Сликарка Бранка Мраовић: Заљубљена у Кордун

Кажу да већина сликара цео живот слика једну исту слику или је у потрази за оном савршеном. Сликарка Бранка Мраовић савршенство проналази у нестварној плавој боји која доминира на готово свим њеним платнима.

– Попут дашка ветра, кроз паукову мрежу ја пролазим кроз слику: жена нестаје и остајем сам у пејзажу праисторије окружен семењем рајског воћа… Ја мален и застрашен човек птичјег гласа стојим по страни и гледам птицу како седа на раме жени, а иза њих пада сенка у лику крста који су направили они чијим сам језиком до недавно говорио – говорио је Драгомир Ивковић на отварању изложбе слика Бранке Мраовић “Сањам до слободе” у Вргинмосту, давне 1992.

– Била је то прва изложба у ратним условима и мени најдража – присећа се за “Франкфуртске Вести” Бранка, међу Крајишницима увек и свуда омиљена сликарка.

Драгомир је тада био студент, а после ратне епопеје деведесетих, сада је негде у расејању. Кажу, у Канади. Сликарка о чијем делу је тако надахнуто говорио пре више од четврт века, дом је свила у маленом равничарском месту Попинци. И где год да је – у родној Боки Которској, на Кордуну, одакле је њен покојни супруг Јанко, Сплиту, Загребу, Београду, или сада у равној Војводини, где су је довели рат и избеглички статус, она тражи и проналази добро у људима и лепоту у природи.

 

Радост цртања


Од 1983, када је почела да излаже по “налогу” покојног др Саве Поповића, београдског доктора сликарства и историје уметности, Бранка је имала 20-ак изложби на простору бивше Југославије. Насликала је око 7.000 слика у уљу и ко зна колико цртежа.

Двадесет седам година од прве изложбе, затичемо је у Попинцима, где живи са сином Бошком. И овде, као што је то радила у Београду, подучава децу сликању и вештинама у раду с бојама. Овог пролећа учествовала је на Крајишком ликовном салону. Планира још неколико изложби. Свакодневно слика, јер “без киста не може”.

– Око себе сам увек окупљала младе сликаре – говори нам док руком показује на још неосушени рад девојчице која је само једног дана дошла и почела да црта.

На питање шта сада ради, одговара да слика сунцокрете, божуре, али наглашава да увек, а не тренутно, слика – плаве Еве.

– То су “моје плаве жене”. Чак су и већина портрета које радим плави, ако се сложи онај кога сликам. Наравно, сликам природу, јер је то нешто најчудесније у овом нашем свакаквом свету.

Плава Ева је за сликарку жена вечна, она која никада не губи ништа од своје чистоте и лепоте. Не мора да буде лепа по нечијим стандардима у класичном смислу, јер свака жена једноставно носи унутрашњу привлачност. Открива нам да је плаву боју понела као дете из родног Котора.

– Плаво је боја мог живота, импресија из детињства. Бока је оивичена планинама, доле море – горе небо. Све је плаво, осим белих стена. Чак и када сам се преселила у “зелено”, места где је доминирала шума, видела сам плаво. Плаво је неки бескрај, оно недокучиво и докучиво – прича.

 

Заљубљена у Кордун


– Сликарство, као и свака уметност су ту да човека оплемене. И онога ко ствара, и онога ко посматра, чита или слуша. Мој мотив и мој циљ су да сви буду срећни, баш као што сам и ја. Уз све невоље које човек прође, ако ствара, он буде срећан – говори Бранка чије слике красе зидове многих наших исељеника.

Одрасла је уз племенитост деде и бабе, а то даје печат животу.

– И у домовини мога мужа Јанка – на ратом захваћеном Кордуну, пронашла сам море лепоте и људске доброте.

Баш као што кажу мудраци, лепота је у оку посматрача, тако је и наша саговорница лепоту и доброту проналазила свуда где ју је живот наносио. Као мала у Котору, у Сплиту за време студентских дана, као снајка у Кордуну. Посебне емоције је везују за Чемерницу, родно место покојног супруга.

– Тебе људи воле, доћи ће тамо где си ти – говорио је Јанко супрузи, када се питала да ли ће у малом месту крај Вргинмоста имати инспирације.

У Кордун се, каже, заљубила. И даље су за њу тамо најдивнији људи, “толико невини у размишљањима и толико добри у души”.

И у Србији је упознала племените људе. Има много пријатеља од Немачке преко Хрватске до Америке. У Јапану је боравила непосредно после бомбардовања СР Југославије, као шеф психосоцијалног дела јапанске хуманитарне организације ЈЕН. Сведочила је и држала предавања о последицама агресије НАТО. Захвална је јапанском народу на несебичној помоћи избеглицама. Често је и сада, поготово лети, посећују пријатељи из “земље излазећег Сунца”. Долазе у Попинце са целим породицама. Као да су и Јапанци препознали оно што је давно приметио њен супруг – људи долазе код Бранке због лепоте и доброте коју препознају у њој и њеним сликама.

 

Попут Хирошиме


– Јапан је за мене земља снова – рекла је сетно описујући тугу коју је осетила када су је, по њеној жељи, одвели у Хирошиму да се поклони жртвама.

Каже и да је бомбардовање Југославије у овој земљи било слабо медијски пропраћено и да су многи Јапанци били шокирани када су чули њену причу и видели слике. Чак су нас упоређивали и са Хирошимом.

 

Порука земљацима


– Сви који су напустили југословенски простор отишли су – сматра Бранка – јер су изгубили све што су имали. Волела бих да им поручим да ми који смо остали нисмо без осећаја за лепоту и доброту и да наши земљаци увек имају места у нашим домовима и у нашим срцима.

Текст написала: Нада Јакшић

Преузето са: Банија Онлине

Нема коментара

Напишите коментар