„Олуја“ је највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата: Душко био један од 250.000 Срба који су протерани са свог огњишта

Хрватска злочиначка акција “Олуја”, која представља највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата, трајала је од 4. до 7. августа 1995. године. Том приликом хрватске снаге су убиле најмање 1.800 и протерале 250.000 Срба, после чега су успоставиле контролу над територијом Републике Српске Крајине.

Напад је почео рано ујутро, а дан касније хрватска војска ушла је у готово потпуно напуштен и претходно тешко и насумично гранатиран Книн. Отпор војске РСК сломљен је брзо, операција је званично трајала четири дана, а завршила се падом Републике Српске Крајине.

Како је све то изгледало, за 24седам говори Душко Дејановић, један од 250.000 Срба који су протерани са огњишта својих прадедова. Да би допринео очувању сећања на овај злочин над српским народом, он је учествовао и у снимању филма о њему.

Живот у Републици Српској Крајини

Дејановић каже да је живот у Републици Српској Крајини текао релативно нормално, с обзиром на услове у којима се народ тамо налазио.

– Трудили смо се да, колико је то било могуће, живимо као да рата нема. Производња хране у нашем Кордуну је настављена, једини проблем нам је био недостатак горива. Наш крај је увек био познат по вредним људима и они су наставили марљиво да раде. Свако домаћинство је било у обавези да одвоји један део пољопривредних приноса за војску, и то никоме није био пробем. Сваки домаћин је, када не би био на ратном положају, искоришћавао своје време да ради – каже он за 24седам.

Дејановић додаје да је спортски живот био развијен.

– Током примирја организовани су спортски турнири, а играло се и фудбалско првенство. Чак смо основали и један кошаркашки клуб. Дакле, иако је рат био у току, трудили смо се да живот тече. Једино што није радило био је биоскоп – присећа се он.

Омладина се, према његовим речима, трудила да живи као и њихови вршњаци из других српских крајева.

– Тада није било интернета, па смо гледали телевизију, слушали музику, као и сви остали – казао је Дејановић.

Ипак, оно по чему су се разликовали од својих вршњака из неких других крајева јесте сазнање да им је живот директно угрожен.

– Најгоре је било када млади момци оду и више се не врате. Познајеш некога, играли сте заједно фудбал или кошарку, и он је сутрадан отишао на линију и није се вратио. Замислите само какав је шок за једну мању средину када у једном дану буде 13 сахрана српских бораца, што се дешавало – присећа се Дејановић.

Почетак етничког чишћења
Он каже да се већина људи из његовог места повукла у околна села када је почео хрватски напад.

– То се и раније дешавало, јер су Хрвати углавном гађали већа места, па је било сигурније отићи код родбине или пријатеља у село док се напад не заврши. Ми смо слутили да је ово што нам се на крају и десило најгори сценарио који би могао да нам се догоди, али човек у тим тренуцима једноставно не верује да ће до тога доћи – прича он, и присећа сцене која се одиграла 5. августа 1995. године:

– Напад је почео, а један од мојих старијих земљака мени и пријатељима говори како сутра мора да иде у њиву да купи сено. Дакле, он није ни помишљао да ће ускоро заувек да напусти своје огњиште.

Исти дан већ су почеле да пристижу и прве српске избеглице.

– Око 15 часова 5. августа сам први пут видео колону људи из северне Лике и није ми било јасно куда сви они иду. За то време Хрвати су преузели фреквенцију наше радио-станице, извештавали да се на ратишту не догађа ништа и углавном пуштали музику. Људи нису ни знали шта се заиста дешава – каже Дејановић.

Када су схватили да је у питању напад већих размера, донета је одлука да се иде до команде УНПРОФОР-а у Топуском, мислећи да ће тако наћи заштиту.

– Ми у том тренутку и не знамо да су Далмација и Лика пале. Тада није било мобилних телефона или неких других средстава комуникације – прича Дејановић.

– Када смо – наставља он – 6. августа стигли у Топуско, ту сам срео неке познанике који су ми испричали шта се догодило у другим крајевима РСК.

Тог дана десио се и страшан злочин, јер је због великог броја људи који су се повлачили настао застој на путу, тако да се колона јако споро кретала. Тада је дошло до спајања Петог корпуса тзв. Армије БиХ, који је прешао са територије БиХ са југа, са хрватском војском која је дошла са севера. Они су се спојили у месту Жировац, где су извршени масовни злочини над српским цивилима који су се повлачили.

Дејановић се присећа да је тек 8. августа дошао у Нови Град у Републици Српској, а убрзо затим и до Приједора, одакле није хтео да иде док не нађе своје најближе.

Срећом, ту је успео да пронађе мајку и родбину.

– Али нисам знао где ми је отац. Једино што смо чули јесте да је остао на фронту – прича Дејановић.

На путу ка централној Србији, проблем су представљале и летње кише, које су додатно успоравале колону.

Помоћ народа Републике Српске
Дејановић додаје да је народ Републике Српске, колико је могао, помагао избеглицама из РСК.

– Од горчине због целе ситуације, ја седам дана нисам јео. Глад уопште нисам осећао. Тек сам 10. августа после подне, када сам стигао у Бијељину, коначно нешто појео. Народ Републике Српске нам је, док смо путовали, износио храну, и тако је и тада нека жена донела велику посуду пуну палачинака. Тада сам појео три-четири палачинке, а она ми их је спаковала у кесу да имам за касније. Такође, неки момак и девојка су ме позвали у кућу да се истуширам и преспавам код њих. Прихватио сам да се коначно окупам, али сам спавао у свом аутомобилу, не желећи да им стварам већу обавезу – рекао је он.

Тада је, каже, позвао родбину из Београда, и они су му саопштили да му је отац жив и да се налази у Руми.

– Кордун је остао у окружењу, и после преговора је договорено да Срби ауто-путем избегну у централну Србију. Међу њима је био и мој отац. Хрвати су их успут вређали, гађали камењем, али на крају су успели да преживе – испричао је он.

Живот после “Олује”
Дејановић каже да је, срећом, имао родбину у Београду, тако да је могао колико-толико да настави нормалан живот. Ту срећу, нажалост, нису имали сви.

– Многи су завршили у прихватним центрима у којима је у собама било по педесет људи. Други су, опет, избегли смрт 1995, али их је она сачекала 1999. године. Лично сам познавао људе који су избегли у Сурдулицу и који су погинули током НАТО бомбардовања – казао је он.

Дејановић истиче да, из данашње перспективе, највише боле ране настале пре злочиначке акције “Олуја”.

– Данас многи заборављају шта се дешавало од 1991. до 1995. године. Наш народ је исцрпљен, најбољи момци су нам изгинули и, на крају, операцијом “Олуја” извршени су прогон, пљачка и уништење имовине – прича он, и додаје да страдање српског народа из Републике Српске Крајине не сме никад да се заборави.

Филм о злочиначкој акцији “Олуја”
Подсетимо, филм “Олуја”, који обрађује тему етничког чишћења Срба са подручја РСК, у биоскопе стже на јесен, у новембру, а новинари су имали прилику да први погледају трејлер. Након тога, само мук и тишина.

Милош Радуновић, редитељ филма, за 24седам је изјавио да је то пре свега један истинит филм.

Како је објаснио, рад на филму био је „компликован“, јер не може све да стане у један филм, и велика је одговорност снимати у тренутку кад имате 250.000 живих сведока. Радуновић је интервјуисао учеснике догађаја, а њихова сведочења о страдању српског народа су за потребе филма драматизована.
Од 250.000 животних прича и судбина, изабране су оне „најфилмскије“.

Аутор: Милан Иванић

Фото: Катарина Михајловић

Преузето са: 24 седам