Помоћ повратницима – Драче добиле нови кров, а Богдан смештај у дому

ећате ли се наших прича о породици Драча из Шопота код Бенковца и Богдана Лакића који живи у камп приколици? Овога пута имамо добре вести, јер захваљујући донацијама породице Гленџо, Драче су добиле нови кров, а Богдан смештај у дому.

Да још има добрих људи које дотиче невоља оних који пате уверили смо се протеклих месеци у селима око Бенковца. Вапај измучених људи, према којима живот није имао милости, одјекнуо је у срцима оних које не знају, који су далеко, али који су муку овдашњих невољника доживели као своју сопствену. Одлучили су да помогну, а да њихово доброчинство не буде похвала њима самима, као што то често бива, већ да, у складу са својим могућностима, испуне људску и хришћанску дужност, а то је да помогну онима којима је помоћ више него потребна.

Наиме, када смо, пре тачно четири месеца, први пут обишли петочлану породицу Драча у селу Шопот код Бенковца, у мору животних недаћа и болести са којима се носе најстари чланови породице, као свој највећи проблем и бригу истакли су нам недовршену кућу без крова.

Дотрајала плоча годинама је пропуштала влагу након кишних дана, стварајући пукотине на плафонима соба у којима деца спавају. Једина примања која имају су социјална помоћ и дечији додатак за двоје најмлађих укућана. Средства са којима располажу није тешко расподелити, део иде за лекове Давору и Биљани, док остатка буде таман толико да покрије најосновније животне потрепштине. Кров на кући, иако један од приоритета, макар имајући у виду здравље најмлађих, никако није могао доћи на ред.

– Временом је плоча на кући дотрајала и испуцала, па зими пропушта воду у собе и ствара се велика влага. За кров би нам требало пар хиљада евра, а то су средства која ми немамо како ни одакле издвојити. Знатно јефтиније би било да можемо купити бар заштитни лим који се поставља уместо крова, сами би га поставили старији син Мирко и ја. Тако би се решили влаге, нездравих услова зими. Ми за то средства немамо, нити видимо начин како до њих –  рекао нам је тада Давор Драча.

Драче још увек не верују да је њихов сан постао стварност

Лим уместо крова, којим би заштитио кућу да даљег пропадања, био је његов недосањани сан.

Није прошло много времена од његове исповести до јављања црногорске породице Гленџо, која је, иако не познајући их, имала слуха за њихове муке. Не желећи да од тога праве никакву помпу величајући своје дело доброчинства, нити да овим људима додатно стају на муке провлачећи их кроз хуманитарне акције, нашли су посредника, донирали средства за кров, са једином жељом да се радови обаве што хитније како би породица Драча коначно имала свој „кров над главом“. У недељу дана све је било завршено, оставивши Драче у неверици да се њихова агонија тако брзо и неочекивано окончала.

– Нисмо се надали да ће се неко тако брзо јавити и толику суму новца издвојити да нам финансира читав кров. Дошао је човек који има грађевинску фирму, узео мере за кров, отишао по материјал и за пар дана све је било готово. Као неки филм да се одиграо пред нашим очима. Не знамо ко је та породица која је ангажовала грађевинску фирму, али знамо да су Црногорци који живе у Берлину, и да су значајан новац издвојили како би моја деца коначно имала здравије, нормалне услове за живот. Ко год да су, до Бога им хвала на овоме што су за нас урадили, ми немамо ни довољно речи ни начина да им се захвалимо и одужимо – још у неверици нам казује Давор, додајући како ће ову зиму мирнији дочекати.

Његова супруга Биљана, једнако захвална овој хуманој породици као њен супруг, често, каже, баци поглед ка крову како би се по ко зна који пут уверила да им је дугогодишњи сан постао јава.

– Тешко ми је поверовати јер смо предуго на ово чекали. Сами нисмо могли, а на помоћ нисмо превише рачунали јер је данас пуно породица којима треба помоћ, пуно је социјалних случајева и незбринутих људи – свесна ситуације и у осталим повратничким срединама, прича Биљана.

Помогли и Богдану Лакићу

А да је баш тако као што говори, и сами смо се уверили у августу ове године, у Биљанима Доњим, посетивши Богдана Лакића који је, уз рушевине породичне куће, више од деценије живео у камп приколици, без најосновнијих услова за живот.

Године чекања, мукотрпног посла и недостатка осталих услова неопходних за живот, узеле су данак и Богдану додатно нарушиле већ нарушено здравље. Тешко се крећући уз помоћ штака, све теже се ослањајући на болесне ноге, није више био способан за било какав посао, а за помоћ се, тада нам је рекао, није више знао коме обратити. У приколицу без струје, воде, без шпорета и фрижидера све је теже улазио, и са још тежом муком из ње излазио када би, чак и у мрклој ноћи, морао до тоалета под ведрим небом.

Једино право које је успео остварити било је оно на један кувани оброк који су му, радним даном, доносили из Бенковца. И ништа више од тога.

За Богданову муку, баш као и невоље породице Драча, слуха је имала породица Гленџо, кад већ нико други у овој држави није.

Како би му олакшали неуслован живот, пружили здравствену негу, топлу постељу и хигијенске услове, финансирали су његов смештај и боравак у Дому, бар док се неко друго решење не изроди, ако је то и могуће узевши у обзир његов здравствени картон.

Важно је напоменути да уопште није било лако сазнати ко су људи чија је помоћ усрећила бенковачке невољнике, али смо се, правде ради, потрудили сазнати бар њихово презиме, како би истина о овим доброчинствима била потпуна. Црногорска породица Гленџо, која годинама живи у далекој и богатој Немачкој, сазнали смо, годинама помаже где стигне, показујући својим примером братску љубав, која надилази километре, социјални статус и националну припадност. Такође смо сазнали да је ова породица у скорије време донирала чак 650 прехрамбених пакета помоћи за социјално угрожена домаћинства у Далмацији, а много је оних добрих дела која су учинили, а за која никада нећемо ни сазнати.

Осећајући неописиву захвалност овим племенитим људима, сиромашни Далматинци им благодаре, верујући да ће им се на свему одужити Бог, кад већ они нису у прилици. Имајући пред очима и у уму сва она знана и незнана доброчинства породице Гленџо, као мотив њиховог човјекољубља намеће нам се мисао Митрофана Хиландарца, који је рекао: „Наше је само оно што поклонимо другима!“

Преузето са: СРБИ.хр