим филмовима… поставиш камеру доље, удно, код моста преко Петрињчице, у ствари код раскрснице гдје се од цесте Петриња–Јабуковац одваја цеста која вијуга горе, узбрдо, према Горњој и Доњој Бачуги и од Доње даље ка Глини, и станици која је ту у првом плану, у првом дијелу стране… поставиш камеру па швенкаш, како би рекли филмски сниматељи, од лијеве стране, од Ћелиног брда, па преко ове високе стране у средини, па на десну страну,у Тјешњак, па се тај кадар заврши на сјевероистоку, горе, на брду Таванцу и шумама иза којих се смјестило село Клинац: каква би то била слика!… кад је, дакле, ова станица у питању,тусе не може ни казати ни написати за њу да је у Краљевчанима – Краљевчани су удаљени око шест, седам километара… можда сам некад негдје написао и девет километара… ко ће га знати… а ова станица налази се, рекох,испод Доње и Горње Бачуге. Због чега је то тако… претпостављам да сам знао, да знам… Али…
Али, пруге више нема. Грађански рат у Хрватској однио је и „ћиру“ и постају Краљевчани, како је писало на веома прецизним аустроугарским војним картама. Иначе је ова пруга изграђена и пуштена у саобраћај 1903. године. И то само до Вргинмоста. Године 1909. изграђена је и до Карловца.
„Ћиро“ се ка овој станици, из правца Петриње, кроз Тјешњак, пење, стење, дими. Прилична је ту узбрдица. Али готово цијели 20. вијек, с прекидима у неким ратовима,ћиро вози, саобраћа.
Једне љуте зиме, зиме с високим снијегом, са сметовима, излазио сам из „ћире“, са много људи који су мисе тада чинили заиста снажни, јер ја тада нисам био ни људ ни снажан, ишао сам у шести разред, и гурао, чистио снијег испред локомотиве. Па смо били прави роман за дјецу Влак у снијегу Мате Ловрака.Једном сам о томеи причао књижевнику Ловраку. Да, било је много таквих влакова у снијегу, казао је Ловрак.А знало је бити и по два-три дана да „ћиро“не саобраћа. Чему су се највише радовали неки од ђака путника.
Од краљевчанске станице„ћиро“ наставља ка Банском Грабовцу и Влаховићу, равнијим дијелом пруге,па чак и малко низбрдице.
И онда поглед, из „ћире“, окрећем на лијеву страну. У долину рјечице Бручине, која извире у Шамарици па тече ка сјеверу, поред села Малог и Великог Градца. Па се прије до испод Влаховића, кад се иде од петрињске стране (а све је то некад припадало глинском котару),враћа и тече већма према западној него југозападној страни. И тако све до ушћа у рјечицу Мају, недалеко од села Маје. Она ту прави такву наглу, прилично оштру обавитњу какву не прави ниједна банијска рјечица.Мада би јој било ближе да се успјела пробити до Петрињчицекод Мартиновића или између Доње Бачуге и Шушњара, па у Зеленој долини такође до Петрињчице.
Е, сад…Да је вина, и стрина би пила, вели једна народна пословица, од Вука записана. Није људска рука управљала географијом кад се она удешавала по својим законима. Људске руке тада није ни било. Што је много боље за географију, за мајчицу природу. Јер ко зна куда би нам Бручина тада и отишла…
А оно, доље, с лијеве стране, велим, долина Бручине. Једна од најљепших долина на Банији. И што дуже гледам у дубину долине, ја видим њену висину. Јер она је својом дубином освојила непрегледна поља висине неба изнад себе. И то није фатаморгана. То није из књигеСлучајевиДанила Хармса, руског писца, у чијој краткој причи „Оптичка варка“ Семјон Семјонович стави наочаре и посматра бор и види да на бору сједи сељак и пријети му песницом, а онда скине наочаре и посматра бор и види да на бору нико не сједи… А ја тада нисам ни носио наочаре.
Рјечица, након што је заокренула,тече отприлике по средини долине. Трава зелена – почетак је љета па врућине нису још нешто жешће почеле по трави, лишћу… Поред рјечице израсле су врбе такве жутоцрвене коре да им ниједнаод исто таквих наранџи није равна. Дан је био чист као сунце! Без и најтањег клупчета било какве сумаглице или паре изнад рјечице. Можда ја тада нисам ни могао да видим баш и боју коре, али сам је замислио, домаштао: препознао сам црвену врбу коју негдје зову и ракита, она служи и мајсторима плетарства. То исто, за плетарство, служи и врба ива. Иначе кора врбе користи се у фармацији за справљање бројних љекова против реуматизма, високе температуре… од лишћа се припремао чај против разних болести, а кора им је служила и код штављења кожа… ко се сјећа штављења… Можда мало нескромно јесте, али у то вријеме добро сам познавао дрвеће – добар дио живота провео сам и на дрвећу. А то сам учио у лекцијама о постанку човјека па ми се усадило… Тако, да… мада… хајде сад да се не натежемо и око Дарвина…И по ливадама, доље, уз Бручину– овце. Два овећа стада. Дреновачка, закључујем.
Јер на другој страни, тамо преко Бручине, на благим и тијаним падинама подшамаричких брда – село је Дреновац. Дреновац као питоми виноград. А његове куће с авлијама као трсови.Тако ми се то чини. Тако ми се то тада чинило. Па кад год бих и онда али и данас рекао Дреновац, или кад би неко други то рекао, пред очима ми је Милан Ненадић, најтрофејнији југословенски рвач грчко-римског стила.Каснији и клупски тренер и селектор и тренер југословенске репрезентације, па кинеске, словеначке… Некад давни петрињски познаник и пријатељ, а онда зет. И данас се састајемо, углавном код њих, у њиховој љетној кући у Елемиру код Зрењанина. Иначе живе у Зрењанину. А ту је, у Елемиру, и мој учитељ и тетак, Зоран Кајгана. Његова покојна супруга Драга, моја тетка и учитељица, завршила је у Глини ратни курс за учитеље. А онда Учитељску школу у Петрињи.И још само ово: у великом зборнику научних радоваГлина; глински крај кроз стољећа(Глина, 1988), Милан Ненадић, крштено: Милован, није уопште споменут. Освајач седам медаља – на Олимпијским играма: бронзана, на свјетскимпрвенствима: сребрна и двије бронзане, и на европскимпрвенствима: двије златне и једна сребрна. Ту је и више медаља које су освојили рвачи које је он као селектор и тренер учио, створио, предводио. Ето, и то је Дреновац, и то је Глина…
И друга су овдје, по овом дијелу Баније,сиротињска али поносна српска села, размишљам док „ћиро“ хукће, док кроз прозор посматрам брда, шуме, њиве, далеке и блиске куће.Села опустошена и уништенаДругим свјетским ратом и послијератним обавезама, откупима, сељачким радним задругама…Из прича и читања – страдалничка српска села. Не зна се које више. И колико је само, поред старијег свијета: жена, стараца…њихове дјеце страдало у рату од руке усташа Независне Државе Хрватске! Ђак сам учитељске школе па су ми дјеца нешто посебно свијетло: у кући, у школи, на зеленој ледини, у игри код оваца и говеда, по улицама и уличицама… И то само због тога што су билиСрби и православне вјере. Убијена дјецаиз села и са једне и са друге стране пруге: из Равног Рашћа, Влаховића, Дреновца, Малог и Великог Градца, Горње и Доње Бачуге, Банског Грабовца, Мајских Пољана, Мајског Тртника, Брњеушке, па тамо из Бијелих Вода, Брестика, Драготине…Аколико су само значајних личности, умних људи, умјетника, спортистаизњедрила та села!
Кренуо сам, рекох, за Топуско. С тим да ћу проћи и кроз Глину. „Ћиро“ удара у ритму афричких там-там бубњева.
Волио сам и волим возове већма него било које саобраћајно средство за масовнији превоз. Возови зближавају људе. Возови су као људи: журе, застају, стају, свирају, пиште, шиште, тресу по праговима, одлазе, враћају се… На станицама им се товари угаљ за прехрану током пута, као и вода како би могли да гасе жеђ и производе пару која их покреће, креће… Возови су путнички, теретни, оклопни… Возовима путују ђаци у своје школе, студенти у градове на факултете, бројни радници у своје фабрике, у смјене…У возовима може да се креће, постоји клозет, путници сједе и, кад је гужва, стоје, упознавају се они који се не знају, причају, сви се виде, неки читају новине, књигу, кондуктери шкљоцају својим апратима којима буше возне карте, прозори широки, високи, све се види: поља, ливаде, њиве, стока, кланци, блиске и далеке планине, планински вијенци са снијегом, села, градови, фудбалска игралишта,шуме, ријеке, језера, море, дјеца како се играју, небо и на небу птице, авиони, и ноћу на небу звијезде, Мјесец, а онда и тунели, мрак, дим… У возовима се постави картонски кофер па може и да сепокарта, може да се одигра и која партија шаха с магнетном таблом и магнетним фигурама. Често се рашире старе новине по кољенима па се извади печено пиле, хљеб, а може и лук, и черечење пилета може да почне. И свакако уз који гутљај добре шљивовице. А може и банијска брља. Дај шта даш!
Деценијама су нашим „ћиром“ и многи Глињани (и они из села, наравно) путовали у своје смјене према Петрињи, Сиску… Деценијама су путовали на сајмове. Деценијама су сајменим даном, у Глини сриједом, долазили: жене на женски, а мушкарци на мушки (говеђи) плац. Деценијама већ речени ђаци, студенти, регрути у војску… Деценијама ка Карловцу па на море, а одатле ка Ријеци па бродовима за Америку, Аустралију…
А ја сам волио „ћиру“. Баш тог цапрашко-карловачког „ћиру“. Банијско-кордунског „ћиру“. Волио сам га већма од свих возова на свијету, које сам такође волио више од свих других превозних средстава. Јер кад су ме дали у школу, кад су ме одвојили од села, од коњаи бабе Јеле посебно, није било ни ближег ни бржег пута од Петриње доКомоговине, односно најприје до Жељезничке станице Краљевчани, око 15 километара, а онда 14 километара пјешице до села…није било ни ближег ни бржег… од пола тог пута „ћиром“.
Па ме једном, на Жељезничкој станици у Петрињи, пита човјек који је продавао возне карте и дочекивао и испраћао не тако честе возове… па ме пита одакле сам. Кад рекох, он ме пита да ли познајем Перу Обрадовића, шефа поште у Меченчанима (пошта је била у старој кући, која је припадала селу Уметићи, у којој јерођен, 1856, аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић фон Бојна.) Рекох да познајем, а он рече да су они браћа, да су из Класнића, и да га поздравим кад будем ишао у Меченчане. И он ми пружи карту, уз ријечи: У реду! А онда мој отац посла по мени чичи Обрадовићу, из Класнића, литру старе шљивовице.
И завршавам овај дио пута „ћиром“према Топуском, а преко Глине, с првом строфом пјесме „Бела локомотива“ из збирке Missa pagana пољског пјесника Едварда Стахуре (превод Бисерка Рајчић, Књижевна омладина Србије, Београд, 1997):
Промицала кроз ливаде црне
Промицала кроз спаљене шуме
Мимоилазила угљенисане остатке капија
Пролазила кроз успомене градова
Бела локомотива…
