ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ: Као кад Сунце се поново рађа

Пише: Милош Кордић

Мислим да је била зима 1965. године. (Не усуђујем се да кажем дато можда није била и ’67. година. Само знам да ’66. сигурно није.) А да је то била оштра, преоштра зима – неда мислим, него тврдим: билаје. И таман је неколиким данима одмакла од новогодишњих и православних божићних празника – једне смо славили, друге обиљежавали.
Пуцале су гране око нашег живота по Меченчанима и око школе у којој сам радио. (Директор школе био је Милан Кузмановић, родом из Чапљана, села у Банијском Трокуту, уз цесту од Суње ка Дубици и Јасеновцу: добар организатор посла, држао је до уредности школе и простора око школе; изузетно сам га цијенио и поштовао.)Под обућом, куд год да се крене по ралицама прочишћеним путевима, шкрипао је снијег као најздравији зуби човјека у жестокој љутњи. Ни на једној од електричних и телефонских жица није било ни бијелих а камоли црних птица. Све се у ледени мјесец аветињске, дрхтећестудени претворило, у њу урасло.

Рано је јутро. Дјечак Д. С. (родом из Ловче, села што се у три дијела – Горња, Средња и Доња – угнијездила као каква акварелна слика шуме на сјеверним падинама Шамарице, на стану у Меченчанима),ученик разреда чији сам био разредник (разредни старјешина)и ја морали смо ујутро, до девет сати, на заказано рочиштеу Суд у Костајници – да ли је то био окружни суд, или је носио неки други назив, не сјећам се. Позвани смо код судије Драгице Томашко. Чији је супруг Милан тада био директор сисачке Рафинерије, који је нестао с привредне и политичке позорнице у вријеме такозваног обрачуна с хрватским национализмом, послије седамдесет и прве. Познавао јесам судију Томашко. Она мене није. А била је строга и праведна, говорили су.

Дјечак и ја поранили. (Знам дјечаково пуно име и презиме, као и оно због чега смо ишли у Суд, али да не дирам… а и све се добро завршило.) Па ћемо, добро обучени и обувени, пјешице. Имамо добра два сата. А можда и петнаестак, двадесетак минута више. Јер он је ипак дијете. Аутобуса немамо: аутобус предузећа Славијатранс из Петриње кретао је ујутро из Босанске Костајнице за Загреб, а послијеподне се враћао. Као и аутобуси из Мостара и Ливна. Воза ту никад није ни било – осим прије седам, осам година укинуте ускотрачне жељезнице (машинице) на релацији Мајур–Чавић брдо, која је возила дрво из споменуте горе Шамарице.

Изађемо нас двојица из Меченчана и код Шареног моста избијемо на цесту ка Костајници, па ћемо десно, у сусрет зубатом сунцу које се издиже с магловитих бјелина козарачких врхова, па на исток. Сад нам предстоји, отприлике, десетак километара. Ралица је прошла неколико дана раније – снијег не пада, ведрина удара с неба. На радију су јутрос јављали да је минус петнаест. Зима, зима, – е, па шта је…

Идемо цестом уз коју нема кућа све до Доњих Кукурузара: Меченчани и Уметићи су иза нас, а Превршац мало подаље, десно, на јужној страни.

Идемо, а ја погледавам дјечака. Хладан ваздух реже. Примијетим да смо убрзали – успоравам. Пред очима су ми Реља и његов мали Вујо из приповијетке „Кроз мећаву“ Петра Кочића:

– Идеш ли, роде? –
– Идем, идем – једва је одговарало дијете, које је дрхтало више од страха него од студени…

Али ја не питам. Посматрам свог дјечака поред себе и питам се: зар се морало у Суд баш по оваквом времену?Зар нису имали у виду да ја морам да поведем и основношколског дјечака? Хајде де ја, али дијете… А њему између капе и шала извирују црне очи. Он ћути и у стопу ме прати. Питам га да ли ћемо још малко спорије, а он ми одмахивањем даје до знања да нема потребе. Значи, можемо и даље тако како газимо преко Цигљана, испод Пушкаревог брда, ка првим кукурузаским кућама.

Сунце се пропиње све више и више. Јесте то пропињање споро, али гура… Погледавајући у Сунце, надам се бар малко топлијем ваздуху. Бар оном дијелу који припада човјеку – та и човјек је саздан и од ваздуха, а не само од воде, меса, крви и костију.

Ни испред ни иза нас нигдје никога. Нит нам ко долази у сусрет, нит нас ко престиже. Па осјећам како се престижемо сами. Да га питам: Идеш ли, роде? шта бих тиме добио. Осим, можда, одговора кроз бијели плетени вунени шал: Идем, идем.

У авлији прве куће, с лијеве стране у Доњим Кукурузарима, отац мог ђака Пере Силића носи канту у којој је вјероватно вода. Вичем, поздрављам. Знам човјека. Он маше и нешто говори. Не чујем. Претпостављам да пита: Куда ћеш ти с тим дјететом по овом кијамету… Не чујем, немам времена да слушам: морам да идем. Идем и тражим Сунце: одједном примијетим да га нема. Питао бих свог дјечака да ли се то мени чини да нам је нестало Сунце… Погледам дјечака: ипак бих га питао да ли иде. А он као да малко успорава. Пролазимо куће мојих дјечака и дјевојчица, Јапранина: Николе, Анке, Драгана, Бранкице, Матије… Покушавам да удахнем, да успорим. И онда, код дома, код куће такође мог ђака Пере Курузара и мојих Рогуља, Миље и Драгице, погледам: Сунце се поново рађа Ернеста Хемингвеја. Остао ми је наслов.

– Идеш ли роде?
– Идем, идем.

Ако бих питао, морао бих и сам да одговорим. А то Сунце је од ледене сумаглице. Том Сунцу не припада мој ваздух. Ни ваздух дјечака који корача мојим успореним корацима.

И на излазу из Кукурузара, да ли је била у питању Бранковићева кућа, не сјећам се: Драган Кордић. Мој брат од рођеног стрица. Иде са костајничке Жељезничке станице. Стигао брзим из Београда. Драган, млађи од мене двије године, авиомеханичар, запослен на војном аеродрому у Батајници, иде у село. Каква радост! Са Драганом сам провео највећи дио и дјетињства и школских дана: и у Комоговини и у Петрињи. Драган, таленат над талентима: до бесвијести смо играли мали фудбал, одгледали безбројне филмове, он рано научио да свира, а онда смо то још неки и од нас. Касније дошао на Банију, у Волињу. Па због болести отишао у пензију. Па затим постаје културни прегалац, па се хвата и поезије. Свираћемо? питам. Него шта ћемо! одговара ми његов ваздух. И ноћас, у децембарску тиху ноћ, док ово исписујем, преписујем, читам Драганове стихове из пјесме „Кораци у пијеску“, из истоимене збирке (Смедерево, 1991):

негдје смо рођени
исувише свјесни својега плода
негдје смо једном били
и за свагда ускрснули воду
негдје смо кренули
након потопа

Преминуо је крајем фебруара 1991. године. Од онога што неће више бити „након потопа“ – срцу је отказао ваздух који га је хранио.

А овдје, да ли заиста код куће Бранковића, Васића… растајемо се: Драган у својих минус петнаест, а мој дјечак и ја у својих.

И да питам идеш ли, роде… ништа ми не би значило. Јер суд је суд. И суд и усуд.
Како је то и онда и сада као кад Сунце се поново рађа.

И што то није на истој нити конца, не значи да шкрипањем снијега не управља иста хладна ћутња из које смо и кренули.