Село Нунић, недалеко од Кистања: Љубав може и село да оживи

У селу Нунић, недалеко од Кистања, од предратних 300 становника, данас их је мање од седамдесет, али село не чине бројке, већ људи, и примери оних који показују како се љубављу и упорношћу може живети чак и у најтежим условима.

Подбочен на штап који му олакшава кретање кроз непроходно, густо растиње, Марко Стјеља свако мало баца поглед на стадо оваца које његове старачке ноге све теже могу испратити. Кратки предах користи да прозборимо коју реч, неретко одмахујући руком на свако постављено питање, као да се чуди да га о садашњем Нунићу поред онога што се види имамо шта и питати. Година му је осамдесет и шест, а питамо га, држи ли још благо и може ли ходати за овцама.

– Шта друго да се ради? Не ору се виногради, не сеју њиве, нити посла има. Тешко је. Нема младих људи, нити је ко у радном односу Зато би их сада и продао да имам коме. Не могу више. Здравље ме све слабије служи, а ни баба ми, мислећи на жену, није боље. Ишао бих код деце у Србију, још ово мало, бар да нисмо сами нас двоје – одговара старац кога затекосмо на самом улазу у село Нунић.

Мало је данас људи у Нунићу, констатујемо.

– Нема их никако, а не мало. Та видите ли колико је кућа затворених? Још пар људи у селу који нешто држе, муче се, и то је све што је остало. Некада је било народа, било је и коња, волова, трактора. Било је и посла у Кистањама, орали су људи њиве и радили винограде, а сада дошло да нема никога и ничега. Живели смо од пољопривреде и сточарства, а данас од социјале и малих пензија, а то је све сиромашно – прича нам Марко.

У село Нунић из избеглиштва се, каже, вратио пре више од две деценије. Тада је још био у снази и здравље га је добро служило. Узео је пар оваца, временом их „заметнуо” још коју више, све до данашњих тридесетак са којима више ни сам не зна шта би. Ни купца за овце није лако наћи, јер није то посао којим баш свако жели и може да се бави.

– Ако ко тражи да би их купио, нека дође овамо. Мени се деца немају где вратити нити имају шта више тражити овде. Тамо имају свој кров над главом, раде, преживљавају. Па ето, ако удомим стадо ићи ћу са бабом код њих. Само чељаде није нигде приспело, посебно под старост, а нас бар има ко гледати ово мало од живота што је остало – помирљиво ће Марко, а онда опет пружа свој штап и тромим кораком одлази за својим овчицама које су се увелико упутиле познатом стазом ка кући.

Сусрет са овом старином која познаје сваки метар нама непознатог села, не обећава баш много, ни ведријих прича ни млађих саговорника. Неколико метара даље стоји путоказ ка засеоку Шуше. Путем кроз село не срећемо никога, али на крају истога поново се чује блејање оваца. Знак је то да још некога има, да је још неко у стању да хода за овцама. Испред капије са осмехом нас дочекује једно младо женско лице. Зове се Милена Шуша и у Шушама живи са оцем и мајком. Са радошћу нас сво троје дочекују и позивају у двориште. Ту, на сунцу које се у висинама бори са облацима, са Шушама причамо о њиховој борби за опстанак. Љубица и Јово били су међу првим повратницима у Нунић, а њихова Милена прво српско дете рођено у општини Кистање након последњег рата.

– Ја сам се, заједно са својим родитељима, вратила у Безбрадице 1997. године, само две године након рата. Тада је Јово чуо за мене, он је већ био ту са својом мајком, и сваки дан је долазио док ме није превео овде. Требало му је свега двадесет дана – присећа се са осмехом Љубица, иако додаје да су се у раној младости ипак површно познавали.

Обома је било тешко, али су у нови живот на старим рушевинама кренули заједно, без игде ичега, без посла и помоћи, уз надничење код комшија Хрвата који су им, како кажу, увек излазили у сусрет.

– Нисмо имали услове за живот, али смо се сналазили. Јово није имао никаква примања, мајка му је тек касније остварила право на пензију, док сам ја примала социјалну помоћ. Посла није било, али смо ишли код комшија Хрвата радити на дневницу. Обрађивали смо им баште, винограде, косили траву. Нисмо имали ни механизацију па нам је једна комшиница, Аница Кардум, посудила свој мотокултиватор. Тим мотокултиватором смо фрезали башту и косили њиве њој и себи. Другима када би радили они би нам платили то што радимо, али су нам давали и брашно, шећер, уље, оно најосновније што су и они добијали од неких организација – присећа се Љубица својих првих месеци па и година након доласка у Нунић.

Рат ипак није уништио добре комшијске односе

Помешаних осећања данас прича о том периоду доласка у готово пусто село, али и међуљудским односима и комшијској емпатији коју рат и сва зла која је са собом донео, ипак нису успели трајно покидати.

– Било је свима драго да смо се Јово и ја узели и дошли живети овде. Долазили су да нас обиђу, сви су били фини према нама, а и ми смо то узвратили својим радом. Како сам ја већ била прешла четрдесету годину, а желели смо да имамо потомство, због тешких услова живота изгубила сам прву трудноћу. Нисам ишла ни на прегледе доктору, превоз нисмо имали, пешачили смо километрима да обиђемо моје родитеље, и све је то узело данак и завршило трагично. Знајући све то, један комшија, Мате Бљајић из Задра, сам се понудио да нам посуди новац да купимо половни аутомобил, како бих ја могла пратити трудноћу и ићи редовно на прегледе у Шибеник. Ми смо имали нешто оваца, и када смо продали јањиће одмах смо му вратили тај износ који нам је позајмио за ауто. Захваљујући томе родила се 2000. године наша Милена, прво дете након рата у селу Нунићу, али и целој општини Кистање – не скривајући сузе прича Љубица.

Док су Љубица и Јово одлазили радити у пољу, или изгонили стадо на испашу, о Милени је бринула Јовина тада времешна и болесна мајка и њена сестра која је, у кући поред, сама проводила старачке дане. Милена је одрастала сама, без својих вршњака, слушајући приче и савете двеју бака, возећи бицикл пустим сеоским улицама, чекајући лето да бар неко приближно њених година дође макар краткорочно у село. Чак и када је кренула у предшколско, потом и у школу у Кистање, била је једино дете, ученик којег је комби возило свакодневно одвозило у Кистање и враћало у Нунић. Скромном и мало причљивом Јови, и упорној и одлучној Љубици, она је подарила највећи мотив да истрају у борби за опстанак. Навикли на тежак живот, мукотрпан рад, неретко и на самоћу, али скромни и задовољни оним што имају, данас када живе од скромних пензија и бављења сточарством ни секунде, кажу, не жале због повратка, јер су једино у Нунићу своји на своме.

– Колико год да је било тешко, ми смо знали за шта се мучимо. Милена је порасла, уписала факултет у Книну, још мало јој је остало да дипломира, а ми смо дочекали да остваримо пензију. Приходи ни сада нису велики, али располажемо са оним што имамо. Уз то радимо башту, држимо овце и трудимо се да нашем детету ништа не недостаје. Пуно је улагања и у сточарство, ово је шкрт крај, морамо куповати летину, али смо скромни и немамо превелике прохтеве. Навикли смо да смо најчешће сами, куће поред су све затворене, али ми волимо бити овде. Ја сам била кратко у Војводини, али није ми та клима одговарала, никада не бих могла тамо живети. Највише волим свој камен, своју Буковицу, ту сам поникла и све ме за ово веже, и ову климу волим. Срећни смо што смо ту, што имамо наше дете, што нам близу почивају родитељи које можемо увек обићи. Увек буде потешкоћа, али све је то живот – емотивно приповеда Љубица.

У селу у којем је деведесетих година живело око три стотине становника данас их, бар по подацима последњег пописа становништва, стално живи мање од осамдесет. Да је и толико било би добро, каже нам Јово, али и та бројка се готово свакодневно смањује.

– Могло би нас лако избројати на прсте. Све старији народ, мало-мало па чујеш или да је неко умро, или да су одселили код деце, па се и куће затварају. Ово село је још осамдесетих година имало воду, што и данас нека села немају. Посла је било у Кистањама, Шибенику, Книну. Имали смо школу, Дом културе, трговину, гостиону где би се народ окупљао, играли би балоте и окренули јагње, а сада свега тога више нема. Пре рата сам радио у пошти у Шибенику, па се вратио овде. Онда дође рат па одем у Србију, али ни тамо ме ништа није везало. Кад сам се вратио, пољубим ову земљу где сам рођен, и ништа ми више није било тешко радити. Чаша воде, комад крува, добро је, ја сам задоволјан. Уз Љубицу је све било лакше, мало по мало и створили смо довољно за нас, ја сам срећан – кратко ће Јово.

Скромни и захвални на ономе што имају

Недалеко од ове трочлане породице, путем који води поред порушене школе, некадашње трговине, гостионе, необрађених њива које су некада храниле бројна домаћинства и затворених домова у којима више нико не живи, деценију касније упутили су се и Славица Ћалић и Златко Шуша. Вратила их је љубав, љубав је и њих спојила и захваљујући њој Нунић је постао богатији за два дечака, данас најмлађа становника у селу, Николу и Милана.

– Једно време сам живела у Панчеву, па у Београду, а онда сам се 2010. године вратила. Неки би рекли да је то носталгија, а ја кажем да то није носталгија већ искључиво љубав према родном крају. Ту сам упознала Златка, и ево већ тринаест година смо заједно. Две године касније родио се наш Никола, а 2016. године добили смо и другог сина, Милана. Добро нам је, нашли смо се, разумемо се и подржавамо у свему и то је оно што је најважније. Да је лако, није. Ни једно немамо сигуран посао. Златко приватно ради кад има посла, кући држимо стоку, радимо мало пољопривреде, ја се бавим децом, њиховим школским обавезама и кућом, али смо скромни и задовољни оним што имамо. Најважније је да смо у својој кући, да имамо своју породицу, а све остало што донесе живот решавамо у ходу. Најмлађи смо у селу, немамо неког друштва у близини, али не оскудевамо у оним суштински важним стварима. Трудимо се да деци обезбедимо оно што им треба, нигде и не идемо без њих, лети их одведемо на море док зими одлазе у школицу српског језика која се одвија у просторијама једног удружења у Ђеврскама. Треба бити скроман, и захвалан на ономе што имаш – искрено ће Славица Ћалић.

Поред свега што нам прича Славица, њен супруг Златко додаје да, без обзира на све тешкоће које живот носи, он једино жали што се и раније није вратио на свој кућни праг. Петнаест година избегличког живота било је довољно да схвати шта му је за срећу довољно.

– Моји родитељи су се овде упокојили након мог повратка, а ја сам остао да заснивам своју породицу. Овде сам упознао Славицу, добили смо наше потомство, љубав нас је спојила и овде оставила. Данас није лако ни породицу имати, а мени је породица највећа срећа, а онда и то што живим ту где волим, где сам рођен. Мој деда је још 1905. године отишао у свет, обишао и Кину и Јапан, девет година је био у војсци и рођена мајка га није препознала када се вратио, био је морнар на броду и могао је остати било где, али се исто вратио овде и ту засновао фамилију, оставио потомство. Могао сам тако и ја, није ме ништа обавезивало да морам доћи, али сам послушао своје срце и данас знам да сам направио најбољи избор – прича нам поносно и емотивно Златко Шуша.

И њихове ће Николу и Милана, баш као и сада већ одраслу Милену, пут једнога дана одвести у школу у већу средину, можда и факултет у неки други град, али ће и они, баш као и Милена, засигурно знати више да цене живот, и оно што су њихови родитељи чинили да би их извели на прави пут.

Данас, док марљиво спрема последње испите на економском факултету, сваки викенд проводећи у Нунићу о којем пише најлепше песме, Милена заједно са својим вршњацима осмишљава пројекте који би, можда, могли да допринесу напретку и некој светлијој будућности њеног села. Више него икада раније, изазов је опстати и остати у том крају где нема ни сигурног посла ни редовних прихода, ни трговине ни комшија у близини, само јака воља и жеља да се часно преживи на овој шкртој земљи Буковице. А да је, уз Шуше, још више Зорица, Котура, Марчинка, Рончевића и Стјелја, и Нунић би, заједно са природом, засигурно живнуо у ове пролетње дане.

Васка Радуловић

Преузето са: Срби.хр