Репортер Српског кола, са својим домаћинима из Бенковца, обишаo је дворе Стојана Јанковића

КУЛА КАО БЕДЕМ ОЧУВАЊА ПРАВОСЛАВЉА У РАВНИМ КОТАРИМА

Приликом посјете Бенковцу, о чему ћемо опширније писати у наредном броју, захваљујући нашем домаћину др Стевану Вукши, супрузи Вери и „његовим“ фудбалерима Драгану Мимићу Бороти и Миленку Богуновићу, пут нас је одвео до Ислама Грчког. Српског села у Равним котарима од чијег се центра, на путу према сусједном Исламу Латинском, на свега неколико стотина метара, налазе Двори Стојана Јанковића. Сусрет са неколико вијекова старим здањем, вратио нас је управо на ту временску дистанцу и подсјетио на све оне који су га до дана данашњег очували као заштићено добро стамбеног и фортификацијског објекта са некадашње границе Отоманског царства.

Долазећи од Бенковца до Ислама Грчког, у разговору са др Вукшом и некадашњим голманом Велебита Мимићем, не можемо да се не дотакнемо фудбалских тема. Управо нас у самом центру овог села, са десне стране пута, дочекује обновљено игралиште тамошњег клуба „Јединство“. На њему се сада не играју утакмице, јер „Јединство“ званично не постоји. Воља мјештана разасутих широм свијета, као и њихова жеља да оно опстане, била је јача од сваког другог аргумента.  Са игралиштем се неће угасити и његово име некадашње легенде клуба Маринка Вучковића-Морћија, смртно страдалог у једном дуелу са противничким играчем, 1.маја 1987.године, након чега је „десетка“ коју је носио повучена из протокола.

А само неколико метара одатле стижемо до Куле Стојана Јанковића гдје нас дочекују закључана врата. Док обилазимо ово импозантно здање са спољње стране долазимо до извора Клокотуше, испод кога је још у другој половини 19. вијека Владимир Десница, супруг грофице Олге Деде Јанковић, насљеднице имања, направио базен и унаприједио пољопривредно имање.

За то вријеме неуморни др Вукша не одустаје од посјете дворима и  на себи својствен начин, проналази пут како да обиђемо унутрашњост здања.  Добар познавалац историје породице Јанковић – Десница, Маша Наранчић, била је права особа која ће нас прошетати кроз ову љепоту. За почетак улазимо у просторију у којој нема клима уређаја, али је температура сигурно за 15-ак степени нижа од спољашње, тог врелог августовског дана.

Иако  смо, редовно пратећи парастосе Стојану Јанковићу, у Београду о њему доста тога сазнали, Маша нам је допунила причу. Сазнајемо да је имање, као и титулу витеза Светог Марка са тврђавом у Исламу Грчком, овом великом српском ускоку за јуначке подвиге у ратовима, а нарочито Кандијском, Стојан добио од Млечана 1667. године. Води нас у једну од просторија гдје се налазе вишевјековни експонати. Нема чега ту нема, од преслица, старих млинова за кафу, до нечега што нас је веома заинтересовало.

Наш водич показује нам врата пећи кроз која се убацивало дрво, а тадашњим разводним системом гријали комплетни двори Јанковића. То само показује колико су цивилизацијски токови код равнокотарских Срба били испред њиховог окружења.

Затим слиједи пењање уз уске степенице, ка врху Куле Стојана Јанковића. Сам излазак даје очаравајућу слику, ма на коју год страну погледате. С овог мјеста поглед у даљину највише сеже у смјеру запада и сјевера.

Западно се виде села Поличнк и Суховаре, а сјеверозападно и сјеверно, села Ислам Латински, Рупаљ, Радовин и Сливница, изнад којих се у позадини уздиже горостасна планина Велебит. Југоисточно одатле српско село Кашић чији се обриси цркве виде  са куле.

Стратешка позиција мјеста и визуелна прегледност околног подручја били су важни фактори што се управо овуда, у раном новом вијеку, утврдило гранично подручје између Отоманског царства и Млетачке републике. У даљини се види море и отоци који се налазе преко пута Задра.

Само због овог погледа ваљало је овдје доћи. Комплекс стамбених и привредних објеката које чине данашње Дворе Јанковића (Десница) заузима површину од око 4 500 метара квадратних. Комплекс у тлоцрту затвара честицу приближно правоогаоног облика ограђену са свих страна високим каменим зидовима. Силазимо са Куле и  одлазимо до Цркве Светог Ђорђа или Ђурђа, како је већ ко зове, прелазећи огромно гувно на коме се некада жито врло, а сада се одржавају културни догађаји којих ових посљедњих година није недстајало.

Црква Св. Ђурђа налази се на брежуљку око 50 м сјевероисточно од комплекса Куле Јанковића. На главном прочељу цркве, с обје стране врата, призидане су камене клупе по читавој ширини цркве, изнад којих постоје два омања прозора с решеткама. Изнад довратника црквених врата налази се лунета, а изнад ње осмеролисна прошупљена розета направљена из монолитне четвртасте камене плоче. Једна врата с лунетом изнад довратника и два прозора од којих је један полукружан, постоје и на јужном прочељу цркве. У цркви се под подом, испред иконостаса, налазе гробови истакнутих чланова племенитих фамилија Јанковић и Десница, међу осталим и Владана Деснице.

Враћамо се у пратњи нашег водича Маше Наранчић ка другом излазу, путу између два излаза. Наша домаћица нам прича да ово треба средити, да су се биљке отргле контроли и да их треба поткресати. Др Вукша, не часећи ни часа, одмах приступа акцији, мада је очигледно да за то треба акција ширих размјера.

Пред улазом опраштамо се са Машом, свјесни да смо тек начели тему нечега што се зове Кула Јанковић Стојана. До неке друге прилике, коју сигурно нећемо пропустити да их још боље упознамо, али и да присуствујемо неком од културних догађања који посљедњих година нису недостајали, а ове године, због корона вируса нису одржани.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ