Радљевац – село и река што на живот чекају

У Горњем и Доњем Радљевцу пре деведесетих година прошлог века живело је око четири стотине људи, а данас су сеоски сокаци запуштени и утихнули.

На дванаест километара од града Книна, на близу три стотине метара надморске висине, и површини од десет квадратних километара смештено је село Радљевац. Место које читавом својом површином, природом и географским положајем, иако сврставано у групу мањих и слабије развијених у некадашњој книнској општини, обилује мноштвом занимљивих локација, топонима, презимена, али и прича везаних за живот овдашњих људи, некоћ је бујало од живота.

Сведоче томе и два објекта некадашњих подручних школа, пет месних гробаља, речица уз које се једва назиру трагови ондашњих млинова, али и бројне куће по засеоцима које су, у ово време, већином затворене и у коров обрасле. За онога чија нога у Радљевац по први пут крочи сналажење по селу и сагледавање његових граница, у односу на суседна места која га окружују, није чак нимало једноставно. Врсни познаваоци прилика, протока времена и живота, ретко се могу срести у запуштеним и утихнулим сеоским сокацима, чак и када далматинско сунце већ увелико најављује долазак пролећа.

Један од малобројних, Никола Бајић, спада у ред оних врсних познавалаца и заљубљеника у свој крај. Готово да нема метра овог пространства које, што раније, што последњих година, Никола није прешао, обишао, или у обилазак повео оног ко у село с радозналошћу сврати. У засеоку Бајићи, где данас дим вијори тек из четири куће, затичемо га при повратку из Книна. То му је, чини се, и најчешћа прилика да се са људима сретне, проговори неку реч више од оног устаљеног, комшијског поздрава.

А како и не би била кад сигнала за телефон нема док се не спусти мало ближе граду. Дочекује нас домаћом вишњевачом, ораховцем и очишћеним језграма бадема које је, прошлог лета, правио убирући плодове родне године. И ту наша прича почиње, од имена и поделе села на два дела.

– По једној верзији Радљевац је име добио по истоименој реци која протиче кроз село. То је једна је од седам река и речица које пролазе кроз град Книн. Извире у Плавну, а улива се у Бутижницу код засеока Рашковића. Река Радљевац је једна типично планинска речица, која је некад у свом плавањском и радљевачком кориту имала пуно слапова, брзаца, презида, букова, била пуна пастрмки, мрена, ракова и змија, пуно млинова који су, нажалост, већ осамдесетих углавном престали са радом, а њену воду су сељаци Радљевца користили за натопљавање шкрте далматинске земље системом канала и воша. Село се дели на два дела, Горњи и Доњи Радљевац, и ту је пре рата живело око четири стотине људи. У том периоду смо сви били углавном запослени у граду, док се у селу народ бавио повртларством и сточарством, зависно од места где је ко живео – у први мах наводи Никола.

Са погледа који се пружа са врха Бајића главице на коју нас Никола одводи, јасније се и боље виде бројни радљевачки засеоци. Сваки од њих као у неком свом излованом кутку природе. Већина, данас, нажалост без иједног становника.

– Ово село се сматрало једним од мањих у саставу книнске општине, али је обиловало мноштвом презимена, назива, топонима које се за село везују. Са овог брда имамо поглед на Добријевиће и Миљевиће, према северу су Стојаковићи, затим Добријевићи из такозване Паланке, Маркелићи, Тунићи, а доле у кањону су Тинтори. На брду су Лукачи у којима више нико не живи, Бајићи у којима је од некадашњих двадесет димова остало тек четири. Ту су још и презимена Билетић и Нонковић, и то је укупно око девет презимена у исто толико заселака – наводи Никола.

Од две школе остали само празни зидови

Стазом која води кроз грмове смиља и младу борову шуму пошумљену уочи рата, поред камена званог ћук, који је некада често био оријентир и место договорених сусрета, долази се до врха брдашца које, као човек раширених руку, грли и додирује околна брда и планине. Поглед од којег, чак и у овим данима зиме, љубитељима природе готово да застаје дах.

– Пуно је локалних назива који су познати само људима који добро познају овај крај или су живели овде. Са једне стране је Тук који припада селу Жагровићу, недалеко је Мељуш, Паланка са друге стране. Одавде се пружа поглед на Динару, Козјак, али и на тромеђу Босне, Лике и Далмације. Са јужне стране је Међијак, са запада Отон брдо, са истока је Жагровић, а на северу су раљевачко-плавањска Пљешевица и Орловица – појашњава Никола природно граничне линије свога села.

По свим тим брдима, висинама и низинама, све је некада врвело од живота. Из ове перспективе, као да је то било у неком другом животу. У Радљевцу су, до почетка последњег рата, биле отворене две основне школе до четвртог разреда, подручне школе које су носиле име славног Доситеја Обрадовића. До школе се ишло пешке, пречицама и по неколико километара, а након тога, успостављањем редовних локалних аутобусних линија, ђаци су по знање путовали у Книн.

Централна школа била је у селу Плавно. Сви ти објекти данас су у рушевном стању, а улазак у њих буди успомене на та срећна времена чији су трагови, неком пуком случајношћу, остали сачувани. Школски дневници читком руком исписани, ђачке сведоџбе, чак и новине које је учитељ, одлазећи са часа, пре четрдесет година оставио преклопљене у дневнику рада.

Геограска карта, табла са називом школе, старо рачунало, све је још ту, под хрпом рушевине. Мир и тишина владају и недалеко одатле, на једном од пет сеоских гробаља, где старим споменицима тек што се назире траг. На једном од њих налази се и мала капела посвећена Светим Јоакиму и Ани из 1898. године, саграђена за време владавине епископа далматинског Никодима Милаша, чему сведочи и постојећи, очувани натпис у камену.

Једва 30 становника

Становништво које се у Радљевац вратило након рата, углавном је старијих година. Дечијег плача годинама нема баш као ни венчања, али то је оно са чим су људи попут Николе већ навикли да живе.

– У читавом селу тешко да има тридесет душа, и то су све углавном старији људи. Лети је ситуација мало другачија, многи долазе да обиђу своје куће и имања, да ли из Србије или неких других земаља где су нас невоље расуле. Тек понеко од млађих људи се вратио, али нема ни женидби ни удаја, нема деце да се рађају, а то је најбољи показатељ садашњег стања. Онај ко нема ауто, или више није у стању ни да вози, не може ни до града, па свим тим људима највише фали да имају са ким да проговоре коју реч – прича нам Никола.

Пролазећи кроз село и сами постајемо свесни истинитости његових речи. Чаки и тамо где дим показује да има живота, тешко да се ко може срести на зубатом сунцу. Но ипак, има и оних који пркосе тој не баш оптимистичној слици садашњости.

Успомене и природа која лечи

У засеоку Стојаковићи седамдесетшестогодишњи Гојко на свом имању већ увелико обавља резидбу воћака. Његова породица, супруга, синови и унучад одавно су се скућили у Бањалуци. Тамо су изградили свој живот, нашли послове и обезбедили егзистенцију, али Радљевац нису ни напустили ни заборавили.

Кућа је обновљена, на десетине воћки засађено, а и башта је у припреми за пролећну садњу. То је њихова дедовина, огњиште, комадић раја и мира којем се увек сви изнова враћају, а посебно он, каже нам Гојко.

– Иако се некада живело теже, теже долазило до новца или неких материјалних ствари, ово село је тада било пуно људи и пуно живота. Те слике из детињства, одласци на купање или пецање рибе на Радљевцу, људи који су били вредни и марљиви домаћини, свега онога што је обележило наше животе овде, не могу се никада заборавити, ма где човек живео и ма шта стекао кроз живот. Данашње стање се не може ни поредити, јер нема људи, све је сабласно пусто, нарочито у зимском периоду. Ни ја не живим овде већ у Бањалуци, али долазим и зими и лети. Чим видим да је преко Оштреља снег окопнио, Гојко у ауто и у Радљевац. Засадио сам нешто воћки, имам башту испред куће, посла себи увек нађем и ту сам по десетак дана. Онда одем код мојих, мало проведем време са њима и опет назад, и тако већ годинама. Лети сам ту стално, до краја новембра будем овде – каже нам Гојко.

Разлога је много, оних објашњивих попут носталгије, љубави према родном крају, нетакнуте природе и климе која је излечила и оне од најтежих болести, до оних које човек, каткад, ни сам себи не може докучити па их назива неком невидљивом силом која их вуче.

– Све то што сте набројали, и оно посебно задовољство, унутрашње испуњење које човек може осетити само тамо где се са свим може поистоветити, чак и тамо где никога нема. Пре десет година имао сам мождани удар, и доктор ми је рекао да морам што хитније уградити пејсмејкер. У ишчекивању тога ја се покупим и дођем у мој Радљевац. Након пар месеци, када сам поново дошао на контролу, доктор се нашао у чуду говорећи ми како је стање такво да ми пејсмејкер уопште не треба. Шта се десило ја не знам, али знам да када ја седнем у ову своју авлију, када ослушкујем природу и гледам ове њиве, реку, имам осећај да мене то уистину лечи. Док орезујем своје шљиве, лозе, орахе, ја не радим већ уживам, а још веће ми је задовољство што све ово воле и моја деца. Недавно ме зове син у Бањалуци и пита где су кључеви од куће у Радљевцу и каже како ће овамо. Ја га питам што сад иде, зима је, никог нема, нема ни телевизије ни интернета. А он ми на то каже да му ништа од тога ни не треба, да иде пар дана да се одмори и ужива у миру који овде има – задовољно ће Гојко.

Још увек верују да ће се живот вратити

У Радљевцу би се и данас могло лепо и пристојно живети, само да је људи више, каже нам Гојко.

– Овде има воде, и поља и брда, и клима нигде није као овде. Све је чисто и незагађено, свашта се може производити. Само да ми је педесет година бар, исти тренутак би се вратио макар и сам, иако и супруга воли бити овде. Проблем је што су године узеле своје, а старијим људима није лако живети у пустом селу. Све док сам могу возити ауто, мени је лако и ја знам каква ће бити моја релација и шта ћу радити. После тога уздаћу се да ће ме синови довозити, па нека ме оставе барем недељу дана пре него што опет дођу по мене – шаљиво али ипак истинито исповеда Гојко.

Још неко време сумирали смо успомене на протекла времена, причали о данима када је Гојко са вршњацима пешке одлазио у осми разред у Плавно чак, о суровим зимама и високим снеговима када је било немогуће доћи ни до прве комшијске куће, о тунелима које су кроз снег копали да би се могло из кућа изаћи, о води којом је овај крај обиловао па његови становници нису имали потребу за градским водоводом, о скромним каменим грађевинама и малим просторијама у којима је заједно спавало и по седморо или више чланова једне породице, и свега је било неупоредиво мање него данас само је задовољства било неупоредиво више.

И ту време пролети као трептај, а дан убрзано одмиче губећи се као Сунцу при заласку. Гојко одлази да заложи ватру за вечерњу уру што долази, а Никола уз Радљевац својим путем ка Бајићима. Тишина опет завлада селом, само Радљевац речица својим шумом не дозвољава да све заћути и замирује.

Много је воде протекло тим кањоном и ко зна колико ће још док се нешто не промени, али вера да ће таква времена ипак доћи није нестала, јер овдашњи људи, баш попут природе и гена који су их одредили, никада нису одустали и не одустају, све док је и последњег међу њима.

Извор: срби.HR