Смрдеље – село што по маслини и бадему мирише

У месту Смрдеље становника је данас пет пута мање него пре. Они који су смогли снаге за повратак и нови почетак ипак и даље настоје да им земља и село не остану пусти.

Први дани фебруара и Далмацији су донели за ово доба године неуобичајено високе температуре. Као нагло отргнути из зимског сна, засићени кратким данима, тишином и периодом мировања, ненавикнути на дане када се не ради ништа важно, бар не оно туђем оком видљиво, становници ових крајева искористили су те прве топлије зраке сунца да за послом крену. У селима где је данас живота неупоредиво мање него некада, опет се ужурбано корача за животом.

Управо таква слика дочекала нас је доласком у село Смрдеље, десетак километара удаљеном од центра кистањске општине. На улицама Смрдеља не чује се граја, балотана је пуста, као да и она одмара за неке обавезама растерећеније дане мештана, а живу реч ни поздрав готово да се и нема коме упутити. С времена на време тишину разбија тек звук моторне тестере негде у даљини, трактора који се с пута виде у пољу, или блека оваца које у торовима неуморно облећу око својих тек пристиглих јагањаца.

У таквој атмосфери тешко се, и готово немогуће, отргнути двоструком утиску. Са једне стране као да живота уопште нема и, са друге, почетак који наговештава ново рађање живота. Из тог размишљања трже нас Перо на бициклу.

Нема времена за причу, каже, јер дан мора искористити да комшији исцепа нешто дрва, као што је обећао. Тек што замакну иза првих кућа, асфалтним путем кроз село појави се разиграно стадо коза. За њима, хитрим кораком, ето и најмлађег чељадета које тај дан срећемо у Смрдељима. Знамо се од раније, баш из Смредеља, кад је заједно са сестром бринуо о болесној мајци, тражио начин како да формира свој маслиник и набави нешто стоке од чега ће моћи да преживи.

– Хајте у кућу, сестра је тамо. Свратите бар на каву, срамота да одете непочашћени. Ја морам за козама. Не смем их саме оставити, одмах ће негде прескочити и штету направити – поздравља Драган у ходу, не стижући чак ни кратко да застане, јер је рога предводница стада већ кренула у недозвољени поход прескакања ограђеног терена.

Већ се десетак корака удаљио кад га још упитасмо да ли је успео у намери да засади маслине, јер козе већ видесмо да има, и да ли су успели себи неки сигурнији посао наћи.

– Сестра је радила преко неког пројекта, обилазила ове старије и немоћне. Сад им је то истекло па чекају нови да крене. Ја сам сезонски радио пар месеци, ту у Зечеву, као ватрогасац. Тог посла нема сада зими, чекам нову сезону и надам се да ћу опет тамо – довикну Драган, па пружи корак јер козе не чекају свршетак разговора.

Тек неколико стотина метара даље кроз село, у дворишту препуном радне механизације, нађосмо и прве саговорнике. Двоје људи, супружници Драго и Борка Лапчић, дочекаше нас више него широм раширених руку. Тако је, каже нам Драго касније, у њиховој кући било одувек. Звани и незвани, знани и незнани дочекивани су и испраћани, угошћени и почашћени као најрођенији, а у све то смо се касније и сами уверили. То се није променило, али Смрдеље и те како јесу.

– Смредеље су некада биле село пуно живота. Иако се раније живело у старим каменим кућама, више него скромних услова за вишечлана домаћинства, људи су временом радили, градили, стицали, па се шездесетих година већ живело врло пристојно. Људи су били изразито вредни, марљиви, и није било педља земље који није обрађиван. У том периоду велики број младих, радно способних, одлазио је за послом и у иностранство; Швајцарску, Немачку, Аустрију, али су им овде остајале породице, родитељи који су одржавали куће и имања. Ко је радио, тај је имао, а ко није био баш за неки посао, тај је живео сиромашније. Читаво поље било је под пољопривредним културама од пшенице, јечма, кукуруза, до винограда, маслина и поврћа. Сада је, ето, маслина далеко више него становника – каже Драго.

Погледом на поље што се пружа испод села, то је јасно видљиво. Од мање него стотинак мештана, колико их данас живи у селу, добар део њих има своје маслинике.

– Имају их и они који не живе овде током читаве године. Људи који су отишли негде у иностранство долазе углавном за време годишњих одмора, али су многи обновили своје куће, засадили маслине или неке друге засаде, па нађу људе којима плате да им то одржавају. Највећи проблем је што је све теже наћи некога ко може да ради, јер је нас овде нешто више од седамдесетак који смо стално ту. У време пре рата, када сам обављао дужност председника Месне заједнице, у стотину и четрдесет кућа просечно би, по домаћинству, било око четворо, петоро чланова, тако да нас је у селу било близу шест стотина – појашњава нам Драго.

По повратку након рата кренули живот из почетка
Драго и његова породица; супруга, син и ћерка, напустили су Смрдеље у ратном вихору и завршили у Бешки код рођака. Радио је Драго и тамо, једно време у Београду, али није било ни дана ни сата када о Буковици и повратку није размишљао. Издржао је, како каже, седам дугих година, а онда са својом Борком руку под руку назад у Смрдеље.

– Две хиљаде и друге године смо пресекли и вратили се. Родитељи и стриц су већ били овде, па је било мало лакше. Тада смо опет кренули од нуле, градили, дограђивали, крчили и садили, и није било једног дана, изузев верских празника, да се није радило пуном паром. Имали смо циљ, да станемо на своје ноге, помогнемо деци и вратимо ово имање у стање налик некадашњем. Морам нагласити да ја, као мушка глава у кући, јесам радио пуно, али моја жена нити је радила мање, ни лакше послове од мене. Од кад сунце гране док се не смркне, посла смо увек имали. Сада смо у пензији али опет, мало се ту времена одмара, имамо хвала Богу за кога, унучад коју још морамо помоћи – каже Драго.

Иако су обоје ближе седамдесетим него шездесетим годинама старости, Драго и Борка и даље се не дају. Са лакоћом Драго наводи како имају нешто више од четири стотине стабала маслина, орахе, три хектара обрадиве површине под житом, детелином, башту и стотину оваца.

– Мора се радити да би човек имао. Ми се још не предајемо, а и син нам је више овде него са породицом, потегне и он већину посла када су сезонски радови у току. Тако ћемо док будемо могли, а онда их све окупити за столом, направити један добар ручак па их обавестити да је од тада све на њима – кроз шалу ће али искрено Драго, истичући како су навикли тако, и како им је највећа радост што унучад увек воле доћи у Смредеље, што су сваког лета сви на окупу.

Бога моли сваки дан, то посебно истиче, да нове генерације не заборављају своје село ни своје претке. Неће се и не сме, каже, село угасити, јер времена су непредвидива, нико не зна шта нам сутра доноси, а увек је добро знати да се имаш где вратити. Онај ко мисли опет једног дана у Смрдеље, зна да има свој комад земље, али мора имати циљ, јаку вољу и снагу да се избори за пристојан живот. Јер, на овој земљи успева све што се радом храни, и ништа без снаге и вредних руку.

А у све приче о раду и посвећености могли смо се на истом месту и уверити. Док смо ми причали, Борка није дангубила. Стигла је и трпезу поставити, и прешку (погачу) испећи, и маслиново уље које сами производе изнети, и коке обићи и Драги довикнути: „Неко мора и овце на испашу пустити”.

Слобода и здрав живот се не могу платити новцем
Тек неколико десетина метара даље од куће Лапчића, у плантажи бадема, бајама како их у Далмацији зову, прозборили смо коју и са Јасном Дубројом. Јасна је овде рођена, али удата у Карин, но како јој је мајка у Смрдељима и она већину свог времена проводи у селу.

– Мајка је већ у годинама, живи сама, па иако је још покретна и о себи се може бринути, ја сам готово свакодневно овде. Имамо доста земље па сам, стицајем околности, постала и пољопривредник. Двојица браће ми живе далеко, али су помогли да оформимо маслиник, засадили орахе, бадеме, па је сада око седам стотина стабала на нашој земљи. Кад они не могу доћи ту сам ја, косим, возим трактор, све по потреби – шеретски прича Јасна, као да се не ради о тако тешком и захтевном обиму посла.

Најважније је, како нам каже, да се за све може наћи тржиште. Бадем и орах се најчешће продају у чистој језгри, док за домаће маслиново уље купца није тешко наћи током читаве године.

– Све се може кад се хоће, а потражња за овим нашим производима је најчешће значајно већа од понуде. Ипак, људи и у данашње време највише верују у тај неки сигуран извор прихода, односно посао који их не везује само за земљу и стоку. Сигурног посла нема, ни ми који смо овде не можемо се сви похвалити неким пословима, али се опет сналазимо уз помоћ Божију, мало пројекти, мало сезонски послови, додатно ова пољопривреда, и слобода и здрав живот који се новцем не могу платити – додаје задовољно Јасна, истичући како свој крај ипак не би мењала ни за једну средину у којој би лакше било до посла.

Таквог су става већином и сви они који су се вратили. Без обзира што више ништа није исто као некада. Ни балотана није пуна људи, изузев летњих месеци, ни школа више није пуна ђака већ је једно време била у служби места за откуп и прераду маслина, ни трговина није у функцији па намирнице купују из оне покретне која им на врата долази. Ни куће по селу нису пуне чељади, изузев летњих месеци када и оне, као и читаво село, бар на неколико месеци оживе. Али ни Смрдеље нису онакве како би се, по називу села, могло закључити да јесу.

Иако прави весници пролећа још нису пристигли, смрдељско поље већ мирише на љубичице што се зими искрадоше, на сокове порезаних грана на стаблима маслина које ће тек дочекати и испратити још бројне генерације Смрдељчана, и на плодну земљу коју ових фебруарских дана тракторима буде генерације на рад навикле. Земља која мирише, и село које вредним и честитим домаћинима одише.

Преузето са: СРБИ.Хр/Васка Радуловић