Миленко Заилац: Звоно над Тромеђом
И у новом роману „Кад цикне звоно“, Слободан Амановић се бави завичајем, тешким судбинама људи на Тромеђи – између камене Динаре и врлетног Велебита. По аутору, тај простор … је крвава утрина по којој се од рођења па до смрти гони и бјежи. Неисцрпна је то тема, која након егзодуса Срба са тих простора има специфичан значај, јер су аутентични записивачи сјећања сваким даном све рјеђи, а много штошта није записано, није пренијето потомцима – а требало је.
Овај историјски роман „Кад цикне звоно“ описује судбину породице Боснић из Полаче у временском раздобљу од око 150 година (од средина 19. до краја 20. вијека). На свега стотињак страна записана су породична, лична, али и друштвена дешавања. Због већег броја ликова, нереално је очекивати да ликови буду детаљније профилисани. Али кад се све посматра као цјелина, онда се кроз континуитет исконске људскости, правдољубивости и борбености види сложени психолошки профил народа који је живио на том простору, народа свиклог да трпи шибање живота, проласке разних власти и војски, увијек спремног да се сналази како би опстао, вјерујући у боље сутра. Суштински гледано, кроз описе бројних предака и потомака породице Боснић, у којој се протоком времена на једној грани животног стабла придодало презиме Миливојевић, тај народ је главни јунак овог дјела, коме је борба за опстанак у тим суровим предјелима и временима био усуд. И сам завршетак романа, описујући вријеме након егзодуса, пун је наде: Остала је само једна нада у којој један потомак има младог сина који, ако буде среће, једини може продужити мушку лозу у њиховом роду.
Црквено звоно, па тако и оно са цркве Св. Петра и Павла у Полачи (подигнуте давне 1458. године), свакодневно објављује божје присуство, даје народу осјећај заједничке снаге и трајања… Та светиња је стољећима била центар окупљања и давала снагу народу за опстанак на Тромеђи. Оглашавање црквеног звона у невријеме, најављивало је долазак велике несреће за народ… Поготову је злослутан догађај био ако звоно током оглашавања напукне, па цикне ситнијим, неправилним звуком, значајно другачијим од свима добро знаног и уобичајеног. Ријетка је то појава, па још више плаши вјерујући народ. А десила се у Полачи и пред почетак и пред крај рата деведесетих година!
Слободан Амановић (Врбник, код Книна, 1953), пише романе, слика и бави се сакупљањем и очувањем језичког блага српског народа у свом завичају. Објавио пет романа (
Посљедњи смоквин лист; Коб; Деворни; Куриџа; Кад цикне звоно) и рјечник
Ријечи Врбника и книнског краја са око 2500 ријечи. Члан је Удружења књижевника Србије.
Више од пола вијека се бави сликарством. Као члан УЛУС-а учествовао је на бројним колонијама и остварио десетак самосталних изложби.
Од 1995. године живи и ради у Београду.
Врло интересантно и вјешто су кроз породичну причу укомпоновани и многи историјски догађаји и личности: од виђенијих хајдука, Гаврила Принципа (његови преци су из Полаче прешли у Обљај код Грахова) до Жељка Миливојевића (који је 1983. погинуо кад је голорук кренуо да ухвати атентаторе на турског амбасадора у Београду, а који је непосредни потомак породице Боснић чијом се судбином бави овај роман).
На интересантан начин је приказани дух тог горштачког, православног народа како се сналази и одупире бездушју, негостољубивој природи и често непријатељским властима и разним идејама. При томе аутор оставља читаоцу да сам ствара сопствени однос према описаном времену, догађају, личности, идеологији или појединачном поступку. Не оправдава, не брани, не сугерише – само биљежи. Тек понегдје једва даје кратку критику. О томе је рецензент Милијан Деспотовић записао:
Романи су живот. Опомена животу.
Уз бројне описе догађаја и ликова, у роману има и подоста дескриптивних, краћих детаља, као и искрених народних изрека (Поњето, па испуштено; Шта ће ти звоно без овна; Жив ће некако, а мртав никако; `Ест, вриједан, ко доњи камен у млину; Неће се тај врућ воде напити; Сваком човјеку, па и краљу кад умре, смрт подигне цијену¸ Цикн`о сам ко Светог Петра звоно на Полачи и др.) Све то даје допадљиву непосредност нарацији.
Аутентичност и документарност се види и из описа чекања избјеглица након „Олује“ на улазак у Србију: Нико није знао, нити је могао знати док год је жив, а можда и кад промијени свијет, да није могуће отићи из завичаја. […]
Пишући и сликајући, мени се потврдило, да стварно нисам отишао из завичаја, иако сам у једном трену мислио да сам за сва времена тај простор склонио из свог живота, тјешећи се мишљу: – Боље је изгубити село него обичаје. – Касно сам схватио да су те двије ствари недјељиве.
Књигу можете набавити од аутора по цијени од 500,00 динара на број телефона: 061 1981 498 (Слободан Амановић)
Говорећи о народној пјесми, Слободан је написао: Пјесма на Тромеђи је као жена. Када се јави у својој љепоти, она вјешто заводи, покреће дубока осјећања, обојена често нестварним очекивањима. А слично би се могло рећи и да је добар роман о завичају (као што је овај), као та пјесма – открива љепоту, заводи, покреће дубоке емоције и често је обојен нестварним очекивањима… И због тога заврјеђује пажњу читалаца да га прочитају.
На насловној страни овог романа је приказ ауторове слике цркве Св. Петра и Павла у Полачи, а на задњој млинице на Крчићу подно Динаре.
Миленко Заилац
