АКТУЕЛНО:

Сећање на доброчинства Владимира Матијевића

Брига о српској деци

Кордунаш Владимир Матијевић није имао своје деце, али је преко друштва Привредник водио бригу о десетинама хиљада друге деце још од њиховог завршетка основне школе до завршетка заната и осамостаљивања.

Овај Крајишник, у аутобиографском тексту, који још није објављен у целини, пише да је рођен 1854. у Горњем Будачком на Кордуну, на тадашњој аустријској граници – Војној Крајини, односно како је писао у својим белешкама, „на војној граници“. Рођен је у породици Јулке и Петра Матијевића, као четврто од деветоро деце. Сва деца, изузев Владимира, рано су преминула. Биографи су били још прецизнији, рођен је у кући с бројем седам, у малом селу које је имало укупно 28 кућа.

Утицај проте Беговића

Крстио га је парох Гаврил Вучковић у једној од најстаријих цркава на Кордуну, Вазнесења Господњег, уз коју је била најстарија школа у том крају. Цркву су усташе срушиле 1942. године, а градња нове је почела још 1988. и досад није завршена.

У суседном Доњем Будачком је од 2007. године Црква Светих апостола Петра и Павла претворена у манастир, па монаси врше службу и за садашњих 20 становника Горњег Будачког.

На Владимира је пресудно утицао свештеник Никола Беговић, познат и данас као писац, национално-просветни и политички радник, који је у основним школама на Кордуну и Банији и у Гимназији у Раковцу предавао веронауку. Колико је утицајан био сведочи и то да су Беговића Крајишници 1861. године изабрали за заступника у Хрватском сабору у Загребу, а касније је био слуњски посланик на народно-црквеним саборима у Сремским Карловцима. Написао је књиге „Историја српске цркве“ и ‘Живот и обичаји Срба граничара“, а по многим тврђењима он је и аутор, или један од аутора „Химне Светом Сави“.

Прота је уочио Владимирову склоност стицању знања и многе друге вредне особине, али ни он ни Матијевићев отац Петар, порезник, који је завршио војну школу и пре демобилизације и рада у пореској службе био официр у Слуњској регименти, нису имали другу могућност него да га упуте у „солдачију“, али кад је Владимир имао 17 година, уписао је Реалну гимназију у Раковцу код Карловца, коју је баш у то време похађао и Никола Тесла. А време је било и теже него сва прошла времена, у свим порама живота уочавало се како се укида Војна Крајина, а ништа се не чини да се чувеним ратницима омогући нови живот.

Са Теслом у гимназији

Мало је познат податак да су у исто време у тој школи ученици били Матијевић и Тесла. Тесла је написао да је ту школу похађао од 1870. до 1873. године. У аутобиографији „Моји изуми“ (из 1919. године) пише да су демонстрације његовог професора физике изазивале његов интерес за тај „мистериозни феномен“ и навели да жели „да сазна више о овој дивној сили“. Погођен маларијом, убрзо након његовог доласка у мочварно заразне карловачке равнице, понекад је остајао у кревету и често је узимао своје школске књиге и носио кући да чита и памти када није био у могућности да похађа наставу. За три године Тесла је завршио школовање, које је трајало четири године, и то са похвалама.

Реална гимназија у Раковцу се од оснивања шездесетих година 18. века звала Оберсцхуле (Велика школа) и цело једно столеће била под управом војних власти. Њени ученици су учили математику, географију и историју, геометрију и градитељство, познавање природе, физику, певање, цртање, калиграфију, науку о газдинству, наук вере, материњи језик, немачки језик и гимнастику. Њена организација, као и организација свих осталих гимназија у Аустрији, односно касније Аустроугарској, била је регулисана Царском наредбом од 19. септембра 1849. под називом „Основи организације гимназија и реалка у цесаревини аустријској“. У тадашњој Краљевини Хрватској и Славонији, постојале су гимназије и реалне гимназије (нижа школа).

Матијевић и Тесла нису били из најсиромашнијих породица каквих је тада било много, обојица су били из доње средње класе, односно из релативно боље стојећих крајишких породичних задруга, Матијевић из војничке породице, Тесла из свештеничке. Та двојица раковачких гимназијалаца су успела да остваре младићке снове, односно визију, Тесла проналазачку, а Матијевић завештање да треба нешто учинити да се из редова сиромашних и обесправљених Срба формира српска средња класа, односно средњи слој друштва, без којег у том времену није био могућ напредак.

О гимназијским данима, осим да је био нарочито добар из математике и познавања немачког језика, ништа више није записао. „Кад сам реалку свршио, упознао сам се са неким Чехом, граничарским аудитором Боруфком. Он ми је говорио, да се свакако посветим трговачком сталежу, јер да сам жив, очит, итд, једном речи створен трговац – био сам нарочито добар математичар и још бољи у немачком језику, а брбљав, разговоран. И ја одох у Беч на Хоцхсцхоле (Висока трговачка школа)“.

Владимир Матијевић се по завршетку школовања запошљава у трговачкој радњи Рајнер у Карловцу и убрзо се пресељава у Загреб, где је био помоћник у трговачкој кући Сахер, и недуго затим заступник и трговачки путник у највећој загребачкој трговини Коншак. Већ до 1914. године и избијања Првог светског рата могао је да се похвали како је личним заслугама у Привреднику сместио око 250 српске деце у занатске и трговачке радње, на шегртовање.

Снага Војне крајине

Војна граница Аустријске монархије, односно Војна крајина, формирана је у другој половини 16. века у пограничним крајевима ради одбране њених граница од Турака, а од 1630. године била је издвојена из састава Хрватске, као посебан ентитет. Она је све до 1881. године обезбеђивала значајан контингент људства много јефтинијег од линијских трупа, који је знатно оснажио војну моћ Аустријске царевине. Војна крајина је имала и задатак да спречава уношење заразних болести, упаде разбојничких чета, кријумчарење робе из Турске, као и да онемогући дезертерство и исељавање преко кордонске линије на турску територију.

Одлазак у Београд

Од 1897. године друштво Привредник је имало седиште у Загребу, где је често било мета напада и кад се то више није могло издржати, Владимир Матијевић преселио се 1923. године у Београд, па је друштво још снажније деловало на подручјима целе Краљевине СХС.

Створили варошку средњу класу

 

По завршетку Првог светског рата и после уједињења у државу Јужних Словена, „Привредник“, 1919. године, обнавља активност у Загребу. Већ 1922. године краљ Александар И, прихвата на себе покровитељство над Друштвом, и оно се идуће године сели у Београд, са привременим седиштем у згради Друштва за одгој и заштиту деце у Студеничкој улици 62 (данас Улица Светозара Марковића).
Родољубље на делу

Када је „Привредник“, те 1923. године, обележио у Београду 25. годишњицу од оснивања, говор је одржао академик Јован Цвијић: „Варошку средњу класу, које још није било ни за Немањића, и коју није могла да створи ни та династија, богата државним талентима, изгледа да ће је данас створити „Привредник“, и зато нам је данас та установа најпотребнија!“

„Има дакле један још довољно неизрађен и слаб део у нашој друштвеној пирамиди: малобројни грађански ред; а осим тога је он, у неким нашим земљама, недовољно заступљен правим народним елементом. Тај друштвени и национални факт уочило је друштво „Привредник“ у Загребу, и пре двадесет и пет година дало се на посао да ту оскудицу попуни, најпре уколико се тиче Срба у Хрватској. Јер је Срба у то време као грађанског елемента по варошима Хрватске било врло мало. „Привредник“ је желео да њихов број повећа и да их боље спреми за економску борбу; нарочито су људи из тога друштва приметили да најлукративнија варошка занимања нису у рукама народних људи. Осим тога су тим помагали народу привредно сиромашних крајева, а где свет знатно прираста. Доцније су почели проширивати такав рад и на друге земље где живи наш народ, и наставили све до Великог рата“.

Цвијић је у наставку обраћања рекао: „Узимајући под своје окриље децу од дванаест година, они су успели, поред свих познатих врло тешких прилика, да солидно спреме за грађански живот око 13.000 људи за ових двадесет и пет година. Кад ме је Г. Матијевић, готово пре двадесет година, приликом једног проласка кроз Загреб, увео у „Привредник“ и показао организацију и цео рад на дизању нових људи, био сам изненађен строго изведеним планом организације. Почевши од дванаесте године, „Привредник“ прати своје питомце кроз живот, и ови знају да у „Привреднику“ имају најпоузданијег пријатеља. Колико је то утеха и нада била за онај део српскога народа, за сваког и најмањег човека, кад је сазнао да неко о њему води и сталну бригу! Колико то ојача снагу и свест оваког појединца! А познато је, и данас се на овоме скупу јасно види, каквих је одличних људи изашло из организације „Привредника“ у многим нашим крајевима, нарочито у Хрватској. То се не би могло извршити без велике љубави према народу свих сарадника „Привредника“, али осим тога и без велике вредноће и особитог смисла за организацију. То су показали ови дубоко родољубиви и мудри људи, као ретко ко у нашој држави“.

Пупинов поклон

Академик Цвијић је обраћање завршио поруком: „Привредник“ не чини само управа, већ сви његови питомци. „То је нека врста врло демократског, али затвореног удружења, са лепим и солидним традицијама, и националним и друштвеним: сви чланови се воле, цене, и узајамно помажу. И сваки члан шири те традиције и честите начине рада у својој околини, и тим друштво чини неизмерну корист српском народу и нашем целокупном економском развитку. Ја сам уверен да млађи „Привредникови“ питомци не само неће изостати иза старијих, већ ће се трудити да их претекну, а после овога сјајног збора, наша публика и јавност ће с највећим интересовањем и симпатијама пратити њихов рад“.

Поводом сребрног јубилеја друштва, Михаило Пупин почасни старешина Српске соколске жупе у Америци је заступницима „Привредника“ у САД приложио чек од 100.000 динара као лични поклон. Тиме је био увршћен као нови патрон „Привредника“. У сарадњи са Друштвом он је 1928. формирао фонд „Михаило Пупин“. По одредбама задужбине после смрти оснивача део је ишао „Привреднику“, Црквено-школској општини у Идвору, ђацима из Војводине (Српског војводства) који ће се школовати у пољопривредној струци. Део суме се издвајао као награда за ванредне успехе у пољопривреди у Југославији под именом „Пупинова награда“.

Друштво „Привредник“ се касније преселило у зграду Дома привредника у Крунској 5 (ту је данас стамбена зграда), а на Видовдан, 28. јуна 1931. године је положен камен темељац за изградњу Шегртског дома Владимира Матијевића, који се налазио у продужетку плаца, у садашњој Лазаревићевој улици.

Шегрти-питомци, усељавају се ускоро у тај модерни интернат, који је постао и седиште Соколске жупе Београд 7, која ће своје вежбе и друге активности спроводити у великој гимнастичкој сали Шегртског дома.

Доброта као издаја

Основна идеја „Привредника“, а у Далмацији готово истоветне организације Просветно-привредног друштва „Српска зора“ била је да се кроз школовање младих Срба, њихово директно и самостално укључивање у друштвени и привредни живот двојне монархије, економски и социјално подигне и оснажи српска компонента у Аустроугарској.

Преко свештеника, учитеља и других утицајних људи, тражили су спискове „бистре“ деце, да разговарају са њиховим родитељима и ако пристану, шаљу их на адресе које су им достављали. Повезивали су децу са занатским радњама, трговачким школама и академијама, слали их на учење банкарства, послова са осигурањем имовине, у мануфактурне радње, прве творнице.

У рад „Привредника“ укључили су многи виђенији Срби од Паје Јовановића, Лазара Дунђерског, Бранка Лађевића и других, а формирани су фондови Исидора Добријевића, Михаила Пупина, Лазара Бачића, Николе Танџурића и Сретена Пилављевића. У оне који су се укључили у рад „Привредника“, треба убројати и директора фабрике „Бата“ Тому Максимовића, те Николу Теслу.

Сви они су се окупљали око идеје „Највеће је доброчинство дати човеку поштена рада и зараде“.

Држава није за све то имала разумевања, па је на тзв. Велеиздајничком процесу у Загребу, 1909. године, државни тужилац рад „Привредника“ окаректерисао као издају.

Брига о деци целе Краљевине

Посредством „Привредника“ на занате и друге школе отишло је од 1897. до 1941. године око 40.000 српске деце и омладине са подручја Кордуна, Баније, Лике, Далмације, Славоније, Босне и Херцеговине и Војводине, а касније су то били млади из Шумадије и других крајева Србије и из готово целе Краљевине СХС.

Преко ноћи остао без богатства

Према евиденцији сачињеној пред Други светски рат, покретна и непокретна имовина Српског друштва Привредник вредела је више милиона конвертибилних динара Краљевине Југославије. У центру Загреба, Привредник је имао две велике куће у Прерадовићевој 18 и Берисавићевој 4, као и друге некретнине и земљу у скоро свим већим градовима, на простору данашње Србије и данашње Хрватске. Према извештајима о пословању ове хуманитарне и привредне организације укупна вредност некретнина износила је 8.142.093 динара.

Привредник је располагао с 57 фондова, који су му између два светска рата омогућавала свестрану и плодотворну делатност. У њима је било 10.786.355 динара, док је у 23 банке чувано 1.519.648 краљевских динара. Управа ове моћне организације располагала је са 37 задужбина, од којих је „Велимиријанум „, задужбина Велимира Тодоровића, била једна од највећих у Краљевини Југославији. Донатори и дародавци су у хумане сврхе поклонили 77 легата.

За 50 година постојања Привредник је постао узор многим другим сличним друштвима и организацијама. Након Другог светског рата Министарство трговине Народне Републике Србије укида Српско привредно друштво Привредник и сву имовину национализује. Поступак повратка те имовине до данас није окончан.

Угледни деоничари

А све је почело од Српске Банке, чије оснивање је Матијевић најавио на самог Светог Саву 1895. са још неколико економски успешних привредника из Загреба и целе тадашње Аустроугарске. Оснивање је најављено заједно са Богданом Медаковићем, Јованом Живковићем, Ливијем Радивојевићем, Светиславом Шумановићем и са још неколико богатих људи.

Кључну подршку целом подухвату дао је бивши министар унутрашњих послова и привреде Краљевине Србије, Коста Таушановић. Он је заједно са Матијевићевим кругом сарадника спровео све припреме за оснивање банке, окупивши српску политичку, привредну, црквену и интелектуалну елиту. Председник банке био је Владимир Матијевић, а директор Ђорђе Велисављевић, познати финансијски стручњак.

Највећи деоничар био је Богдан Медаковић, син српског академика Данила Медаковића и деда академика и председника САНУ Дејана Медаковића и имао је одлучну реч као њен потпредседник.

Богдан Медаковић је био одлучан борац у борби за очување црквено-школске аутономије, за слободу говора и за парламентарни систем у тадашњој Хрватској. Залагао се за заједничку борбу с Хрватима за државну заједницу Јужних Словена. На Зрињском тргу 15 у Загребу саградио је једну од најлепших стамбених палата која је оригинално била готово иста као кућа Адам у Будимпешти.

Барон Јован Живковић био је контроверзни српски политичар, правник са дипломом бечког универзитета, и банкар. Био је вицебан, министар унутрашњих послова Хрватске и Славоније и посланик у неколико мандата. Дао је, пре истека једног мандата, оставку на посланичко место у знак протеста због одлуке Сабора да у Срему службени језик буде хрватски, а писмо латиница. Гушио је, с друге стране, устанке Срба у БиХ. У српској банци је изабран за првог председника Управног одбора.

Запуштен гроб

Ливије Радивојевић је био високи државни званичник-чиновник и прави тајни владарев саветник. Међутим то формално учешће у власти, и блискост са режимом, који углавном није био наклоњен Србима, није га одвојио од рода. Остао је он велики српски родољуб, који је искористио своју правничку спрему и друштвени реноме, да законитим и политичким путем одбрани српска национална и црквена права и привилегије. Био је он активан у српским удружењима и организацијама у Хрватској и Срему, где је доприносио њиховој институционализацији и законитом раду. Изабран је за првог почасног председника Савеза српских земљорадничких задруга.

Светислав Шумановић је био доктор правних наука, адвокат и политичар, руководилац Унутрашњег одјела Земаљске владе, народни посланик и подбан Краљевине Хрватске и Славоније. Он је још 1902. године повео борбу за промену назива Грчко источна црква у Српска православна црква на простору Хрватске. Његова намера није успела и назив је промењен тек 20 година касније, 1922, када је проглашена Српска патријаршија у новоствореној држави Краљевини СХС. Прихватио је да буде саборски заступник (посланик) у Независној држави Хрватској Анте Павелића. Са те позиције покушао је да спасе свог синовца Саву Шумановића, легендарног српског сликара, али није успео. Светислав је умро у пролеће 1945, сахрањен на загребачком гробљу Мирогој. Његов гроб је у међувремену зарастао и откад је 1981. преминула кћерка Кристина – Криста Ђорђевић, врсни интелектуалац и полиглота, која је својевремено била дворска дама краљице Наталије Карађорђевић а после рата председница Црвеног крста Србије, нико не одржава.

Поред централе у Загребу, Српска банка је имала филијале у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Дубровнику, Митровици, Сплиту, Шибенику и Книну. Чланови управних одбора Српске банке су у четрдесетак година њеног деловања били, између осталих: Иван Барако, Никола Ћук, Лазар Дунђерски, Јован ЂуричићБијорац, Симо Гомирац, др Драгутин Грђић, Ђорђе Јагњић, Стеван Калембер, Лазар Лађевић, Владимир Матијевић, Ђорђе племенити Микелић, Чедо Миличевић, Петар Николић, Петар Т. Петровић, Петар Сучевић, др Светислав Шумановић, М. Тасовац и А. Веселиновић.

Узорна институција

Према сачуваним подацима, Привредник је био једна од 20 најјачих институција у Југославији између два рата. Међу око 40.000 питомаца које је Привредник ишколовао, били су Петар Росић, каснији српски патријарх Варнава, око 50 народних хероја Југославије, Раде Кончар, Ђуро Пуцар, Филип Кљајић, Миле Ђукић, Радоје Дакић и други, и јасеновачка жртва Лазар Бачић.

Привредник иако је имао изразито социјални карактер а његови питомци у многоме допринели процесу индустријализације, није, међутим, обновљен после Другог светског рата.

Завештање куће

Српска банка је била први српски новчани завод у Аустроугарској и убрзо имала један од највећих капитала у Хрватској. Матијевић је изабран за председника Управног одбора и ту функцију је вршио до смрти, 1929. У Београду је велику кућу у Господар Јовановој 63, Владимир Матијевић завештао тестаментом СДП Привреднику, а велики плац у Штросмајеровој (садашња Савска улица) купљен је од општине за 1.500.000 динара.

Аутор: Данко Перић; Франкфуртске Вести
Нема коментара

Напишите коментар