SRBI U ALBANIJI: Drevni srpski izvor presahnuo nije

Živimo u vremenu velikih iskušenja i malenih ljudi. Ovu rečenicu vjerovatno bi napisao svaki idealista prošlih civilizacija. Srpski narod je od kada se pamti išao krsnom stazom. Nesloga i izdaja najteže su ga ranjavale, dušu mu tanjile, ali je imao Bogom vazda poneku miomirisnu dušu od podviga i viteštva, da ga iscjeli, osnaži i obnovi.

Pogled na skadarsku tvrđavu Rozafu. Srbi su svoju najveću tvrđavu nazvali Rozafa po gradu u Maloj Aziji u kome je mučenički postradao sveti pravoslavni ratnik Sergije (Sveti Srđ). U blizini Skadra nalazio se i srpski pravoslavni manastir Svetog Sergija i Vaksa (Sv. Vakha).

U danima kada se  u ime naroda  i njegove  bolje budućnosti, na tezge svjetskog licemjerja i bezakonja iznosi najsvetiji, nebozemni dio srpske zemlje, odzvanja muk mrcvarenog roba koji ni riječ prkosa da izusti.

„Moramo priznati da Kosovo nije samo naše! Moramo se osloboditi mitova i poći ka realnosti! Moramo razmišljati o budućnosti naše dece!”

Ove žalomore grakće izdajstvo pred podzemnim neboderima od grobova srpske djece, majki, otaca.

No, i prije Kosova i Metohije Srbi su se odrekli najstarije srpske prestonice, svoga toplog mora, drevnih manastira i pešteri, čitavih vladarskih grobljanskih polja, stoljetnih hrastova pod kojim su kršteni Pravoslavljem… Srbi su prije Kosova i Metohije, opet zbog stranih pritisaka, istorijske realnosti i bolje budućnosti, 1913. godine olako odustali od Albanije. Ono što je preostalo od srpskog naroda u Albaniji zulumom je arnaućeno, beslovesno gonjeno da potisne ćirilicu i srpski jezik, lukavo rimo-katoličeno do naših dana. Pretekli ostatak satjeran je u sela kao u rezarvate, duhovno obogaljen i nazvan pogrdnim imenima, sa zaprijećenom kaznom ako se prisjete imena srpskog. Srpska pravoslavna crkva u Albaniji kao vosak je pretopljena u Albansku pravoslavnu crkvu, a sve interesima carigradskog pragmatičnog patrijarha. Grabežom pogrčeni Grci preuzimaju srpske manastire i srpsku kulturnu baštinu upisuju svojom.

O preživjelim i namučenim Srbima Albanije, ponajprije onima iz Skadra, te njihovoj biblijskoj snazi da ne zaborave sebe i opet nauče da sriču jezik otaca, razgovarao sam sa Biljanom Živković.

Plemenitom ljubaznošću odazvala se mom pozivu da kazuje o Skadru i Skender-begu. Na slavu Svetog Prokopija, svetog pravoslavnog ratnika za lice istine, preko puta spomenika Knezu Mihailu, koji kao da je prstom upirao Skadru i Draču, sjetismo se naših drevnih albanskih dvorova i lavri.

Podaj Gospode da se u pokajanju Skadrom opominjemo!

 

BILJANA ŽIVKOVIĆ


 

Publicista i pisac. Autor je reportaža, članaka, zapisa, putopisa, intervjua sa ličnostima iz svijeta diplomatije, vojne doktrine, geopolitike, politike, istorije, filosofije. Njena prva knjiga Nekrštena vremena objavljena je 2004. godine. Od njenih knjiga (15) izdvajaju se istorijsko-dokumentaristička djela Jasenovac i srebrenički mit i Ispovesti iz sarajevskih kazamata, Primorsko pravoslavlje. Priprema knjigu eseja i putopisa Srbi u Albaniji, romane Rodoslovlje i Bisernica, istoriografsko delo Živa vera Svetosavska na Kosovu i Metohiji… Član je Udruženja književnika Srbije. Živi i stvara u Beogradu.

 

SH:  Prije svega želim da Vam se zahvalim što ste se odazvali mojoj želji da razgovaramo. Odazvali ste se kao da se dugo poznajemo. A mislim da je tako, duhovno se prepoznajemo. Najprije bih želio da mi nešto kažete o Vašoj posjeti Srbima u Albaniji. Našli ste nas tamo gdje smo mislili da nas odavno nema.

– Hvala Vam što ste kao pripadnik mlade generacije, a često kažem da dolaze mnogo bolje generacije nego što su moja ili one prethodene, krenuli onom uzanom i težom stazom. Sami ste je odabrali, iako ste mladi, a to mnogo govori o Vama.

Boravak u Albaniju, ne mogu nazvati običnim putovanjima, možda, spisateljskim misionarenjem. Pod putovanjem se podrazumeva nešto lepo, ono što donosi bezbrižnost. Moje pozvanje, ako smem tako da kažem, jeste da vidim lepotu, dodirnem je, prenesem drugome i krenem dalje. Od 2006. do danas u Albaniji sam bila dvadesetak puta. Na Kosovu i Metohiji pedesetak puta, možda i više, a noseći humanitarnu pomoć, pišući, susrećući se sa ljudima. Svi imamo misiju. Ja sam ovu prepoznala kao svoju. Boraveći u Skadru naučila sam mnogo i hvala Vam što ćete ovaj tekst posvetiti Srbima u Albaniji.

SH: Osim života Srba u Albaniji, istraživali ste srpsko predačko naslijeđe, nebrojeno naše stradanje na Kosovu i Metohiji, pisali o Jasenovcu i Jadovnu, djeci sa Kozare; tražili ste Srbe i među drugim narodima. Ko su zapravo Srbi?

– Mi pripadamo jednom od najstarijih naroda. Ovo ne govorim po svom nahođenju, već nakon mnogih susreta sa vrhunskim svetskim naučnicima, posle intervjua sa njima, potom posle nekoliko vrlo značajnih naučnih skupova na kojima je tema bila poreklo, stare civilizacije, izvorišta kulture i današnje civilizacije. Čuveni svetski geneaolog dr Anatalij Kljosov, naučno je obrazložuo da su Srbi jedan od najstarijih naroda sveta. Zvanična evropska filologija priznaje da je srpski jezik najstariji živi jezik, dakle najstariji jezik kojim se govori iako nam svakoga dana ubacuju tuđice. Želim da upozorim mlade ljude da je veoma važno govoriti svojim jezikom. Ako vam se u rečnik „ušunja“ jedna strana reč, ona sama isteraće iz vašeg srca sećanja i pamćenje najmanje dvadeset do trideset predačkih reči. Imamo li na to pravo!?

Stara razglednica skadarske Rozafe

S tim u vezi, možemo govoriti o drevnom Skadru koji je bio srpska prestonica od 490. do 1171. godine. To naš narod ne zna. O tome nam nije kazivano, nismo u školama učili. Kada sam prvi put otišla u Skadar i kada sam se popela na drevni Skadar-grad videla sam da njime stoluje jedna crkva. Ona je poluporušena, a bila je u turska zla vremena pretvarana u džamiju. Minaret sagrađen u 15. veku odavno je porušen. Ta crkva je građena u ranom Srednjem veku, a postoje istorijski zapisi o radovima u četrnaestom veku. Stari Skadar je površinom veći od Kalemegdana; njegovi potporni zidova imaju debljinu tri i po metra.

Ikona Presvete Bogorodice iz Albanije.

Tamo su mi pokazali zgradu Vojne komande, njeni zidovi su debljine 3,23 metra. Skadar je imao svoje bunare, koji su bili ogromni i duboki. To je bio strateški grad, a bio je naš, srpski.

Srbi su ozbiljan narod sa mnogo lepote, mnogo tragedije, mnogo blistavih pobeda u svojoj veoma dugoj istoriji. Kada uđete u Skadar-tvrđavu vi idete popločanim stazama, drevnim kamenjem. Idete predačkom istorijom, ona ide za vama, vi ispred nje. Pa se onda sretnete. Sa desne strane jednog hodnika, kao dela tvrđave, postoji zid gde je zazidana Gojkovica-mlada. Prolazeći tuda čovek dotiče našu najsuptilniju istoriju. Boraveći u Skadru Srbin o sebi mnogo toga nauči.

SH: Kako su Vas životni putevi odveli u Skadar?

U Beogradu je 2007. organizovan skup na kome su bili prisutni Srbi iz svih zemalja rasejanja. Ušla sam i upitala da li ima nekoga iz Albanije. Ustao je jedan gospodin. To je bio Pavle Jakoja Brajović, predsednik Udruženja Srba i Crnogoraca „Rozafa“ iz Skadra. Brajović je po profesiji inženjer i advokat. Bilo je to prvi put da su Srbi iz Albanije pozvani na jedan zvaničan skup u Srbiju. Tada smo se dogovorili za intervju o položaju Srba u Albaniji. Te 2007./2008. godine počela je sa radom Škola srpskog jezika u Skadru. Tada sam obećala da ću doći u Skadar da ih posetim. A ono što čovek obeća, on to mora i da ispuni!

Otišla sam, a to tada nije bilo jednostavno. Bila sam gost srpske zajednice u Skadru pet dana. Pavle Jakoja Brajović na mene je ostavio ozbiljan utisak. Kada sam se susrela sa Srbima iz Skadra bila je to radost – „Došao im je neko iz Beograda. Pisaće neko o njima!“.

Do tada se dešavalo da dođe poneki novinar, slučajno prođe kroz Skadar, odradi nešto i ode. Ali ovaj put je došao neko da duže ostane, da ih upozna, da bude sa njima…  Da oseti kako je Srbima u Albaniji. Tako sam se obrela na prvim časovima Škole srpskog jezika. Časove je držao profesor Svetozar Ćiraković, a njegovo ime pominjem sa posebnim poštovanjem. Inače, on je jedan od onih 27 profesora Nikšićke gimnazije koji nisu hteli svojim učenicima da predaju montenegrinski jezik, već su braneći srpski jezik dobili otkaze. To nisu bili samo profesori srpskog jezika, već i profesori bilogije, hemije, matematike, sve čestiti ljudi koji nisu  želeli  da pristanu na izdaju istinske Crne Gore; suprostavili su se istorijskim podvalama.

Škola srpskog jezika u Skadru i profesor Svetozar Ćiraković

Na Svetog Savu 2007. godine profesor Ćiraković je dobio novi zadatak. Pozvala ga je Mitropolija crnogorsko-primorska da posle 76 godina uči Srbe u Skadru da govore i pišu srpskim jezikom i pismom. Prisustvovala sam prvim časovima. To su bili trenuci od istorijskog značaja za njihovu budućnost.

SH: Kako je moguće da jedna država zaboravi svoj narod i prepusti ga golom preživljavanju u tuđini, bez škola, knjiga i vere?

Mi smo danas okupirana država, ali imamo slobodarski duh. Evo Vi i ja sedimo i slobodno razgovaramao. A to Vam govorim zbog Srba u Skadru koji su bez ičije pomoći, izuzev Božije, vaskrsli iz pepela i mraka!  Ondašnju Jugoslaviju, a ni srpski narod u njoj, nije interesovalo šta se dešava sa Srbima u Albaniji. Srbi su tada u toj državi prolazili kroz stravičnu golgotu. Ovi ljudi u Skadru, a i u drugim delovima Albanije, samo Božijom promišlju ostali su svoji. Međutim, izgubili su pravo na svoj jezik, pismo… Decenijama nisu smeli da zbore srpski. Ali, imali su duboku svest o pripadnosti i grčevito su se držali znanja o svom srpskom korenu. Upoznala sam tamo Srbe pravoslavce koji su izdržali krsni hod da bi ostali pravoslavni. Upoznala sam ljude rimo-katoličke vere, ali svesne svog srpskog korena, i one koji su muhamedanci, a znaju da su od Srba. Šta mislite kolika je to svest i želja da pripadaju istom, našem stablu!? Došli su tiho i skromno da posvedoče svoje srpsko poreklo.

Pravoslavni sveštenik u Albaniji

A ovde u Srbiji, oni koji su formalno srpskog imena i prezimena, rođeni kao pravoslavni, samovoljno se odriču svoga imena. Odlaze na Zapad, zaboravljaju otadžbinu, stide se svoga porekla, najglasnije pevaju tuđe pesme… Rugaju se svojim precima, ponižavaju ih javno, vole da kažu  „primitivni srpski narod”, snimaju filmove kojima ismevaju srpske svetitelje od kojih su potekli i narod i država, a koji su ulagali i u njih. Menjaju veru, prezimena…

Ponosna sam što sam Srpkinja, ne zbog današnjice i naše neprestane borbe. Bijemo se sa Scilama i Haribdama, ali i sa neoprostivom izdajom, skoro dve decenije. Ponosimo se zbog predaka čiju krv nosimo! Dužni smo da koračamo njihovim stopama! A sve zbog onog dana kada pođemo Bogu na istinu. Da tada pretke možemo u zenice pogledati i reći – Učinih što je do mene!

SH: Recite nam nešto o prvoj obnovljenoj srpskoj školi u Skadru?

Srpska škola u Skadru bila je smeštena u skromnoj prostoriji Udruženja Srba i Crnogoraca „Morača-Rozafa“. U školu su krenula deca sve tri konfesije, uzrasta od šest godina. Kasnije je napravljeno još pet-šest odeljenja, pristigle su velike grupe naših sunarodnika sredovečnog uzrasta. To su bila dečica kojima su roditelji rekli da idu u školu srpskog jezika da nauče jezik svojih đedova. Deca su počela učenje srpskog jezika na latinici jer im je ćirilica bila potpuno nepoznata.

Te godine sam nekoliko puta posetila Skadar, naravno istražujući grad i okolinu. Narednog leta kada je Školu srpskog jezika završavala prva generacija, otišla sam u Skadar. Nekolicina nas u Beogradu osmislili smo ustanovljenje biblioteke uz Školu srpskog jezika. Naša narod nije imao  ni knjige za decu na srpskom jeziku.

Dogovorili smo se da svakog đaka koji je uspešno savladao srpski jezik obradujemo poklonom. Trudom osvedočenih rodoljuba, u prvom redu, profesorke beogradske gimnazije Ljiljane Janković i profesorke Milene Isailović iz O.Š. „Vojvoda Mišić”, prilozima divnih ljudi, pojedinih mojih kolega, sakupili smo novac i tako svakom đaku kupili poklon. Kada su deca završila prvi stepen srpskog jezika dobila su „darove vršnjaka”. Znate li kako su bili srećni! Za njih su to bili darovi iz Srbije!

Željena biblioteka je formirana. Nismo prestajali da šaljemo knjige, tako godinama. Povezivali smo gradove i škole iz Srbije sa Skadrom. Danas biblioteka u Skadru raspolaže sa 2.500 knjiga. Obratila sam se osnovnim školama i gimnazijama po Srbiji. Ovom prilikom istakla bih doprinos Osnovne škole „Vojvoda Mišić“ i prof. Milene Isailović, g-đe Ljiljana Janković iz Beograda, profesorka Janković je iz lične biblioteke Skadranima darovala vredne knjige i novac. Pomogle su u začetku biblioteke. Osim škola iz Beograda i škole iz Užica, Kragujevca, Čačka, Priboja na Limu, Obrenovca, Kikinde i još nekoliko gradova pomogle su uspostavu biblioteke u Skadru. Nismo mogli da šaljemo knjige i udžbenike geografije i istorije jer je zabranjen njihov unos u Albaniju. Sakupljali smo dela srpske književnosti i udžbenike srpskog jezika, i knjige koje bi decu približile srpskoj istoriji i kulturi. Naravno, pazili smo da naše sunarodnike ne dovedemo u neprijatnu situaciju, pošto je sve bilo pod budnim okom albanskih službi. Pažljivo smo radili da nečim ne bi uticali na prekid rada Škole srpskog jezika. Knjige smo odnosili u Beograd, u „Svetigoru“, a „Svetigora“ ih je prevozila do Podgorice, potom dalje do Skadra. Hvala im!

Skadarska tvrđava, pogled na prestonu Sabornu crkvu Svetog Stefana

To su bili začeci srpske biblioteke u Skadru. Danas je to prava književna riznica zahvaljujući Mitropoliji crnogorsko-primorskoj koja je uložila neuporedivo više. Pre dve godine imala sam čast da tradicionalna manifestacija u Albaniji, „Dani srpske kulture u Skadru”, bude otvorena promocijom mojih knjiga, a upavo u toj biblioteci.

Pravoslavna žena sa kolijevkom na leđima na narodnom saboru kod crkve Svete Ane u Kurbinu. (foto: Hugo Bernatzik, 1929.)

Pevao je hor „Svetosavnik“ iz Podgorice, stiglo je nekoliko sveštenika. Misiju škole, a uz nju i biblioteke, prepoznao je mitropolit Amfilohije Radović i pomogao njeno opremanje. To je danas ozbiljna ustanova. Želim još nešto da kažem! Srpska država je često znala da zataji u finansiranju Škole srpskog jezika; potrebno je bilo platiti rad profesora i knjige za decu, a tada bi pomagala Mitropolija crnogorsko-primorska. Za očuvanju srpskog jezika i pisma u Skadru veliku ulogu ima mitropolit Amfilohije.

Treće godine kada sam ponovo došla, pitala sam učenike koji im se srpski pesnik najviše dopada, razmišljajući da oni verovatno nisu stigli do stepena da analiziraju pesme. Jedna divna devojčica je rekla: „Meni se najviše dopada Desanka Maksimović!“ Neko od dečaka je govorio da voli Crnjanskog, drugi Ivu Andrića.

Prof. Svetozar Ćiraković je uspeo za godinu dana rada mini-škole srpskog jezika ostvariti zavidne rezulate. Danas ova deca govore srpski jezik kao Vi i ja. Preko 1500 učenika je do sada prošlo kroz školu. Uporedo je stasavala i crkva u Vraki, jedina novoizgrađena srpska crkva u Albaniji, građena sredstvima Srpske pravoslavne crkve i uz pomoć Albanske pravoslavne crkve. Monasi iz manastira Podmaine i Morače redovno su odlazili da služe liturgije za velike praznike. Dve godine posle osnivanja Škole srpskog jezika služena je prva liturgija u crkvi Sv. Trojice u Vraki, na Duhove! Prisustvovala sam prvom bogosluženju monaha i sveštenstva Mitropolije crnogorsko-primorske u Albaniji posle 76 godina. U crkvi Svete Trojice na Svetu Trojicu. Zaista čudesno.

U novoizgrađenoj crkvi služili su srpski sveštenici, mada je Albanska pravoslavna crkva zahtevala da ona preuzma dalje služenje i sve druge ovlasti. Koliko znam u crkvi Sv. Trojice u Vraki danas služe albanski pravoslavni sveštenici.

SH: Šta ste vidjeli od srpskog kulturnog i duhovnog naslijeđa u Albaniji; šta je do danas preostalo od starih vremena?

Pravoslavna žena sa djetetom. Oko vrata nosi pravoslavni krst. (foto: Hugo Bernatzik, 1929.)

Pomenula sam crkvu na Skadar-tvrđavi. Potom, obišla sam manastir na Belom Drimu, zadužbinu Jelene Balšić. Jedan potporni zid tog manastira i danas je opstao, okolo su grobovi srpskih kraljeva i velikaša. Pored tog potpornog zida nalaze se dva drevna hrasta. Crkva Svetog Jovana Krstitelja nalazi se blizu Skadra, a od ove godine u njoj bi trebalo da služe naši sveštenici zajedno sa albanskim. Ona je iz 11. ili 12. veka. Prisvojili su je rimo-katolici i u njoj oni sada služe. Prvi korak SPC je bio da se omogući srpskim sveštencima da u toj našoj crkvi bogosluže zajedno za rimo-katolicima. Nedaleko od Skadra je ruševina manastira Svetih Srđa i Vakha čiji oltar je oboren u Bojanu. Crkva je sazidana na mestu prastare bogomolje, a bila je i grobna crkva zetskih i raških kneževa i kraljeva: Mihaila, Bodina, Vladimira, Dobroslava, Gradine i Draginje. Kraljica Jelena Anžujska (1236 -1314) poštujući starinu i značaj ove crkve, sagradila je sa sinovima, Dragutinom i Milutinom, 1290. godine novu crkvu na drevnom temelju. Njen ikonostas – tako kaže Ivan Jastrebov – nije vizantijski, nego srpski.

Na 25 kilometara od Skadra postoji visoka kamena kula; to je deo utvrđenja nekog grada. Pitala sam naše domaćine kome pripada kula, inače ograđena žicom sa svih strana. Rekli su mi da je to srpsko naslijeđe, a da je prisvojena od rimo-katoličke crkve. Srpska groblja sa starosrpskim natpisima uglavnom su porušena. Srbi pokušavaju da sačuvaju nešto od preostalog. Znate, strašno je bilo Srbima u Albaniji zadnjih 80 godina, posebno u komunističkom (ne)vremenu. Sahranjivani su bez opela i sveštenika – to je njihova tuga! Nisu krštavani, nisu opojani. Napuštali su svoju zemlju kao seni bez obeležja i duha istine; sa imenom i prezimenom koje je moralo imati nešto albansko.  Inače, 60-ih godina prošlog veka Srbi su od albanske vlade dobili mogućnost izbora nekog od 3.000 nesrpskih imena. Pitala sam Pavla Jakoju Brajovića, šta znači njegovo srednje ime „Jakoja“. Objasnio mi je da je enverovska politika nalagala da se svakom Srbinu nametne ružno srednje ime, pogrdnog značenja na albanskom jeziku (smeće, stoka, životinja, nečist). To „Jakoja“, znači nešto kao smeće, otpad. Oni sve to znaju i trpljenjem se bore stepenicu po stepenicu. Mnogo su mudriji od nas i svesni šta znači nestati – pa vaskrsnuti! Mi toga još nismo svesni.

Stara pravoslavna crkva Vaznesenja kod Korče. (foto: Hugo Bernatzik, 1929).

SH:  Sve što ste opisali elementi su klasičnog genocida.

Nad srpskim narodim u Albaniji se u kontinuitetu od Otomanskog carstva do 20. veka sprovodio genocid. Za vreme Envera Hodže ostvarene su genocidne namere. Zbog politika bolesnog jednoumlja niko u Albaniji do sada nije odgovarao. Kralj Zogu je vladao u prvoj polovini 20. veka, tačnije od 1928.-1939. godine, a pominjem ga po zlu. Zloglasni Zogu je izdao naredbu koja se pre svega odnosila na srpski narod i njegovu baštinu. Interesentano je da je grčki narod, iako pravoslavan, mnogo čega bio pošteđen. Naravno da nemam ništa protiv Grka, oni su naša pravoslavna braća. Ili mi Srbi nismo znali da se postavimo u nevremenu ili je Grčka u to vreme bila organizovanija i mudrija.

Od 1933./34. godine, kralj Zogu je naredio da se sruše srpske svetinje, ukinuo je srpske škole, naše kulturne institucije; tada je započeo nasrtaj na srpski nacionalni i duhovni identitet u Albaniji. Zatim je usledio drugi talas. To je duga komunističska despotija  Envera Hodže, koji je vladao od 1944.-1985. godine. To je bio jezivi period za naš narod. Srbinu kome bi tada pronašli ikonu u kući sledila je kazna od 20 godina zatvora, a nekad su ih ubijali. Za krst u kući – 20 godina. Krsna slava u kući – 20 godina. Radio prijemnik – 15 godina. Srbi više nisu imali svoje škole, a ni dodir sa svojim narodom. Živeli su u potpunom duhovnom mraku. Zamislite, nas su bombardovali 78 dana, pa smo jedino tada u savremenioj istoriji bili jedinstveni (nikada posle toga srpski narod nije bio istinski blizak). A Srbi u Albaniji su 76 godina živeli u strahu i mraku. I opstali su jer su bili jedinstveni. Oni su i danas saborni, pomažu jedan drugog.

Prof. dr Kaplan Burović, balkanolog, Albanac srpskog porekla, pre desetak godina vratio se pravoslavnoj veri. On argumentovano tvrdi, a svoju doktorsku tezu odbranio je u SAD-u, da je 75-80 % stanovništva Albanije srpskog korena. Isto tako smatra da je 82 % albanskog naroda na Kosovu i Metohiji srpskog porekla.

Pravoslavni manastir Svetog Vlasija kod Drača prije rušenja.

Srbi u Albaniji tiho prelaze u Pravoslavlje kad im se za to ukaže prilika. Posle se venčavaju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Imate ljude koji su muslimani, Albanci, a znaju da su srpskog korena. Upoznala sam jednog divnog čoveka koji se zove Gano Mućić. To je rastom visok gospodin od svojih 77-78 godina. Verujete mi  nisam videla čoveka koga bih vernije mogla porediti sa Nemanjićima. On je jedan od ključnih ličnosti u Udruženju „Morača-Rozafa”.

Gano Mućić pomaže očuvanje srpske kulture i jezika. Kada smo se upoznali 2006. videla sam visokog čoveka, pravilnih crta lica, nebesno plavih očiju, bele puti, guste prosede, plave kose. A on, videvši, da ga posmatram reče na srpskom jeziku sa crnogorskim akcentom: „Znam o čemu razmišljate, mislite kako ličim na Nemanjiće! To mi svi kažu!”.

Ispričao mi je da je odrastao u selu blizu Vrake. Družio se sa Srbima. Dešavalo se da uđe u srpske kuće kada sveštenik osvećuje vodicu. Kaže znao je i njega pomilovati i blagosloviti. I još dodaje – Čak i da ne znam da sam srpskog roda, srce bi me odalo. Zatreperim kada čujem srpsku pesmu! Najlepše su srpske pesme. I poče da peva: „Gde si dušo, gde si rano!“.

Ganova porodica je danas albanska, unuci su plavokosi, plavooki i nemaju ništa od karakteristika kavkaskih naroda, uz dužno poštovanje prema svim kavkaskim narodima.

Toponimi u Albaniji su srpskog korena. Tamo ćete lako čuti za Velepolje, Širopolje, Taraboš, Brdanjolu… Oni koji su srpskog porekla znaju značenje ovih reči, oni koji nisu ne znaju, ali i dalje ih tako zovu. Savremeni albanski istoričari pišu da su Albanci autohtoni balkanski narod, poreklom – Iliri!

Mi Srbi smo ovi – Iliri! O tome piše prof. dr Kaplan Burović. I ne samo on. Šiptarski narod je stigao na naša vekovna područja mnogo pre Cara Dušana. U Dušanovom zakoniku postoji član kojim se dozvoljava ispaša arnautskim plemenima. Dakle, bez prava na svojinu već samo za ispašu stoke. Širokog je srca bio Car Dušan kada im je ovo dozvolio, vidite kako su to zloupotrebili. Oni tada nisu imali punopravan status slobodnog građanina već samo pravo da koriste pašnjake i žive u planini. Zbog toga i postoji jedan izraz za taj narod – Malisori, a koji u prevodu znači čuvari stada, stočari.

Manastir Svetog Jovana Vladimira kod Elbasana u Albaniji

SH: Možete li nam nešto reći o Svetom Jovanu Vladimiru, prvom svetom srpskom kralju sa prostora Albanije?

Srbi i drugi pravoslavni vjernici u litiji nose kivot sa moštima Svetog Jovana Vladimira 1929. godine, predvodi ih episkop. (foto: Hugo Bernatzik, 1929).

Pre dve godine sam bila u Elbasanu na dan Svetog Jovana Vladimira, a povodom 1000 godina od njegovog upokojenja. Do sada sam obišla Skadar, Tiranu, Fir, Drač, kao i okolna sela Skadra. Sveti Jovan Vladimir je vladao od 980.-1016. godine. Duklja je srpska rano-srednjovekovna država koja se poklapa sa današnjom malo proširenijom Crnom Gorom. Jovan Vladimir je sin srpskog kneza Petrislava, prvog potvrđenog arhonta Dioklitije u 10. veku. Prema „Barskom rodoslovu”, nakon smrti Petrislava „dioklitijski tron je nasledio sin Vladimir, veoma mlad i uoči samog rata sa bugarskim carem Samuilom”. Knez Vladimir je lako savladao ratne i viteške veštine i uporedo je stekao zavidnu kulturu i obrazovanje za tadašnje prilike. Oblast kojom je upravljao nakon očeve smrti zvala se Krajina i zauzimala je prostor između Skadarskog jezera i Jadranskog mora, reka Bojane i Crmnice. Po predanju Vladimirov dvor se nalazio na brdu Kraljič kod sela Koštanjica, blizu Skadarskog jezera, u predelu zvanom Krajina na jugoistoku Crne Gore. U blizini Kraljiča nalaze se ostaci crkve Prečiste Krajinske, koja je postojala u Vladimirovo vreme. Kada je 998. godine car Samuilo osvojio teritorije kojima je upravljao Jovan Vladimir uhapsio ga je i sproveo u zatočeništvo u prestonu Prespu. Prema nekim izvorima Jovan Vladimir je sebe žrtvovao govoreći vojsci da je bolje da prinese svoju glavu za zemlju i vojsku, nego da izgine i vojska i narod.

U Prespi se desio susret mladog Jovana Vladimira, kralja zatočenika, i Kosare, Samuilove kćerke. Ovaj susret odrediće sudbinu princeze Kosare i srpskog dukljanskog kralja Jovana Vladimira. U Prespi Samuilo daje Vladimiru Kosaru za ženu i vraća mu državu. Jovan Vladimir je vladao više od 18 godina, a osim Zete i Duklje, dobio je od cara Samuila oblast Drača (područje današnje Albanije) i Travuniju (delove južne Dalmacije i današnje Hercegovine, širi prostor Trebinja). Posle propasti Samuilove vojske 1012. godine, novi vladar postaje Vladislav. On je odlučio da ukloni Jovana Vladimira. Pozvao ga je u Prespu, a kao potvrdu sigurnosti poslao je krst nad kojim se zakleo u svoju miroljubivost. Odrubio mu je glavu na prevaru u Prespi (22. maja) 4. juna 1016. godine. Vladimirovo počivalište bilo je u Prespi, mestu ljubavi i stradanja. Danas njegove mošti počivaju u Tirani u Blagoveštenjskoj crkvi. Litija sa moštima Svetog Jovana Vladimira u AlbanijiPo rečima sveštenika Jovana Plamenca deo lobanje je u bugarskom manastiru Zografu na Svetoj Gori Atonskoj; jedna svečeva podlakatna kost čuva se u crkvi Svetog Nikole Bolničkog u Ohridu, a druga je u Sabornoj crkvi Hristovog Vaskrsenja u središtu Tirane; u Istorijskom narodnom muzeju u Tirani, zajedno sa rebrom Svetog Kozme nalaze se delovi lakta, noge i glave Jovana Vladimira, a u Onufri muzeju u Beratu njegova karlična kost.  Jednom godišnje, na dan Svetog Jovana Vladimira, iznose se svete mošti u litiji i prenose se do Elbasana i crkve Sv. Jovana Vladimira. Tu se služi svenoćno bdenije i liturgija. Potom se mošti vraćaju u Blagoveštenjsku crkvu u Tiranu.

Litija sa moštima Svetog Jovana Vladimira u Albaniji.

SH: U Prvom balkanskom ratu zajedno sa Kosovom i Metohijom i Starom Srbijom oslobođen je i najveći dio Albanije. Srpske novine su 1912. godine štampale razglednice sa pozdravima Srpske vojske iz slobodnog Drača i srpskog Primorja. Da li ste posjetili Drač?

Razglednica Srpske vojske iz slobodnog Drača 1912. godine.

Enver Hodža je 1957. godine započeo rušiti pravoslavne svetinje. Prva svetinja koja je srušena u Albaniji bio je srpski pravoslavni manastir Svetog Vlaha (Svetog Vlasija) u Draču, a poslednji njegov monah bio je Srbin. Razgovarala sam sa velikodostojnicima Albanske pravoslavne crkve. Oni su pre 14-15 godina dobili prvu duhovnu akademiju, do tada su se obrazovali u Grčkoj. Imaju oko 265 sveštenika, nemaju mnogo monaha, možda 10-15 monaha i jednu monahinju Rahilju, nastojateljicu manastira Svetog Vlaha u Draču. Imaju pet vladika, od toga četiri episkopa su u Albaniji, dvojica su izvan zemlje. To je mlada crkva.

Šta mislite na čijim temeljima je podignuta?! Nad srpskim, na srpskom vekovnom nasleđu. Kada sam ih pitala o rušenju srpskom manastira u Draču, nisu želeli da komentarišu. Kada sam ih pitala za Jovana Vladimira i njegovo srpsko poreklo, ni to nisu želeli da komentarišu. Jasno vam je. Jedan od albanskih vladika je pre četiri godine prešao iz muhamedanstva u pravoslavlje. U tom novom, velelepnom manastiru u Draču nalazi se Duhovna akademija Albanske pravoslavne crkve, sirotište, konaci za 100 monaha. A ima samo jedna monahinja, što znači da ih država pomaže i podstiče. Inače, unazad 20 godina obnovili su 156 svetinja; od toga 56 svetinja je pod zaštitom albanske države.

SH: Da li postoje naznake da se Albanska pravoslavna crkva priprema za preuzimanje srpskih pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohiji?

Možda ste Vi u pravu, ali ja to gledam sasvim drugačije. Na Kosovu i Metohiji je bezočna kulturna i duhovna otimačina i rušenje. Srušili su sve što su mogli, a sada hoće da pokradu neporušene dragulje. Mislim da u tome neće nikada uspeti. Mogu pokušavati da kradu ono što su juče rušili, ono što su naši preci gradili, ali  okolnosti u svetu se menjaju na našu korist. I to, ne našom zaslugom! Za srpsko Kosovo i Metohiju osim braće Rusa bore se i Česi, Španci, budi se pošteni svet. Putinovska Rusija postala je svetska sila! U tome je odgovor.

Želim da skrenem pažnju da se na našim pravoslavnim svetinjama u Albaniji uklanjaju natpisi na srpskom jeziku i postavljaju se grčki zapisi. Svetinja može biti rimo-katolička, može biti i grčka, jedino ne sme biti srpska. Čak je postojala opasnost da na portalu crkve Sv. Jovana Vladimira bude grčki natpis! Šta mislite kakve bi to imalo posledice za 300 godina na srpska pokolenja. Grčka politika nije briljantna prema Srbima. Po poslednjem popisu iz 2011. godine u Albaniji živi svega 3.560.000 stanovnika. Od toga 30 % se izjašnjava da su nealbanskog porekla. Poslednji popis Srbi su bojkotovali; nisu želeli da se izjasne bez obzira da li su Srbi rimo-katolici, muhamedanci ili pravoslavni. Želeli su da budu Srbi, a tamo postoji zakon po kome ako se izjasnite da niste ono što piše u matičnim knjigama bićete kažnjeni sa 1.000 dolara. Inače, svaki Srbin u Albaniji koji bi hteo da upiše srpsko ime i prezime mora da plati oko 1.000 evra. Zato su Srbi bojktovali popis stanovništva, jer ako se izjasne kao Srbi biće kažnjeni. I šta je uradila Grčka pravoslavna crkva –  zvanično je prisvojila sve popisane pravoslavne, govoreći da je tih 20 % srpskog stanovništva Albanije – grčko! Grčka politika nije naklonjena srpskom narodu. Uostalom zašto bi neka crkva i narod pristali da na portalu tuđeg hrama bude grčki zapis, a svetinja pripada srpskom graditeljstv i srpskoj duhovnosti.

Pravoslavni manastir Ardenica u Albaniji, u blizini grada Fira. Sagrađen je u 13. vijeku, a upamćen je kao mjesto krunisanja Skender-bega i vjenčanja sa njegovom ženom Donkom Kastriot 1451. godine. Danas u njemu žive grčki pravoslavni monasi. FOTO :By Pudelek – Sopstveno delo, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=36898569

Srbi to nikada nisu radili i zbog toga možemo biti ponosni!

Mi nikada nismo svojatali tuđe, a imamo toliko neprocenjivih duhovnih, graditeljskih, slikarskih vrednosti. I dubok koren protkan zlatnom kulturom, koja pulsira u svima nama. Mi smo narod graditelji, okruženi rušiteljima! Pripadamo narodu koji čovečanstvu ostavlja blago bez pompe i arogancije, a oko naših dragulja drugi se otimaju. Šta biste više voleli biti – onaj koji stvara i gradi ili onaj koji ruši i krade?!

Manastir Presvete Bogorodice, metoh manastira Ardenica

U Skadru i okolini živi oko 130.000 stanovnika, od toga njih 40 hiljada se izjašnjava da su srpskog roda. Kada bi bili slobodni da se izjasne Srba u Albaniji bi bilo i stvarno i statistički mnogo više.

SH: Šta bi srpske države, a šta Srbi iz Republike Srpske, Srbije, Srbi iz Crne Gore mogli najkorisnije učiniti da pomognu svom narodu u Albaniji?

Republika Srpska je u kontaktu sa njima, jer su Srbi iz Albanije već bili u Republici Srpskoj i njihova saradnja je tradicionalna. Tu saradanju pomaže i predsednik Dodik. Veoma je važno da se širi saradnja između srpskog naroda u Albaniji i našeg naroda u matici, u Republici Srpskoj, u Crnoj Gori. Vidite, Republika Srpska je širom otvorila svoja vrata, a Srbija – stidljivo. Čiju politiku sledi Srbija?! Zahvaljujući Školi srpskog jezika 12-oro mladih iz Skadra studira u Beogradu. Srba u Albaniji žele da im se deca školuju u Srbiji.

Panorama savremenog Skadra.

SH: Srbija je potpuno zaboravila i srpska Vojnička groblja po Albaniji. Na stogodišnjicu proboja Solunskog fronta grobovi naših otaca u Albaniji su zatrveni, u Makedoniji zapušteni.

Oko Skadra postoje dva brda, jedno je Brdanjola, a drugo Taraboš. Na Brdanjoli je 1445. godine poginulo 18.000 srpskih branilaca Skadra od Turaka, a na Tarabošu je tokom Prvog i Drugog balkanskog rata stradalo 14.000 crnogorskih i srbijanskih vojnika. Bila sam tamo na stogodišnjicu Prvog balkanskog rata. Poslije jednog veka nekoliko autobusa srpske Patrijaršije, crnogorske Mitropolije, potom poklonika iz Beograda, krenulo je na pomen postradalima. Tada smo koračali po svetom brdu na kome su rasute kosti 14.000 naših predaka, postradalih u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu.

Crnogorska vojska na brdu Brdanjola nadomak Skadra 1912. godine.

Decembar mesec. Mitropolit Amfilohije služi sa sveštenstvom. Sa nama su naravno bili i Srbi iz Albanije. Jedan Albanac je poklonio deo svog imanja, odnosno deo Brdanjole, kada je saznao da tu počivaju srpske kosti. Bili smo mokri do gole kože, služen je parastos. Sveće su gorele, vetar je brisao, pahulje su padale…

Skender-beg poslije pobjede nad Turcima ulazi u slobodni grad.

SH: Možda bi bilo važno podići prvi srpski spomenik Skender-begu?

Skender-beg je Đorđe Kastriot, sin Ivana Kastriota, potonjeg zadužbinara Hilandara, pravoslavnog Srbina. Skender-beg je imao interesantu istoriju, bio srpski junak, branitelj Pravoslavlja! Veliki borac plemenite krvi iz 15. veka, iznad svega pravoslavni hrišćanin. Sticajem nesrećnih okolnosti bio je nekoliko godina poturčen i u Turskoj zatočen. Pobegao je svojoj srpskoj zemlji. On se 30 godina sa žestinom borio za interese srpskog naroda. Njegov otac i brat sahranjeni su u Hilandaru. Repoš Kastriot, brat Đorđa Kastriota i njihov otac sahranjeni su u akrosolijumu, uz severni zid priprate kralja Milutina u Sabornoj hilandarskoj crkvi. Južno od manastira, na oko 1,5 km nalaze se ruševine tzv. Arbanaškog pirga koji su Kastrioti izgradili, pošto su dobili adelfate (prava da se nasele na Svetoj Gori). Postoji jedna povelja kojom su Skender-begov otac i brat ostavili na uzdarje građevine u Hilandaru.

Kada su pre nekoliko godina Albanci saznali da je Skender-beg Srbin i videli dokumenta, srušili su mu spomenik i uklonili ga. Kasnije su ga vratili jer cilj im je prisvojiti tuđu zemlju, slavu i istoriju! U Skadru postoji muzej raznih zbirki; tu ćete videti štitove, koplja, novac, zastave… sve je srpsko. Videćete novac Nemanjića, zastave Vojisavljevića, obeležja Bodina, a kustos će vas uveravati kako je to „albansko”! Pričaće o Rozafi, a ne o Gojkovici-mladoj, o trojici albanske braće koja grade Skadar na Bojani. Nama je dovoljno da vidimo, da se napojimo, da shvatimo ko smo, šta smo, koliko trajemo.

Dužni smo da trajemo, da ispravljamo greške o kojima smo govorili.

Spomenik mladoj Gojkovici koja je živa zazidana u skadarsku tvrđavu. Spomenik u Skadru

SH: Naše pravoslavno naslijeđe, pravoslavna duhovnost i srpski jezik možda su najbolji garant i temelj oko koga se kao narod moramo ujediniti i napraviti zajednički narodnosni i duhovni prostor. Našu buduću zajednicu koja će se neodstupno boriti za svesrpsko, a time i za naslijeđe Albanije, njenih plemenitih porodica i njihovih zadužbina na tom prostoru. Dakle, ne smijemo zaboraviti taj prostor kao srpsko narodno i duhovno naslijeđe.

To neka bude naša zapovest! Ali ne samo u Albaniji, već i u Bugarskoj, tamo je sveti srpski kralj Milutin. U Rumuniji, u Makedoniji gde je položaj srpskog naroda veoma težak.

Neka nam bude zapovest da pomognemo Srbima u Albaniji. Oni nas neće moliti, vrlo su skromni, postojani i ponosni. Žive sa onim što imaju. Oni su čudo! Nama je hitno potrebna vlada nacionalnog spasa; nužda je da narednih 20 godina vladaju čestiti ljudi koji nemaju moralne prljavštine i izdajničke ljage na imenu. Oni koji bi bespogovorno izvršavali sve što je u srpskom nacionalnom interesu. A nacionalni interes je iznad svega. I iznad naših života.

Biti Srbin ponos je, čast i dostojanstvo!

Biljana Živković u skadarskoj tvrđavi, na mjestu gdje je po legendi zazidana mlada Gojkovica.

Razgovor vodio i tekst uredio: Goran Lučić
Ovaj tekst nije dozvoljeno preuzimati bez pismene saglasnosti autora

Nema komentara

Napišite komentar