Љубомир Мицић – мотор југословенске авангарде

Пише: Мухарем Баздуљ

„Са својих бунтовних левичарских позиција у духу бољшевизма, и још више анархизма, под ударом његове беспоштедне критике нашли су се и црква и монархистичко уређење, малограђански дух и удворички менталитет, хрватска аспирација ка изласку из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, застарели репертоари позоришта, концерата и биоскопа, изложбе без нових ликовних решења, књижевност и поезија у старом кључу, часописи без јасне концепције, награде без правих критеријума, домаћи неуспели наступи на међународној сцени…“, казао је о свом ђеловању сам Мицић.

Има локалитета који се уписују у историју по некој морбидној појединости, толико симболички јакој, да ништа друго ту асоцијацију не може да потисне или поништи. Чини ми се да то важи за градић Јастребарско у контексту тамошњег логора за ђецу из епохе Другог свјетског рата, односно такозване НДХ. Та злогласност као да се ретроактивно шири и на претходно вријеме. Тешко ми је, наиме, да се сјетим Јастребарског као родног мјеста Љубомира Мицића (16. новембар 1895), а да ми не падне на памет оно што ће се тамо дешавати непуних пола вијека касније. Двије године касније, опет око Јастребарског, родио се и Љубомиров брат – Бранислав.

Ђетињство обојица проводе у очевој родном крају, у селу Мајске Пољане, у близини Топуског. Обојица ће остати трајно обиљежена тамошњим пејзажима. Село Мајске Пољане и данас административно припада граду Глини. Послије основног школовања у Глини, формално образовање настављају у Карловцу и Загребу. Млађи брат ће се симболички више везати за очев завичај, па ће своје умјетничко (през)име начинити на основу имена села поставши Бранко В. Пољански.

Два брата непосредно иза Првог свјетског рата оснивају часопис Зенит. Он се јако брзо потврђује као главно логистичко оруђе за умјетничко ђеловање два брата и кружока око њих. Књигу о „травелерима“ односно „младим зенитистима“, недавно је објавила Ирина Суботић, која је у том контексту устврдила: „Књигу припремам са више сарадника, на основу материјала који је сакупио Маринко Судац, неуморни заљубљеник и у авангарду и у неоавангарду. Група младих, неформалних авангардиста из Загреба, који су себе називали травелери, била је под утицајем и зенитизма и дадаизма и футуризма, касније надреализма, захваљујући часопису Зенит чије је издавање, између осталих, у Загребу помагао и велики мецена уметности Душан Плавшић (рекламе за његову банку се наводе у Зениту). Групу су чинила његова два сина, Чедомир и Душан Мл, и његов будући зет Јосип Сеиссел (у зенитизму познат као Јо Клек), заједно са Звонком Меглером, Милошем Сомборским, Владом Пиларом, Михом Шеном, Радетом Станковићем и Вишњом Крањчевић, ћерком чувеног песника Силвија Страхимира Крањчевића. Сви су се деценијама, дакле доживотно, дружили и своја младалачка усхићења авангардом преточили у животне игре. О њима је прва писала Вера Хорват Пинтарић.“

Љубомир Мицић у младости је глумио, затим је био књижевник, писао је пјесме, прозу на српском и француском, манифесте и друге програмске текстове и полемике, био је позоришни, ликовни и књижевни критичар, уредник више часописа и књига које је често лично графички обликовао, био је преводилац, колекционар, организатор прве међународне изложбе авангардне умјетности на Балкану, држао је предавања и приређивао пјесничке вечери

Љубомир, старији од браће Мицића, по формалном образовању био је професор филозофије, у младости је глумио, затим је био књижевник, писао је пјесме, прозу на српском и француском, манифесте и друге програмске текстове и полемике, био је позоришни, ликовни и књижевни критичар, уредник више часописа и књига које је често лично графички обликовао, био је преводилац, колекционар, организатор прве међународне изложбе авангардне умјетности на Балкану, држао је предавања и приређивао пјесничке вечери у смислу дадаистичко-футуристичких манифестација.

У његовој пјесничкој библиографији је и књига „Аероплан без мотора“ из 1925. За Мицића је симболички адекватнији понешто обратан наслов: он сам је био мотор умјетничког аероплана. О властитом ђеловању аутопоетички је забиљежио: „Са својих бунтовних левичарских позиција у духу бољшевизма, и још више анархизма, под ударом његове беспоштедне критике нашли су се и црква и монархистичко уређење, малограђански дух и удворички менталитет, хрватска аспирација ка изласку из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, застарели репертоари позоришта, концерата и биоскопа, изложбе без нових ликовних решења, књижевност и поезија у старом кључу, часописи без јасне концепције, награде без правих критеријума, домаћи неуспели наступи на међународној сцени…“

Врхунац зенитистичког ангажмана пада заправо у прву половину двадесетих година двадесетог вијека. Послије тога фокус ђеловања браће Мицић премјешта се у Париз. Тамо су посвећенији ликовној умјетности него књижевности. Кад је о Зениту ријеч, међутим, не би било праведно прешутјети и удио Анушке Мицић (ђевојачко презиме Кон) супруге Љубомира Мицића. Како је забиљежено, иако у часопису није учествовала као ауторка, „њена улога/допринос у финансијској и продукцијској сфери интегрални је дио зенитистичког умјетничког пројекта. Јер, издавачки подухвати и колективне акције авангарде ослањали су се на креативна заједништва која су била друштвено, емотивно, политичко и културно искуство које су дијелили сви чланови групе без обзира на то да ли су свој допринос давали у ауторским или неауторским аспектима умјетничке производње. Стога је Анушка Мицић и била изузетно посвећена и мотивисана за очување зенитистичког ‘легата’ након слома покрета.“

Млађи од браће Мицић умро је у Паризу 1947. године. Старији се вратио у домовину. У позним годинама његовог живота, у социјалистичкој Југославији, о Зениту и његовом раду и опусу није било превише ријечи. Уочи своје смрти, четрнаестог јуна 1971. у Качареву код Панчева, Љубомир Мицић се можда и могао побојати да ће бити заборављен. То реално ипак никад није била претјерано изгледна могућност. Како вријеме пролази, у ових нешто више од шест деценија од смрти Љубомира Мицића, прича о Зениту и зенитизму све је присутнија и у академском истраживању и у ширем јавном простору. Мајске Пољане су као географски локалитет стекле неку врсту култне славе, а браћа Мицић су несумњиве селебрити фигуре српске и јужнословенске културе.

Преузето са: П портал