Парастосом и комеморацијом обиљежено 80 година од злочина у Машвини и Садиловцу на Кордуну

На Бусијама у општини Земун у Цркви Светих Ћирила и Методија јуче, 24. јула је обиљежено 80 година од покоља српске дјеце у шуми Машвина на Кордуну који су починиле усташе између 18. и 21. јула 1942. године, као и страдања Срба у селу Садиловац на Кордуну.

Након пaрастоса који је држао протојереј-ставрофор Миле Јокић одржана је комеморација у парохијском дому и положено је цвијеће на споменик жртвама рата 1991—1995. У име Завичајног клуба Кордунаша вијенац су положили Слободан Шарац, Душко Дејановић и Драган Миљковић. На комеморацији су говорили Миле Боснић, Мирко Радаковић, Миладин Шеварлић, Милица Ђурђевић Стаменковски, а глумац Дејан Стојаковић је читао исповијести преживјелих.

Прије 80 година, у јулу 1942. године усташе су у офанзиви на јужни дио Кордуна спалиле сва српска села. За 13 дана, 18—31. јула, укупно убили 883 српских цивила, жене, старце и дјецу. Највише их је страдало у српској Цркви Рођења Пресвете Богородице у Садиловцу. Дана 31. 7. 1942. године усташки зликовци су у овоj цркви побили и запалили 463 мушкарца, жена и дјеце (од коjих 149 млађих од 13 година) из Садиловца, Бугара, Липоваче и околних села. Једини гријех ових невино пострадалих људи jе био то што су Срби православци. У овом стравичном злочину у току Другог свјетског рата нестало jе око 70% становништва овог краjа.

У овој усташкој офанзиви десио се и злочин који никада нигдје није забиљежен у аналима ратовања — Мртво дјечје Машвинско коло.

Захваљијући Пепи Зинаићу и др Ђури Затезалу остала су забиљежена свједочења преживјелих који су успјели да побјегну са бројних усташких стратишта на Кордуну.

Свједочења је говорио глумац Дејан Стојаковић, и том приликом прочитао Машвинско коло, свједочење команданта 4. батаљона Кордунашког одреда Николе Басаре.

… Челни друг који је први наишао на један пропланак величине 50×50 м застао је и до њега сљедећи па редом до посљедњега правећи круг око „мртвог кола”. Терен на овом пропланку покривен је зеленом травом на којој је лежало 20 дјеце. Од ових 20 дјеце 10 је женских, а 10 мушкараца. На њима и око њих нема ниједног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло – ножице према унутра а главе према вани на сразмјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбуху. Свако дијете је заклано тј. пререзано ножем испод врата али се не види да су ту на лицу мјеста клана. Не виде се ни трагови крви што значи да је тај чин учињен негдје на другом мјесту па су их овдје донијели и поредали у коло. Код ове дјеце уста су отворена а рана клања осушена тако да читави ројеви муха праве свој лет на уста и грло. Ми смо нијемо стајали око ове дјеце читавих 15 минута док се један од другова присвијестио да погледа у лице сваког дјетета не би ли препознао да неко дијете није његово. ”

Пуковник у пензији Мирко Радаковић је такође потомак страдалих.

— У Раковици су хтјели да преваре српски народ, позвали су их да дођу да се прекрсте и неће бити убијени. Моја бака Сока, ћаћина матер повјеровала је у то. Мој дјед је отишао у партизане. Сока моја када је пошла да се прекрсти заједно са комшиницом Јањом, како су прилазиле тој штали гдје се клало видјеле су поточић крви. Тада су она и њена комшиница Јања почеле бјежати. Јања је успјела побјећи и свједочила нам је о овом догађају, а моја бака Сока није, убио ју је усташа. Остала дјеца мој стриц Божо (2), Ђуро (4), Нада (6), и пранђед Митар су избјеглу у Грабовац и ту су их усташе опколиле. Прађеда су живог бацили, а дјецу наболи на бајонет и бацили их све у ватру. Све то је гледао мој ћаћа — рекао је Радаковић.

Нажалост и преци предсједника Удружења Крајишника из Панчева Миле Боснића су страдали, не само на Кордуну, већ и у Славонији. Како наводи тешко је да се издвоји у тој офанзиви неки најбруталнији моменти, јер су сви брутални.

— Издвојио бих општинску шталу у Раковици. У тој штали усташе су направиле једно посебно оружје. На велики колац, набили су чавле тако да глава вири из чавла и са тим су тукли и убијали људе. Да би затим пред женама, које су најприје силовали, прали то окрвављено оружје.

Након ове штале услиједило је Машвинско коло, и црква у Садиловцу.

— Када су људи помислили да је клање готово усташе шаљу гласнике да они који су побјегли морају да се врате својим кућама јер ће им бити одузета имовина, они су се вратили. Када су их усташе покупиле, жене и дјеца завршавају у цркви, поред силовања, почели су да пуцају и бацају бомбе и на крају на те полумртве и рањене и живу дјецу бацили су два стога сјена и све то запалили — рекао је Боснић.

Са скупа је упућена и иницијатива да неке београдске улице добију назив по садиловачким и машвинским мученицима.

Скупу је присуствовала и Милица Ђурђевић Стаменковски и како каже у својству грађанина, а не у својству представника политичке странке Заветници.

— Овдје сам данас из хришћанских разлога, људским и као Српкиња. Крајина је пала у војном смислу, прије свега у политичком. Али никада није била тако високо као данас на свим нашим саборима, светковањима и окупљањима када о њој говоримо. Нећу данас причати о свим стратиштима и јамама, јер овдје су много позванији да о томе говоре. Свако стратиште има ту духовну снагу да нас сабира. И данас смо се окупили око важног националног задатка, да памтимо, да не заборавимо, да чувамо.

Присутнима се обратио и професор Миладин Шеварлић предсједник Управног одбора Друштва српских домаћина.

— Рођен сам у срцу Шумадије, у Чачку и поздрављам све прекодринске Србе са оне стране Дрине. Ми смо једно тијело, један народ без обзира гдје живимо. И док то не схватимо догађаће нам се све оно што нам се догађало, а ми више немамо крви за поклањање. Доживјели смо већ три демографске катастрофе. Друштво српских домаћина чини шта може, и чиниће и убудуће шта може.

Помену је присуствовао и Милован Торбић, чији су чланови породице страдали у цркви у Садиловцу.

— Мојој мајци су погинули 32 члана из фамилије Обрадовић, погинула су јој 4 рођена брата, три сестре, отац, мајка, дјед, бака, стричеви, њихова дјеца…

Један од организатора и члан Управног одбора Завичајног клуба Кордунаша Драган Миљковић наводи да је мотив организовања овог помена и комеморације управо тежња да се овакви злочини не забораве.

— Колико год да су ово мучне ствари, наша је дужност као потомака мученика који су прошли кроз тако страшну смрт, да бар освијетлимо то њихово страдање како их никада не би заборавили. Трудимо се да пренесемо нашој дјеци шта је права истина јер могло би се догодити да за неку годину читамо ствари које су потпуно изокренуте — рекао је Миљаковић.

Иницијатор и покретач обиљежавања 80 година од страдања српских цивила на слуњском дијелу Кордуна, као и парастоса и комеморације је Завичајни клуб Кордунаша из Београда, у сарадњи са Удружењем крајишких Срба Прело из Чикага, Удружењем Крајишника из Панчева, Крајишким привредником из Београда и Савезом Срба из региона из Београда.

Исповијест Милоша Драгића Шаша, Садиловац , Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

… Изведени смо пред нашу цркву од двојице усташа и једног оружника. Kада су нас извели, друга двојица усташа су на нас уперили пушке на готовс с ножевима и с узвиком: „Стој, руке увис.” Ја сам одмах руке дигао, а млађи брат Славко се уплашио и мало закаснио на што му је усташа рекао: „Дижи, сунце ти партизанско, гдје ти је карабин?” Тако смо подигли руке и они нам претресли џепове. Погледавши на лијеву страну видио сам разне џепне предмете и дуван међу осталим стварима. Kада смо дигли руке увис, један усташа је викнуо:

„Руке назад”, а затим „Руке напред”. Видио сам да хоће да нас вежу жицом и у том моменту ја сам се бацио на десну страну и почео да бјежим према усташком стражару који је чувао стражу на излазу у огради црквеног плаца.Усташе, од којих сам бјежао, хтјеле су за мном пуцати, да ме убију, а стражар на којег сам наилазио повикао је да не пуцају, да ће ме он набости на нож. Kада сам наишао на њега, одбацио сам његову пушку и нож дланом лијеве руке и исту расјекао. У моменту пролаза мимо њега, убо ме бајонетом у десну плећку. Све је то била брзина. За мном су злочинци пуцали и зрна су падала близу мене, с лијеве и с десне стране. Наједном сам осјетио да ме нешто шури. Врућа крв. Нисам знао да ли је од разбојничког ножа или пушчаног зрна, док нисам видио када сам умакао. Послије мога бјекства чуо сам пушкомитраљезе и ручне бомбе. Убијали су у цркви жене и дјецу. И данас носим ознаке усташког ножа на десној плећки и лијевој руци…”

„Једне ноћи, свега неколико дана послије покоља наших најмилијих, заједно с комшијама: Радом Шашом и Радом Радмановићем дошао сам у Садиловац. Обишли смо попаљено село (105 сеоских кућа са 250 господарских зграда) и дошли до цркве, али њој се од заударања људског меса, развученог по читавом простору око ње, нисмо могли приближити. Пошто је сваки од нас ту, међу покланим и изгорјелима, имао родитеље, браћу, сестре и другу родбину, осјетили смо у мучној тишини тугу, коју је немогуће ријечима описати.

Ишли смо од згариша до згаришта, али је све било тихо и нијемо. Нигдје никог од људи, нити од животиња, нисмо нашли. У нашем родном и вољеном селу, некад пуном живота, пјесме и весеља, сада се све утишало, само се жуборење Kоране на њеним слаповима чуло као и раније. Дан смо тако провели у шикарама Думана и слиједеће ноћи, пуни туге и бола вратили се у село Мочила.

Тек ослобођењем Слуња и других дијелова Kордуна, новембра 1942. године преживјели Садиловчани су остатке жртава сакупили у зидине изгорјеле цркве, на једно мјесто и покрили земљом…”