“Спремајте се да идете на фотографисање ради добијања пропусница”

Усташки покољ српских цивила у Великом Паланчишту и Горњем Јеловцу у октобру 1942. један је од најстрашнијих примјера свирепог и планског страдања народа у Поткозарју, а вјероватно и на ширим просторима насељеним српским народом, оцијенила је виши кустос Музеја Козаре у Приједору Ведрана Адамовић.

“Била је то казна за неуспјех офанзиве на Козари или одмазда за окршај који је бојна `Девчић` имала са групом партизана код Јеловца, неочекивано, рано у зору 26. јула 1942. године када је погинуло шест, рањено седам, а нестао један усташа те бојне”, рекла је Срни Адамовићева, која је мастер историје, поводом 78 година од покоља.

Тим поводом Градски одбор СУБНОР-а у Приједору организује сутра у 11.00 часова помен на гробљу жртава фашистичког терора Пухарине у Великом Паланчишту.

Адамовићева је аутор књиге “Године страдања 1941/42” чији издавач је Музеј Козаре, а чије друго издање је у припреми.

Посебна вриједност овог рада јесте чињеница да о страдањима српског живља у Поткозарју, осим исповијести свједока догађаја и мјештана села, свједочи и страна која је починила злочине, односно да су у највећој мјери и кориштени извори тадашње војне и цивилне власти НДХ.

Битка на Козари трајала је од половине јуна до половине јула 1942. године, али се показало да отпор на Козари и даље постоји и да партизански покрет није угушен. Стога су у августу и септембру окупатори организовали акције чишћења терена о којем Хрватско оружништво у извјештају од 13. октобра 1942. године констатује да морал војске није најбољи и да начин чишћења није дао нити ће дати видљивих резултата.

“Овај начин тражи много жртава са наше стране, а остаје без трајног успјеха. Јурити партизане са једне стране на другу бескорисна је ствар, а посљедица су тога попаљена села и градови и огромни број избјеглица, које лутају у свим правцима, а у часу када им прехрана не буде осигурана – што ће сигурно услиједити са првим снијегом – постаће и ова маса врло опасна у залеђу… Све док партизани имају слободно залеђе, неће се и не може се постићи никакав већи успјех против њих”, наводи се у овом извјештају.

Већ три дана касније, 16. октобра, формира се нова борбена група “Хофман” која добија задатак да уништи партизанске групе у рејону Горњи Подградци – Босанска Дубица – Брдо – Приједор – Козарац.

“У извјештају насловљеном као `Акција у Козари против одметника` сазнајемо `да је започела акција наше /усташко-домобранске/ војске против одметника, и то 19. октобра 1942, а по говору људи из околице Козаре изјављују да се јака борба води /…/ тако да наша војска првог дана није могла ништа напредовати. У борби против одметника налази се са наше стране савезничка њемачка војска, домобрани и усташе”, пише Адамовићева.

Она констатује да се управо са овом акцијом временски подудара звјерски покољ над српским становницима села Велико Паланчиште и Горњи Јеловац који је трајао од 20 до 23. октобра, а да се у извјештају Заповједништва 3. оружничке пуковније од 1. новембра 1942. наводи да се сазнало да су усташе из Приједора ноћу 22/23. октобара 1942. побиле много становника у селу Паланчишту, без разлике пола и старости и да је број жртава и узрок покоља за сада непознат.

Ауторка издваја свједочење једног од преживјелих овог страшног покоља, Милкана Мудринића.

“Сјећам се добро како је у октобру наишла нова офанзива на Козару. Усташе, црне и жуте, како смо их по униформи звали, често су пролазили кроз село… Њихов логор налазио се код гробља испод Тубинових кућа. Одатле су одлазили у патроле према Козари и кроз село… Дошле су усташе у црним одијелима. Рекли су нам: `Спремајте се да идете на фотографисање ради добијања пропусница`”, наводи се у свједочењу Мудринића.

Злочин су документовале и цивилне власти. Котарска област Приједор већ 28. октобра извјештава о покољу, наводећи да је котарски предстојник Сакиб Узуновић заједно са бојником Хаимом Антуном, заповједником Позадине – Запад, и са двојицом сељана дан раније обишао село Паланчиште и забиљежио, између осталог, и ово:

“Наишли смо на два мјеста гдје су укопали убијене, а колико их је поубијано – није нам знао нико казати точан број, само су нам рекли, да су раставили на једну страну жене и дјецу, а на другу страну мушкарце и да су их поубијали сјекирама и кољем. Неки веле, да их је поубијано око 300 особа, а неки више”.

У документима и њемачких и оружничких снага забиљежено је да се у неколико наврата вршило откопавање гробница и испитивање свједока у циљу истраге коју је водила њемачка команда у Приједору.

“У првој јами нађено је 62 леша жена и дјеце, која су била убијена сјекирама и ножевима, а ни један леш није убијен од метака. /…/ Дана 28. листопада 1942. изашла је поново обходња на лице мјеста, да се ископа и друга јама у којој су жене и дјеца, а накнадно ће се по свој прилици и трећа јама у којој су мушкарци искапати”, стоји у извјештају 3. оружничке пуковније Оружног крилног заповједништва од 30. октобра 1942.

Документи свједоче о сукобу њемачких и усташких војних структура због њемачке истраге о страдању цивила, гдје су усташе тврдиле да им је усмено наложено да “журно ликвидирају заробљенике”.

У затвору њемачке полиције у Приједору налазило се “седам војничара припадника 2. сатније 8. усташке дјелатне бојне, и то: дојарник Илија Томић, који је одликован са два одликовања за храброст по Поглавнику. Надаље, војничари: Звонко Мурчић, Никола Римац, Рефик Картол, Дујо Младина, Јуре Брун и Јуре Нујић“, чиме су потврђена имена починилаца.

“Како усташе доживљавају недужни српски народ потпуно је јасно из жалбе заповједнику 8. усташке дјелатне бојне од 6. новембра 1942. у коме се каже: `Сатниче, молим Вас настојте, да се дечки, што прије пусте из затвора, зар је злочин уништити непријатеља Домовине своје`”, пише Адамовићева.

Према њеним ријечима, број страдалих се разликује у неколико објављених радова.

“Марина Љубичић наводи 523 одрасле особе и 263 дјетета, од чега у Великом Паланчишту 388 одраслих и 205 дјеце. Срето Бановић у свом свједочењу 398 покланих, од чега 363 из села Паланчишта. Музеј жртава геноцида из Београда наводи 382 жртве страдале у покољу од 559 пописаних из села Велико Паланчиште. Маринко Вучићевић, један од оснивача Удружења потомака и поштовалаца цивилних жртава рата 1941 – 1945. Велико Паланчиште, у попису који је радио од врата до врата у Великом Паланчишту, наводи 464 цивилне жртве из села, од чега више од половине чине малољетна лица”, појашњава Адамовићева.

Оба села изгубила су близу половине својих становника током Другог свјетског рата. У Паланчишту потпуно је угашено 26 породица.

Преузето са: СРНА

Нема коментара

Напишите коментар