Ненад Грујичић: Козаро, сејо и прамајко

Ако сам данас на теби, Козаро, а јесам,
на помену мученицима твојим,
не могу говорити и нећу слушати стихове
о шпагетама и глистама послије кише,
о далеким океанима са крузерима,
вискијем и доколичарима,
о парфемисаним шетачима
у надуваним престоницама Европе.Ево ме на Мраковици, сејо Козаро,
са сликама из Другога свјетскога рата,
са нарамком непреболне туге,
пусте слободе и крви.

Не могу да глумим и нећу да ћутим
пред гласовима што не знају гдје се налазе,
зачепићу уши пред њиховим празним ријечима,
свјесним или несвјесним намјерама
да гасе твоју библијску трагедију,
посестримо моја мила!

Не долазим реда ради на легендарни твој вис и час,
не да бих само испунио дневни протокол,
нити због цркавице зване хонорар-џепарац.

Не, овдје сам, најприје, и опет, да кажем:
мој млади стриц Сретко Грујичић Средо,
чије име заборављено сија са другима
на металним плочама бетонског
споменика небу под облаке,
изрешетан је њемачким рафалима чији су
шљемови јуче пронађени у Кнешпољу равном.

Ни костију, ни трага од твога гроба, стриче мој млади,
ни капе, ни каиша, ни ципеле твоје нема,
а ево металних шљемова из Берлина и Дрездена.
Ко је то коме долазио у походе да гања и убија?

Хује вјетрови, Козаро, а страни режим
опет долази по нашу дједовину и грунт,
по скупу слободу и жежени отпор,
по предачко јунаштво и свету жртву,
као ономад у анексији Босне и Херцеговине,
а пред Први свјетски рат над истрошеном Европом,
када је Петар Кочић грмио из змијањске каце
бранећи српски крајишки праг.

И у страви Другога свјетскога рата, Козаро,
у фашистичкој офанзиви „Вестбосниен“
– десет на једнога, у знаку кукастога крста,
стигоше Фридрих Штал и Курт Валдхајм,
а помагачи им бјеху црне кошуље из НДХ
и комшије из усташких упоришта у Поткозарју.

Са нишанима упереним у куће-шеперуше,
у људе затечене у дворишту, крај бунара и амбара,
на косидби и пласту, ливади и испаши,
душманске трупе са својим сеизима
пале и комадају саће мирнога живота на Козари,
тамане и гоне заробљене мушке главе
са шеширима од даброве и зечје длаке,
гоне и жене у бијелим рупцима,
и дјецу њихову жедну и гладну сагоне,
и ону нерођену у утробама
младих мајки кундаком ударају
са тек пристиглим трешњама у јуну,
у црном прогону, изгону и згону.

Горе кровови и штагљеви, штале и амбари,
бомбе разносе брначе и запрежна кола,
све се растаче у парампарчад и пепео,
и чивије и сврачине, и дрвене руде и срчанице,
и главчине и подложњаци, и лотре и шараге,
и кајасе и репови, и копита и гриве,
мучу краве-музаре и телад,
јагањци расути по доловима,
бучу бàкови жељни бодљавине,
у завитланом зују пчелињака са рајских испаша
вилено сеоско благо бјежи испод црних птичурина.

С поднебесја метални злодуси и вампири
бацају летке за предају и ропство,
њемачки бомбардери звани „штуке“,
што убише опјевану дјевојчицу у снијегу
на Петровачкој цести Бранка Ћопића,
у страшном звуку стружу Козару у пламену,
обрушавају се на раскућени народ у збјеговима,
у мртвачком колу ништавила и експлозива.

Не заборавимо дјецу стријељану
у сталцима и колијевкама у дворишту,
набијену на бајонете и коље,
о, Боже, једини, спери са људскога чела гријех
и просвијетли чемер и јад на земљи
од које смо саздани сви,
у коју се враћамо тијелом и копамо.

Ако сам данас на теби, Козаро, а јесам,
нека чују самозвани њемачки чиновници
у бијесу свог изобличеног лица пред камерама,
да су њихови најближи с усташама одасвуд
одговорни за апокалипсу Козаре,
за смрт више од двадесет хиљада наше дјеце,
зачете и новорођене, дојенчади и одојчади,
дјеце од неколико годиница,
предшколских дјечака и цурица,
и нешто јачих момчића и цура,
младих ћурликаша са врбовим фрулама поред стада,
чобаница и чобанчића у првоме заљубљивљању,
то већ муње и громови пјевају над нама,
а тврда срца с кољена на кољено преносе.

О, високи представниче свих ратова
у двадесетом вијеку на Балкану,
замисли, поражени мој гаулајтеру,
да је побједничка српска војска
деветсто осамнаесте наставила јаким кâсом
преко Драве и Словеније до Аустрије и Њемачке,
и тамо у неком твом Крагујевцу,
рецимо, у Линцу или Ахену, стријељала
четири хиљаде ђака с очима боје кликера,
као што су твоји Нијемци четрдесет прве
нашу дјецу у срцу Шумадије.

Ја видим раширене дјечје зјенице и страх на уснама,
чујем залиске срдаца што трепере као у ласице,
и видим њихово неискуство са људима-звјерима,
незнање о човјеку као идеолошкој мрцини,
о људском стрвинару кад обуче и опаше униформу;
ја видим оборену дјецу и крваве
кошуљице од кудеље залијепљене
уз бијела тијела, и отворене младе очи, слијепе,
заустављене у последњем хвату сунца.

Замисли, сестро Козаро,
да је српска војска на коњима у галопу
стигла и до планине Оденвалд,
у масиву Хасен у Баварској,
да тамо лови нјемачку дјецу, жене и старчад,
да убија и стријеља, а оно што остане мимо метка
хвата као јагњад и овце, и бајонетима
гура на присилни рад и у казамате.

Али ми то Нијемцима нисмо чинили, сејо,
иако смо заврнули шију свјетској сили,
други смо ми дух и корјен
– светосавски је наш знамен:
богати смо онолико колико другима дарујемо,
друга је мајчина сиса дојила нас у ћапћању,
и други завјет, косовски, носимо у њедрима.

Стиже нам пљачкашка инкарнација
с нагонима Првог и Другог свјетскога рата
да покори наше душе и мишице, образ и част,
да удари жиг на наша чела и вратове,
да под вражјим печатом све исјече,
исциједи и сасуши до бола,
а крвљу наших ранâ и модрица
упише своје име у окупаторски катастар,
отпише наше претке и затамничи нам дјецу.

Не долазе нам то, Козаро,
Гете и Хелдерлин, Рикерт и Хајне,
славни пјесници њемачкога романтизма,
друкчије они гледају на овај и онај свијет.

Удивљен љепотом српскога десетерца са гусала,
Волфганг Гете нашег је Вука Караџића
примао у своме дому као господина
са дрвеном штулом и брчинама-муњама
што се додирују с обрвама над питомим очима
што побратимски сијевају из Србије.

Долази обновљени режим да удари
на нашу љубичицу и јагорчевину,
на јабуку петровачу и крушку јечменку,
на раж и зоб, кукуруз и пшеницу,
на крушну мрву и погачу, на цицвару и попару,
на кољиво и славски колач, печеницу и кртину,
на варенику и сурутку, сир и проју,
на коприву и блитву, на питу кромпирушу,
на шљиву и шљивовицу, и нашу здравицу,
на пост и мрс, бадњак и Божић,
на васкршња јаја, луковину и дјетелину,
на љековите траве: мајчину душицу,
нану и боквицу, зову и камилицу,
на јестиве гљиве: рудњачу, вргање и пупавке,
на изворе и потоке, слапове и букове,
шаље их туђи опасни режим
на наша језера, ријеке и притоке,
на воденице и млински ујам,
на воћњаке и ливаде, сијено и благо,
на нове рудокопе и старе мајдане,
на Љубију и Угљевик, на Озрен и Шипово,
на шуме грмечке и романијске, мајевичке и виторошке,
на никад доплакане гробове и јаме безданке,
на трагове из седам њемачких офанзива,
на преживјели наш народ, мајке и очеве,
на нову нашу дјецу, браћу и сестре наше.

Ако сам на Козари данас, а јесам,
не видим нигдје у публици, нема у првоме реду
лажнога цара Шћепана Малог из Њемачке
да чује шта то српски пјесник има да му каже.

Шћепан је тактички изјавио да жели обићи
историјске љепоте Босне и Херцеговине,
па зашто га данас нема у Републици Српској,
нема га на легендарној Козари,
на помену Христовим мученицима
које гонише и побише његови ђедови?

Ево му висова Козаре да их обиђе:
Лисина, Главуша и Гола планина,
Мраковица на којој стојим и говорим,
Врновачка глава, Јарчевица, Јуришина коса,
Козарачки камен, Витловска коса,
Медњак, Зечји камен и – Палеж,
на којем Скендер Куленовић у даху
испјева поему „Стојанка мајка Кнежопољка“:
Јооој,
три года у мом вијеку,
три Обилића у мом млијеку,
јој, Срђане- Ђурђевдане,
јој, Мрђане-Митровдане,
јој, Млађене-Илиндане…

Ту су, високи представниче,
против великог харача и зулума над Србима,
потив ага и бегова у деветнаестом вијеку,
подигнута три народна устанка:
двије машићке буне и једна Јанчићева,
па двије Пецијине у Кнешпољу
против Османскога царства и набијања на колац.

На Козари јоште Младен живи,
и сад нас гледа, рањен, из Јошавке,
и он је с Гаврилом био члан „Младе Босне“,
наш је и нетјелесни Никола Тесла,
православни Србин планете Земље,
творац свјетла мимо Сунца,
свијетле им, ено, јуначке ауре,
и опет грми изнад Козаре и Лике.

Долази нам туђински режим да отме имовину,
долази и каже – дошао сам да не одем,
није тачно да одлазим, ја сам дошао да останем,
а ви ћете моћи откупити своју ливаду
и у договору са мном покренути бизнис.

Геноцид над српским народом на Козари
још памте градоносни облаци и сунце,
сва љета, јесени, зиме и прољећа,
али је прича о њему остала
мимо међународне пресуде и печата,
мимо земаљске правде међу људима,
а непријатељ се измигољио и прерушио:
огрнут у догу спасиоца тапше нас по рамену.

Ако сам на твојој Мраковици данас,
напаћена Козаро, прамајко наша,
не дај да заборавимо српску нејач у збјеговима
са твога брђа и забрђа, обронака и пропланака,
продола и долина, пољана и сокака,
из твојих шума и крчевина, са тратина и путељака,
голоруку и босу дјецу на сунцу и мјесечини,
са празним лончићима и решетом у невиним рукама,
са празном ћетеновом торбицом
без мрве крува и парчета сланине.

Не заборавимо молитву за српску нејач
сатјерану у пакао Јасеновца и Градине,
не дај да нам се отргне из памћења Драгоје Лукић,
епски свједок што зна све о геноциду
на теби, Козаро, и записа у времену,
не дајмо да у глави избришемо
његове најближе и наше пострадале,
ни стрину му Јованку Лукић са пет кћери:
Госпаву, Зорку, Драгињу, Стаку и Јелу,
не дајмо да заборавимо да је као вучица
прсима бранила свога сина јединца,
и притом убијена као пашче,
на тлу чизмама ударана пред дјецом,
не заборавимо многу браћу заклану
ни сестре њихове што чудом осташе живе
и данас у дугим хаљинама у колу пјевају:

Црна ми је роба омилила
откад су ми браћа изгинула!

Тебе се хватам, Козаро, и твога кола-вихора
што се свија и одвија, заноси и растреса у пјесми,
дише и разгони уроке и туђинске планове,
хватам се у ојкачку кошницу грлатих душа,
у клецајући корак утабане стазе моје лозе,
хватам се твога сокола и ћука, медвједа и вука,
дивље мачке и лисице, срне и јелена,
фазана и јаребице, сокола и коса,
орловâ што ране лете и кликташâ стогодишњака,
хватам се твојих врела и врутака,
брзака и потока, потајница и понорница,
с тобом, ево, извирем и течем, грцам и пјевам,
не дам и браним, волим и љубим све твоје,
за тебе гинем, Козаро, сестро и прамајко,
рађам се у твојим распореним сјећањима,
у високој тишини мирисне смрче, бора и јелике,
изничем у неумрлој ријечи твога имена и бола,
ријечи која је Господња од постанка свијета,
са посијаним душама-пупољцима твојих мученика
у еденским баштама за вјечни живот
гдје нема прљаве историје човјечанства.

Грло моје ко тамбура јада,