Културно-забавни живот Госпића

У Клубу Тесла у Београду 25. 12. 2022. одржано је предавање на тему Културно-забавни живот
Госпића. На предавању су говорили др Андреј Вујновић, новинар Данко Перић, публициста Ђорђе Пражић, др Никола Жутић и секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир.

Први је имао ријеч др Андреј Вујновић који је говорио о Музеју Лике у Госпићу. Идеја да се оснује
Музеј Лике јавила се још далеке 1937. године. Међутим, та идеја тада није реализована и тек на
приједлог Котарског одбора Госпића 1958. године Музеј је основан.

— За управницу Музеја именована је Анкица Маљковић. Тада је Музеј био смјештен у згради
опћинског суда, у релативно малом простору и ту је била изложена прва музејска грађа која се
састојала од Збирке Народне револуције и Археолошке збирке. За јавност Музеј је отворен 1960.
када је добио и прво особље. Тада је Музеју прикључена и спомен-збирка из родне куће Николе
Тесле — рекао је Вујновић.

Након четири године, 1964. године Музеј се преселио у пространији простор старе зграде
Заповједништва Војне крајине из 18. стољећа који је до тада користила Шумарија Госпић.

— Нажалост, тај простор се 1971. запалио и том приликом је уништен већи дио Збирке Народне
револуције, а Архелошка збирка уништена је готово у цјелини. Музеј Лике је 1978. изгубио самосталност пошто је интегрисан у састав градског Центра за културу Госпић. Музеј је самосталност повратио 1987. Исте године је поново отворио своја врата након реконструкције која је трајала од 1982. У сталној поставци су се изложили предмети из Археолошке збирке, Збирке Народне револуције, Галерије и Лапидарија. Тој поставци 1991. додата је етнографска збирка у личкој брвнари која је направљена у духу традицијске личке архитектуре и која је смјештена у двориште музеја.

Вујновић се осврнуо и на моменат обнове Цркве Светих Петра и Павла и родне куће спомен-
подручја Николе Тесле који се обнављају 1985. године поводом 130. годишњице рођења
научника, а изграђује се и научни центар.

— Све што је тада прикупљено за реконструкцију амбијента у којем је рођен и у којем је провео
прве године живота Никола Тесла, опљачкано је у току грађанског рата. Меморијални центар
Николе Тесле онбовљен је 2006. и даље егзистира као дио Музеја Лике у Госпићу. И зграда Музеја
Лике је у току рата оштећена, након рата је обновљена.

— Када је почео са радом Музеј Лике имао је три запослена укључујући и чувара. Тај број је
средином осамдесетих порастао на 6 запослених, од којих је двоје или троје стручно на пољима
музејске науке. Сада је број запослених скочио на 18, од којих је само двоје стручних.

Вујновић се подсјетио људи који су дио свог радног вијека провели у Музеју, уз поменуту Анкицу
Маљковић, и Ивана Јурчић, Жељко Центнер, Ђуро Џодан у чијем мандату Музеј губи
самосталност. У Центру за културу директор је Милица Мица Поповић, послије издвајања Музеја
из Центра Андреј Вујновић, затим Бисерка Велић, Весна Бунчић и данашња директорка Татјана
Колак. Кустоси су били Иван Дошен, Бранка Лазаревић, Бора Корица, водич у Госпићу Душанка

Радмановић, а у Смиљану Љубица Мајетић и Иван Јелача. Помоћно особље је Роза Старчевић и Раде Вејновић.

Андреј Вујновић је објавио изузетну књигу, из области музеологије, у издању СКД Просвјета, Музеј Срба у Хрватској.

Новинар Данко Перић је подијелио са присутнима занимљиве и корисне информације које је пронашао у књизи Музеј Срба у Хрватској.

— Срби у Хрватској су упркос томе што су живјели у материјалној оскудици настојали и да се
озбиљно баве музеологијом и чувањем архивских података. Андреј Вујновић је у историјским
архивима пронашао податак да је двадестих година 19. вијека књижевник и епископ
горњокарловачки, односно плашки, Лукијан Мушицки тражио од италијанских богаташа Срба,
превасходно из Трста и околине, да помогну да се на једном мјесту сачувају писани документи и
артефакти. У томе није успио и онда је у међуратном периоду, када је формирана Краљевина
Срба, Хрвата и Словенаца неколико виђених загребачких интелектуалаца покушавало да обнови ту идеју. Најзначајнију улогу у томе су имали Владимир Ткалчић и Бошко Стрика.

У каснијем периоду посебно интензивно на оснивању Музеја су радили Радослав Грујић, Федор Моачанин, Дејан Медаковић и други.

— За српски народ 1946. године је била врло тешка ситуација. Извојевали су побједу у
Другом свјетском рату, на подручју Хрватске били су кудикамо бројнији, не само у
статистичким показатељима, него Хрвати, у антифашистичкој борби. Поједини представници Срба
у Хрватској траже да се оснује Музеј Срба у Хрватској, али углавном с циљем да се сачува
успомена на антифашистичку борбу. Њих није интересовао континуитет српског присуства, живота
и рада, на тим подручјима. На крају је ипак прихваћена концепција поставке као приказа цијеле историје српског народа на подручју Хрватске.

Међутим, тројица виђених Срба у послијератном друштву Хрватске Душко Бркић, Раде Жигић и
Станко Ћаница Опачић су осуђени, почетком педесетих година као инфромбировци и тим је
завршила једина озбиљна прича о Музеју Срба из Хрватске.

Музеј се, касније, оснивао и реоснивао, мијењао је локације, никада није доживио да буде
потпуно самосталан и онда је осмадесетих година потпуно нестао.

— Био је један покушај 1971. године, да добије како се очекивало, сталну адресу. Пододбор СКД
Просвјета у Книну донио је одлуку да све што се налази у Музеју Срба у Хрватској, односно у
одјелу тадашњег Хрватског повијесног музеја, пребаци у Книн. И даље је неразјашњено да ли су
кнински Срби том иницијативом хтјели музејску поставку пребацити на Тврђаву или у Спомен-дом
на Синобадовој главици чија је изградња почела у то вријеме.

На крају свог излагања Перић је прочитао цитат из Вујновићеве књиге: „1971. године Просвјета је
хтјела да сачува Музеј, али није успјела да сачува ни саму себе.”

О Дому ЈНА у Госпићу говорио је пуковник Ђорђе Пражић наводећи да се стари Дом Југословенске
народне армије (ЈНА) у Госпићу налазио код зграде Школе ученика у привреди (преко пута старе
Робне куће).

— Био је то скроман објекат са љетном баштом, око које је било доста јоргована. Недјељом би се
ту дружила војна лица и њихови пријатељи, најчешће око простора за играње бућа или балота.
Госпић постаје већи војни гарнизон и 1963. године отворен је нови Дом ЈНА у Будачкој улици
бр. 12.

— У то вријеме био је најљепши и најфункционалнији објекат такве врсте у Југославији. У многим
мањим мјестима у Југославији, били су једини објекти у којима се одвијао културно-забавни
живот. Дом ЈНА у Госпићу је имао велику биоскопску салу, телевизијску салу, добро опремљену
библиотеку, фоаје дома у којем се играо стони тенис и одржавале друге активности, кафану-
ресторан, неаутоматизовану куглану са једном стазом, љетну башту, игралиште за мали фудбал и
рукомет, различите секције итд. У Дому је тада био војни оркестар IV категорије, састављен од
официра и подофицира музичке службе.

У Дому су се организовале плесне и забавне вечери, концерти на којима су наступали многи
познати пјевачи и забављачи, свечане академије, матуралне забаве, такмичења пјевача аматера и
друге активности, у којима су уживали и учествовали сви грађани Госпића.

— Атмосфера у Дому је била увијек на нивоу, а сала испуњена до посљедњег мјеста. Једно
вријеме мушкарци су могли улазити само са крватом и уредном одјевном комбинацијом, гдје
патике нису долазиле у обзир. Најсвјетлије тренутке свог културно-забавног живота, Дом
доживљава почетком 70-тих година. Тада је командант госпићког гарнизона био пуковник, каснијегенерал-мајор, Томислав Јовановић.

Око 1974. године у Госпићу су служили војни рок Зоран Јевремовић, иначе рођени брат пјевача
Микија Јевремовића и Хусеин Хасанефендић Хус, композитор и гитариста из загребачке
музичке групе Парни ваљак. Уз друге војнике музичаре организовали су незаборавне култне
плесне и забавне вечери, нарочито за државне празнике.

— Када сам у једном београдском ресторану за дочек Нове 2004. године видио Зорана
Јевремовића, пришао сам му на паузи и подсјетио га на војничке дане у Госпићу. За њега је то
било изненађење. Он се са сјетом и радошћу сјетио, незаборавног времена за вријеме служења
војног рока, гдје је као пјевач учествовао у културно-забавном животу града. Од августа 1983. до
фебруара 1984. године, допринос кутурно-забавном животу Госпићана дао је солидни гитариста и
вокални солиста за „забавњаке” др Душан Басташић, тада водник стажиста стоматолог, а данас
предсједик Удружења Јадовно 1941. Он је тада био једини војни стоматолог у гарнизону Госпић, а
поред тога је водио војнички оркестар од девет чланова.

Осамдесетих година стил забављања младих се почео мијењати. Ни традиционални плес није
више био интересантан. Госпићки кафићи, дискаћи, ресторани и нови хотел Лика су наметнули
нова правила забаве и понашања, које Дом ЈНА са својим тадашњим садржајима није могао
пратити. Валцере и танго су замијенила статирања младих за шанком, или диско плес у неком од
простора, који је био преуређен у кафић или диско клуб.

— Било је то вријеме почетка отуђења традиционалних романтичних односа младића и дјевојака,
које су садашње друштвене мреже докрајчиле. Многи млађи, који ово буду слушали или читали,
нису ни свјесни да су можда њихови родитељи тамо одиграли први плес, а на путу до куће су пали
њихови први топли загрљаји и пољупци. Својевремено је то био угледан, пристојан и безбједан
објекат, у којем се могло уживати у различитим садржајима.

Отварањем идеолошких граница према Истоку и Западу, југославенски културни простор је постао дио европског и ширег свјетског културног простора. Под утицајем модних трендова, готово преко ноћи су се мијењали трендови у забави и култури, посебно младих. Технолошки развој и бољи стандард грађана је укинуо потребу за некада пуном телевизијском салом, фото секцијом, а убрзо су и биоскопи изгубили свој значај.

— Тако је и Дом ЈНА био све празнији, коришћен је најчешће за састанке већег броја људи, због великог капацитета и ниске цијене закупа. То је иначе био веома популаран вид окупљања у тадашњој држави. Око 400.000 људи у Југославији је дневно проводило вријеме на разним састанцима, од којих су многи били беспотребни и непродуктивни – рекао је Пражић и додао да је то био случај са свим домовима ЈНА у тадашњој држави.

Објекат некадашњег Дома ЈНА у Госпићу је сада Кутурно-информативни Центар.

— Објекат Дома ЈНА у Госпићу је један од ријетких у Хрватској, који је наставио рад са културним
активностима, без обзира шта ми мислили о њима. За некога ко је користио и уживао у културно-
забавним садржајима некадашњег Дома ЈНА, то вријеме дјелује романтично, носталгично и помало нестварно.

Историчар Никола Жутић је изложио ретроспективу успјешне госпићке музичке сцене, о згодама
и незгодама музичара који су често тражили инспирацију у алкохолу, али у дроги никада, како је
шаљиво нагласио Жутић.

— У музичком смислу старији музичари су били европејци, још отпочетка шездесетих година 20.
вијека када се свирао европски евергрин и лагана комерцијална музика, на челу са старим
трубачем Драјсом Ђаковићем, басистом Славом Андроићем, Стаљом Његованом,
саксофонистом Дубром Соларом, Јожом Јагаром и неколицином дувача из ватрогасног
оркестра. Ту је било и Срба и Хрвата, сви смо се лијепо слагали.

Крајем педесетих, почетком шездесетих плесови су се углавном одржавали у старом ватрогасном
дому. Први госпићки оркестри и мањи састави настајали су у оквиру госпићке ватрогасне лимене
музике.

Центар педагошких музичких збивања био је Ватрогасни дом. Музички педагози су били странци
или дошљаци тзв. госпићки пургери.

Шездесетих година све популарнија је била музика на струју која је производила нове бит и рок
форме.

— У то вријеме појављује се легендарни гитариста класичне и евергрин музике Никша Франић који је са претходницом Ликоса у саставу: покојни Драјсе Ђаковић, гитариста Никола Нине Бркљачић и мој брат Милан Жутић Жућо. Побиједили су на регионалној Гитаријади у Карловцу 1966. године, а потом исте године на републичком нивоу у Дарувару са пјесмом инструменталом Брамсов плес и Тико тико. Ту је Никша на виртуозан начин извео те пјесме.

Госпићани и Госпићанке пратили су модне трендове, поп, бит и рок културе, трендове хипи
покрета који су све јаче продирали са Запада. У таквој клими разуздане поп културе коначно се
1966. појавио легендарни Мињина Вилко Шафранек.

— Шафранек је потицао из угледне госпићке породице чешког поријекла на својим оргуљама
свирао је у стилу Ерика Бардона из Енималса или вокала групе Дип парпл. Треба рећи да је на
његов приједлог на прољеће 1967. основана нова група под именом Ликоси. Треба поменути и
легендарног Давора Трошеља Паука који данас бубња, на високом нивоу.

Мноштво госпићких музичара свједочи о заиста јакој музичкој сцени малог градића од свега 6.000-7.000 становника.

— Ту су били браћа Буцоњићи, Милан Чиле Момчиловић који је остао незабораван по својим
падовима и ваљањима на бини у Дому партизана, незаборавне су биле и његове хипи панталоне
са зеленим пругама у стилу робијаша . Треба поменути бубњара Зорана Бајчетића. Не треба
заборавити ни гитаристу Микија Дмитровића који је нажалост недавно преминуо, бубњара Радета
Вејновића кога смо звали Монти, пјевача Нешу Погрмиловића Олују…

Сви мизички догађаји крајем шездесетих и седамдесетих година одвијали су се поред Ватрогасног
дома у култној госпићкој дворани Дома партизана. У то вријеме мало ко је знао да је то био
Соколски дом, посвећен краљу Александру ујединитељу.

— Ускоро сам почео да свирам бас гитару, који ће ми постати главни инструмент који сам свирао
са мојом београдском групом. Свирао сам још и са покојним Луисом, Дашом из групе Легенде…

Секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир прије рата је радио у Музеју на Книнској тврђави.

— Андреј Вујновић је осамдесетих година долазио у Книн и тада је организовао Личке ликовне
анале. Сваке године су били организовани и ми смо у Книну осјетили потребу да би и ми требали
почети организовати нешто слично. Тада је почео Кнински ликовни салон, до 1995. смо
организовали 13 салона, а у избјеглиштву 22. На овом мјесту бих поменуо недавно преминулог
Николу Церовца, човјека који нас је задужио јер је Никола желио да сачува традицију и културу
које смо имали на том простору. Знамо да би ово све требало да се запише, да остане сачувано
зато у нашем Удружењу Срба из Хрватске штампамо Зборник који се зове Грађански рат у
Хрватској, и Пражић и Жутић и Миле Рајчевић су наши сарадници.

Текст и фото: Драгана Бокун