Судбине пролазе, ријека Глина остаје
Име ријеке Глине спомиње се у повијесним документима први пут 1209. године. Глина извире на Кордуну, из пет врела на брду Бркашица код Слуња, затим протјече уз обронке Петрове горе па код мјеста Глине улази у равницу и код села Слане утјече у Купу. Дужина њеног тока је 111 километара.
Повјесничари и географи утврдили су како данашњи градић Глина свој настанак и урбани развој дугује изградњи банске крајишке војне утврде на ушћу ријеке Маје у Глину 1735. За проучавање даљњих прилика, важан догађај збио се 24. липња 1818., када је на свом пропутовању од Беча до Дубровника аустријски цар Фрањо И. посјетио Глину.
У опширном путопису цар је записао да је Глина стожерно мјесто Прве банске пуковније, и то прилично велико, које има „1000 католичких душа и 2000 неунијатско грчких (православних – оп. а.), као и по једног жупника од сваке вјере“. Цар хвали глинског пуковника Нестора за којег каже да је један вјешт и дјелотворан официр, по вјери „неунијатски грк“, чија је жена католкиња. Цар напомиње да је „за исушивање мочвара војска већ доста учинила отварањем пролаза за одвод воде јер ријека Глина често поплављује обале.“
Међутим, први детаљнији запис о поплавама у Глини и глинском крају објавиле су Царско-краљевске Народне новине из Загреба, које 9. липња 1858. доносе ову вијест: „Из Глине јављају да је ноћу између 26. и 27. свибња облак проломио се и дуго вриеме велика киша падала, те је изишла ријека Маја и Глина и потопила готово сву равницу пуковније, тако да је прекинуто обћење на све стране, мостови су диелом разорени, сав овогодишњи усиев пшенице, ражи, кукуруза, ливаде и остатак уништен је, тако да су и сами житељи ниеки из Глине морали се одселити потиеравши са собом свиње и сву рогату и теглећу марву своју.“
Након развојачења Војне крајине 1871., мјесто Глина је више пута поплављено водом. Тако у Споменици жупе Глина, жупник Мирослав Матић биљежи да се 20. коловоза 1874. набујала ријека Глина разлила по скоро цијелом мјесту тако да је у глинском парку на Тргу Јелачића вода била „3 стопе дубока“ или преко 90 центиметара. Затим се услијед великих киша 1878. и рјечица Маја пет пута разлила по Глини.
Те честе поплаве понукале су Генералкоманду у Загребу и заповједајућег генерала Фрању Филиповића да нареди да се између Глине и села Прекопе ископа ново корито (канал) за рјечицу Мају. Тако ће се вода Маје удаљити од мјеста Глине, па ће се тиме спријечити поплаве, а ублажити силна влага. Ови грађевински радови изведени су 1879. и 1880. уз трошак од 43.000 форинти, а радове је надгледао инж. Валентин Лапаине, управитељ Крајишког грађевног уреда у Петрињи. Опћинска власт одужила се Филиповићу тако што је 1893. главну градску улицу у Глини назвала његовим именом.
Значајна прекретница у прометном развоју Глине и глинског краја била је изградња моста на ријеци Глини. Према писању тадашњих новина, „10. и 11. студеног прегледан је по струковњацима и промету предан нови мост преко потока Глине, који почива на каменим ступовима, а грађен је жељезном конструкцијом. Изградњом тог моста знатно је поможено прометним приликама у глинској околици“, јавља петрињски лист Бановац 24. студеног 1900.
Развоју Глине као важног трговачког средишта значајно је допринијела и жељезничка пруга Сисак-Петриња-Глина-Топуско-Вргинмост, свечано отворена 28. српња 1903. Тада је у склопу жељезничке пруге изграђен и жељезнички мост на ријеци Глини. О овим мостовима писао је загребачки календар Драгољуб 1904., гдје у чланку „Глина риека“ између осталог пише: „Веће кише изтјерају Глину из обала, које су и до 3 метра високе, те почини многе штете. Има на Глини више добрих млинова, који могу циеле године мљети. Сада измедју Глине и Топускога код села Скела и Гредјани прелази изнад воде Глине красан жељезнички мост, а такав је и у трговишту.“
Након Првог свјетског рата и распада Аустро-угарске монархије, Министарство трговине и индустрије Краљевине СХС запримило је 26. просинца 1925. извјештај Приморско-крајишке области из Карловца у којем пише да Глина има 2.600 становника, и то пола Срба и пола Хрвата, који живе од трговине и заната. „Котар има 44.000 душа од којих 9.000 католика, а остало православни“, при чему „ријека Глина дијели котар на православне и католике, и то с лијеве стране католици кајкавци, а са десне стране Срби штокавци и католици штокавци.“
Важно мјесто у повијести Глине заузима 23. српањ 1933., када је свечано отворено опћинско купалиште на ријеци Глини, које тако постаје важно мјесто сусрета, рекреације и разоноде глинских грађана те провођења слободног времена на свјежем зраку и уз чисту ријеку. „Купалиште у Глини изграђено је из тврдог материјала а и врло лијепо“, пише Југославенска слога из Петриње 5. коловоза 1933. „То је сада атракција Глине. Ово купалиште изградила је опћина у споразуму са Соколским друштвом.“
Наредних година глинска опћина рјешавала је један важан проблем, а то је прашина на глинским улицама. Стога је опћинско поглаварство Глине у травњу 1938. наручило из Прага модерну чехословачку аутоштрцаљку марке Шкода за полијевање прашњавих глинских улица. Ова аутоштрцаљка полијевала је глинске улице два пута на дан по љети, и то ујутро и предвечер, а воду за цистерну је узимала из ријеке Глине, у близини Опаићеве куће.
Други свјетски рат и сплет повијесних околности довели су до слома Краљевине Југославије и успоставе НДХ, након чега је Глина постала поприште масовних усташких злочина. Иако је у масакру у ноћи с 12. на 13. свибањ 1941. убијено око 400 Срба Глињана, са стратишта у Прекопи успио је побјећи постолар и ногометаш Глинског спортског клуба Никола Самарџија, који се спасио одважним скоком у ријеку Глину.
Недуго након масакра српских сељака са Кордуна у глинској православној цркви у ноћи с 29. на 30. српањ 1941., усташке власти донијеле су одлуку да црква буде уништена па је њено рушење почело 12. коловоза 1941. Према свједочењу глинског комунисте и антифашисте Анте Шешерина, у рушењу цркве учествовао је и млинар Стјепан Пфајфер, који је тешки камен око цркве употријебио за брану своје воденице на ријеци Глини у Јукинцу.
Након ослобођења Глине 1944. и коначног ослобођења земље 1945., Министарство грађевине НР Хрватске донијело је одлуку да се обнови у рату порушени мост преко Глине. Тако је изграђен провизориј од дрвета и подузете мјере да се што прије очисти корито Глине од порушене конструкције, пише Народни лист из Загреба 12. српња 1945. Затим је сисачко Јединство 11. српња 1947. објавило фотографију обновљеног моста, широког 6 метара и дугачког 42 метра, који је пуштен у промет 75 дана прије предвиђеног рока.
Иницијативом Симе Тодоровића и Миленка Војновића у Глини је 22. травња 1955. основано Спортско риболовно друштво Глина, које броји 18 чланова. Затим је 10. листопада 1955. забиљежена нова поплава и рекордни водостај ријеке Глине од 577 центиметара. Притом ваља споменути да се до изградње трафостанице у Јукинцу и доласка далековода у Глину 1957., град снабдијевао струјом с Палаићевог млина на ријеци Глини.
„У овим љетним данима Глињани готово и немају погодно мјесто за купање“, писало је сисачко Јединство 25. липња 1966. „Стога ће се ускоро почети с уређењем старог купалишта око којег је већ подигнут нови парк. Изградит ће се око 30 кабина, а бит ће ту и бифе, док је предвиђено набавити и више чамаца које ће купачи моћи користити. Радове ће изводити Комунална установа“, писало је Јединство. Међутим, од најављених радова се одустало, а разлози за такву одлуку нису познати.
Због обилних киша и учесталих поплава које су претходних година угрожавале насељени дио града уз десну обалу, Скупштина опћине Глина донијела је 21. липња 1973. Одлуку о регулацији ријеке. Међутим, док се уз помоћ Републичког фонда вода радила пројектна документација, Глину је 1., 2. и 3. листопада 1974. задесила катастрофална поплава. Након силних узбуђења и поплављеног средишта града, водостај ријеке Глине је са 565 опао на 540 центиметара, чиме је опасност минула.
„Послије тродневне неизвјесности и страха због поплаве Глињани су коначно одахнули“, јавио је Вечерњи лист у двоброју од 5. и 6. листопада 1974. „Но, само за кратко јер ријека Глине се послије минималног опадања задржала на 530 цм изнад нормале и тако и даље пријети становништву које, уз то, улаже напоре да отклони посљедице водене стихије незапамћене у посљедњих 200 година!“ Вечерњи лист пише и да је нанесена голема штета том подручју. Тако је осим дворишта, дијела кућа и улица, ријека поплавила знатан дио пољопривредних површина на којима је доспијевао кукуруз, крумпир и друге културе. Вода се задржавала у Топличкој улици, на Сајмишту и на ногометном игралишту Баније. На срећу, вода се повукла с цесте Петриња-Глина и Глина-Топуско па је послије краткотрајног прекида, вожња ипак била могућа, иако уз знатне потешкоће и опрезност.
Након што је уз помоћ Републичког фонда вода израђена пројектна документација и прикупљена новчана средства, у српњу 1975. отпочели су радови на регулацији ријеке и њеног корита, од моста до игралишта Баније, у дужини од 1.200 метара. Изграђен је обрамбени насип с лијеве и десне стране корита ријеке и затрпани готово сви рукавци старог корита. Регулацијом ријеке и изградњом насипа град је заштићен од поплава, као и велики комплекси обрадивих површина на другој обали који су били често изложени плављењу. Овим значајним подухватом успутно су ријешени и неки други проблеми, постигнута већа чистоћа ријеке на том дијелу те заштићено ново игралиште Баније изграђено 1978.
Па ипак, многи проблеми остали су неријешени, попут рукавца код Борачког насеља. Затрпавање овог рукавца старога корита вршено је 1980. и 1981., али је затрпана само једна десетина рукавца, док је остатак убрзо постао нелегални депониј смећа, мочвара и еколошки проблем. Такођер, насип није поплочан како је планирано, нити је учињена дренажа, на што се надовезала још једна поплава Глине првог дана 1982.
Велике оборине, топљење снијега, висок водостај Глине, неколико уских грла у градској канализацији и мала моћ проточности сливника који требају одводити оборинске воде у канализацију узрок су поплаве која је погодила Глину 20. вељаче 1987., писао је Вечерњи лист. Тако је у граду вода продрла у котловницу највеће стамбено-пословне зграде у главној Улици Жртава фашизма, а затим и у котловницу Спомен-дома. У опасности је била и Памучна предионица којој је пријетило излијевање воде из оближњих потока.
Одмах је ступио у акцију Штаб цивилне заштите са својим специјалним јединицама, екипама ДВД-а и Гликома, које су даноноћно црпиле воду из угрожених зграда у центру града. Ова посљедња поплава била је још једна опомена да се хитно мора прићи градњи новог колектора и ријешити друга инфраструктурна питања која су довела до овог стања. Тако је и било. У ванредном издању Глинског вјесника 13. липња 1988. објављена је вијест о почетку радова на изградњи новог колектора, као и најава радова на оплочавању ријечне обале и уређењу градског купалишта.
У то вријеме Глина је мањи индустријски градић с око 7.000 становника и развијенија је него икада, међутим, њен даљњи развој зауставио је распад Југославије, али и привремени распад Хрватске 1991. Након реинтеграције територија, али не и људи, 1995. почиње нова епоха у повијести Глине. Тако је наредних година локална власт представила грб и заставу Града Глине који су били производ уско националистичког виђења и тумачења глинске повијести. Иако је ријеч о аматерском и прилично кичастом хералдичком и вексилолошком рјешењу, на грбу и застави Града Глине нашла се и ријека Глина.
У ноћи 23. травња 2002. урушио се већ дотрајали мост на ријеци у тренутку док је њиме прелазило теретно возило, које је заједно с конструкцијом моста пало у ријеку. Стога су државне Хрватске цесте журно приступиле изградњи новог цестовног моста, који је већ 16. свибња 2003. пуштен у промет. Иако је нови челични мост дуг 52 метра, ријеч је о грађевини безличног изгледа која нимало не подсјећа на стари глински лучни мост, стољетни симбол Глине.
У вријеме приступања Хрватске Еуропској унији, у Глини је 27. вељаче 2009. одржана радионица под називом „Ријека Глина – бисер континенталне регије“, која је резултирала потписивањем Меморандума о прекограничној сурадњи Градова и Опћина у сливу Глине 7. свибња 2009., и то између Глине и Топуског у Хрватској те Велике Кладуше и Бужима у Босни и Херцеговини. Па ипак, ови амбициозни развојни планови нису могли спријечити још једну катастрофу, када је 24. и 25. листопада 2014. поплављено средиште Глине и почињена огромна штета што је поново указало на бројне и још увијек неријешене водопривредне проблеме овог банијског градића.
Умјесто закључка о најновијим поплавама које су средином свибња 2023. поново захватиле Глину, цитират ћемо ријечи чешког књижевног великана Милана Кундере: „Ријеке теку вјековима, а људске судбине се одигравају на обалама. Одигравају се да би сутра биле заборављене, а ријеке ће тећи даље.“
Игор Мркаљ, ‘Судбине пролазе, ријека остаје’,
Новости. Самостални српски тједник, Загреб,
бр. 1230, 14. српња 2023., стр. 18–19.
