Хрватска рехабилитација осуђеника за ратне злочине
У задњих неколико дана медији у региону велику пажњу поклањају хрватском Закону о правним последицама осуде, казненој евиденцији и рехабилитацији под поприлично бомбастичним насловима: “Хрватска брише ратне злочинце”, “Злочинци постају хероји, жртве поново убијају”, “Да ли Закон о рехабилитацији у Хрватској коригује историјске чињенице?”
Упоређујући медијске извештаје са оригиналним текстом поменутог закона, запазио сам да у њима има много неразумевања и импровизовања, због чега сам и одлучио да овој теми и ја посветим мало пажње.
Према одлуци Хрватског сабора од 12. децембра 2012, Закон о правним последицама осуде, казненој евиденцији и рехабилитацији усвојен је ради усклађивања са законодавством ЕУ о информацијама садржаним у казненој евиденцији. Закон је ступио на снагу 1. јануара 2013, а Хрватска је постала чланица ЕУ 1. јула исте године. Закон је у међувремену доживео и три новеле (2015, 2017. и 2022), углавном козметичке природе.
О праву на рехабилитацију поменути закон каже: учинлац кривичног дела који је правоснажно осуђен или је ослобођен казне има право након протека законом одређеног времена и под условима који су одређени овим Законом, сматрати се особом која није учинила кривично дело, а њезина права и слободе не могу се разликовати од права и слобода особа које нису учиниле кривично дело; након издржане, опроштене или застареле казне затвора, осуђене особе имају сва права грађанина утврђена Уставом, законом или другим прописима те могу стицати сва права осим оних која су им ограничена безбедносном мером или наступањем правне последице осуде; под условом да учинилац кривичног дела није поновно осуђен због новога кривичног дела, рехабилитација наступа по сили закона кад протекну следећи рокови: двадесет година код осуде на казну дуготрајног затвора, петнаест година код осуде на казну затвора од десет година или тежу казну, десет година код осуде на казну затвора од три године или тежу казну, пет година код осуде на казну затвора од једне године или теже казне; протеком поменутих рокова учинилац кривичног дела сматра се неосуђиваним и свака употреба података о особи као учиниоцу кривичног дела забрањена је, а употреба тих података нема правни учинак; рехабилитована особа има право порицати пређашњу осуђиваност и због тога не сме бити позвана на одговорност нити имати било какве правне последице; решење о рехабилитацији доноси Министарство правде по службеној дужности, а у случају неких спорних момената и суд на захтев осуђеног.
Из оригиналног текста је видљиво да Закон не прави разлику између обичних и ратних злочинаца, па се стога његове одредбе односе на обе категорије. Једини изузеци који се тичу рехабилитације појединаца који су починили злочине су они који су починили злочине “према жртви посебно рањивој због њезине доби, болести, овисности, трудноће, инвалидитета, тешке или душевне сметње” и против “околиша” (онечишћавање животне средине).
Скоро сви медијски извештаји “окомили” су се на одредбе о рехабилитацији ратних злочинаца, иако их закон уопште и не спомиње. У том контексту спомиње се скорашња могућност рехабилитације Мирка Норца (1967), припадника хрватске војске, правоснажно осуђеног за злочине над Србима у Госпићу и “Медачком џепу” на 15 година затвора, од којих је и издржао две трећине а остатак провео на условној слободи, на коју је пуштен у току 2011. Неки медији калкулишу да Норцу 2026. (15 година по изласку из затвора) по сили закона наступа рехабилитација. По мом схваћању осуђеном се и условни отпуст рачуна у издржавање казне, што значи да му рок од 15 година за рехабилитацију почиње тећи од 2016. (кад му истиче казна од 15 година затвора) а то онда значи и да би му рехабилитација наступила 2031. године. Мирко би тада имао 64 године живота.
По саопштењу Државног одветништва Републике Хрватске (ДОРХ) из маја 2023. године, због злочина почињених у „домовинском рату” кривични поступак у протекле три деценије покренут је против готово 4.000 особа, од чега их је, правоснажно и неправоснажно, осуђено 707, пред надлежним судовима водио се кривични поступак против 499, док се истрага водила против 139 особа. Међу укупно процесуиранима за ратне злочине на подручју Хрватске, по “Веритасовим” истраживањима, око три процента су припадници оружаних снага РХ, а сви остали су припадници „непријатељских снага” (ТО, ЈНА, СВК, функционери РСК и Републике Србије и понеки добровољац). Од свих до сада процесираних, тек је за око 13 процената поступак вођен у присуству а за све остале у одсуству. Међу укупно осуђенима, такође по “Веритасовим истраживањима”, налази се око 70 припадника Хрватске војске и Хрватског већа одбране, а сви остали су припадници „непријатељских снага”.
Један од осуђених пред хрватским судоввима је и Србин Богдан Банић (1937), који је ухапшен 11. септембра 1995. под оптужбом “да је од августа 1991. до почетка августа 1995. у родним Лепурима, општина Бенковац, као наоружани припадник паравојних јединица, с другим неидентификованим особама, вршио протеривање хрватског становништва из тог села и пљачкао њихове куће, запалио господарску зграду, убио три свиње и четири коња у власништву протераних Хрвата”, чије дело је квалификовано као ратни злочин, и за које је пресудом Врхпвног суда РХ од 22. фебруара 1996. правоснажно осуђен на казну од осам година затвора, коју је издржавао у затвору Лепоглава све до 26. марта 2001. када га је председник РХ помиловао од даљег издржавања казне затвора.
Према горе поменутом закону казна је Богдану у казненој евиденцији требала бити брисана по службеној дужности десет година по изласку из затвора (око 2,5 године су му опроштене) односно са даном 26. марта 2003. У том моменту Богдан је имао 66 година живота.
Према закону који је повољнији за окривљене, казна за ратне злочине може се изрећи у распону од пет до 20 година, а уз посебно олакшавајуће околности и испод законског мимимума али не мање од једне године. У пракси хрватских судова регистровали смо изречене казне учиниоцима ратних злочина у свим распонима од 1 до 20 година.
Да ли је требало и осуђеним особама за ратне злочине дати право на рехабилитацију?
Био сам судија када је у кривичном законодавству СФРЈ постојала и смртна казна за најтежа кривична дела, међу која су спадала и кривична дела ратних злочина. Био сам судија и кад је укинута смртна казна у законодавству СФРЈ, што су касније преузеле и нове државе настале распадом те заједничке државе. Главни разлог за укидање смртне казне био је немогућност накнадне поправке евентуалне грешке у процесу утврђивања чињеница али и могућност ресоцијализације осуђеног. Укидање смртне казне многи правни теоретичари и практичари сматрали су цивилизацијским искораком у односу на дотадашњу вишемиленијумску праксу. Исти разлози требали би бити оправдање и за рехабилитацију правоснажно осуђених особа под условима у уводно поменутом закону, којег је Хрватска морала преузети из законодавства ЕУ. Такав пропис ће морати донети и Србија (која тренутно прописује сличну рехабилитацију за особе осуђене до три и факултативну судску од три до пет година затвора) уколико жели постати чланица ЕУ.
А да се ја питам, рехабилитацију за осуђенике за ратне злочине изједначио бих са оном предвиђеном за осуђенике за кривична дела према “жртви посебно рањивој због њезине доби, болести, овисности, трудноће, инвалидитета, тешке или душевне сметње” и против онечишћавања животне средине. По тој рачуници у време наступања рехабилитације Мирко Норац би имао 79 а Богдан Банић 76 година живота.
Слажем се са онима који смарају да правила о рехабилитацији из уводно поменутог хрватског закона не би смела да се односе на кориштење “брисаних” података на извештавање о питањима за која постоји оправдан и значајнији јавни интерес као и у научне сврхе. Уосталом, таква је пракса у земљама региона била и до сада за кривична дела за која је била предвиђена законска или судска рехабилитација.
