Стеван Шупљикац – војвода подијељене лојалности народу и хабсбуршкој круни
Кад је прије четири године ударио онај потрес на Банији, та се наша регија први пут у дуго времена нашла под лупом, као предмет анализе и као подручје са својом хисторијом која је дуго лежала заборављена, нарочито након 1995. Између осталог из центра су се сјетили да је тај крај и родно мјесто неких од најзначајнијих имена хрватске културе. С обзиром на демографију и хисторију тога краја, испоставит ће се да су велик дио тих имена чинили банијски Срби. Писало се о њима, изашли су бројни текстови, како у медијима средње струје, тако и овима који прате живот и повијест српске заједнице, и писало се из различитих углова, наравно. Први су гледали да на сваки начин избјегну или заобиђу чињеницу о припадништву. У свему томе један Банијац, међутим, који не припада културној хисторији у ужем смислу, него оној политичкој, није био споменут нигдје. То да се ради о личности која је директно, у пракси, као агенс учествовала у стварању саме хисторије, и то не само тога краја, него много шире, у европским размјерима, човјек биографије каква нема успоредбе у нашем народу – у народу који се одликује свом силом појединаца с невјеројатним биографијама – само је подцртало иронију и нелагоду коју овдашњи идеолошки конструкт има спрам таквих људи. А преко њих и спрам цјелокупног српског питања и његове повијести у Хрватској, било да се ради о овој земљи као негдашњој регији Царевине, њене касније улоге у првој, а онда и у другој Југославији – и, нарочито, након распада.
Та и таква личност био је Стеван Шупљикац (1786. – 1848.), животописа и домета који се данас чине готово као измишљени, као прича из књижевности, из имагинације писца што је смислио лик који је у једном периоду овдашње, али и европске и свјетске хисторије неколико пута био на кључним точкама и усред догађаја. И то не као споредни котачић, случајни свједок, него као појава чија се моћ, формална и имплицирана, данас може само наслутити. Необично је кад се као контраст узме већ само његово име, обично, наше, народно, пречанско име и презиме. Али кад се имену придодају касније титуле и симболи за заслуге, ствар се одједном мијења и отвара се као метафора моћи и утјецаја: војвода Шупљикац био је генерал-мајор аустријске војске, официр француске армаде под Наполеоном и први и једини од Беча службено признати главар Српског Војводства.
Нека народско име и презиме не преваре. Иако ће остварити каријеру какву осим седамдесет година касније рођеног Светозара Боројевића, барона и јединог Србина фелдмаршала у Аустро-Угарској војсци као и јединог не-германа тога чина, ниједан овдашњи граничарски Србин у периоду деветнаестог до средине двадесетог стољећа неће остварити, Шупљикац са својим поријеклом није само прича о успону појединца, него још једна, додатна метафора о нашој изгубљеној елити насталој у вријеме Аустријске царевине.
Стеван Шупљикац је рођен у Петрињи, 1786., у војничкој породици, од оца официра царске војске. Брат Стеванов био је такођер официр, а сестра им је била удата за локалног племића, банијског Србина.
У Карловцима завршава нашу најважнију гимназију, а онда, као какав толстојевски лик, и филозофију у Мађарској, што у јукстапозицији с војном академијом коју ће нужно похађати, свему даје потпуно ново свјетло у погледу имплициране високе свијести о томе што су војска, друштво, устројство ствари на овоме свијету, и коначно ратови. Шупљикац, дакле, не само да је касније био високопозиционирани официр и државни званичник, а тим и човјек који се бави политичким односима, он је и нешто још рјеђе – војник-интелектуалац.
Ту долази до истинског заплета, а на линији питања оданости држави – конкретно Аустрији од стране домаћих Срба који су се успели по друштвеној хијерархији, оданости по којој су били познати и која им је била дио идентитета. У вријеме пак успона једне од најнеобичнијих и до данас необјашњивих појава читаве европске хисторије – Наполеона Бонапарте – односно његових ратова које су Француска и њене коалиције водиле против Аустрије, Енглеске, Светога Римског Царства, и финално и Русије – Стеван Шупљикац прелази на француску страну. И то, загонетно, одмах креће с врха: постао је ађутант маршала Мармонта, гувернера такозваних Илирских провинција, титанске личности и једне од кључних за читав овај простор, од крајњег нашег запада, Словеније, па до Далмације и Црне Горе. Занимљиво је, и горко иронично, да је у том комплексу Шупљикац био командант такозваног хрватског пука француске војске, што говори и о етничком саставу ових људи. Ратовао је гдје год је требало док се Наполеонов мегаломански потхват ширио све више ка Истоку. Свједочанство томе ангажману и способности јест да је Шупљикац од тог негдашњег корзиканског нижег официра и онда самопроглашеног цара у његовом највећем потхвату – у немогућем походу на Русију, као припадник дотад невиђене Ле Гранд Армéе заслужио и орден Крижа Легије части. Послије слома у Русији и окретања среће која ће водити у Наполеонову пропаст, Шупљикац се враћа у Аустрију и поново улази у царску војску. Служио је на великом потезу Војне крајине, у мјестима и региментама редом кључним за пречанске Србе, а у томе се прати и властити осјећај овога човјека спрам његове припадности: као пуковник, Шупљикац служи царевину и врши високу дужност у Лици, Банату, на самој граници с тадашњом турском Србијом, у фаталном Панчеву, док је нама одавде посебно важан период кад постаје командант огулинског пука. То пада некако баш у вријеме кад се у Хрватској појављују идеје јужнославенског заједништва, формиране прво кроз идеју „илирства“, које ће се изродити у каснији Илирски покрет. Све то међутим не искључује и не смањује и Шупљикчево јако осјећање припадности у најнепосреднијем смислу – његово српство. Један извор наводи тако дирљив податак да је овај образован, али строг, односно, пошто се ради о каријерном војнику и ратнику, повремено суров човјек, као нарочиту приватну вриједност чувао једну Вукову књигу, и то не као случајну, већ као претплатник на издања нашег највећег језичног и културног реформатора. Преко те књиге сазнали смо још нешто: поред имена власника уписана је и титула – банијски официр потписан је као „Стеван Шупљикац од Витеза“.
Познати Банијци: Војвода Стеван Шупљикац
У томе је могуће главна и досад нетематизирана унутарња подјела његова, протурјечје и унутрашњи сукоб: колико год се у идеалном смислу сматрао и сам Србином који хоће да ради на добро своме народу у крупним стварима, што ћемо видјети послије – напротив класно гледано, војнички (с инхерентном ригидношћу официра с ратним искуством, онога који командира и чије се команде извршавају), из позиције његове лојалности Круни, институцијама државе с којом се као Србин и Славен у германоцентричном систему носио на контрадикторне начине, комплексно, он осјећа своју дубоку личну и свјетоназорску разлику управо спрам својих сународника, обичног, често сељачког пука, промјењивог, несталног, недисциплинираног до анархичности, не увијек досљедног, својеглавог, у огромним додатним дискрепанцијама између западне пречанске цивилизацијске разлике и варијабилности друштвених класа до заосталости преддруштвених оријенталних рефлекса нашега народа на истоку. Та га расцијепљеност неће напустити до краја. Унаточ неким свједочењима у његову корист, у којима се у романтичарском тону истиче како је у Банату и Панчеву „оставио безбројне спомене своје доброте и честитости“, то дјелује као понешто уљепшана биографија. Данас најпознатији панчевачки писац Вуле Журић то ће сажети овако, почевши од радикалне оцјене како Шупљикац тамо „није упамћен по добру“, доносећи аргумент сличан ономе из наше горње хипотезе: „није био народни човјек“ и, проблематичније, „мало се гадио живља“. Оцјене можда престроге, но прва би могла бити најближа истини: као високо позиционирани војник из обитељи више генерација пречанских, банијских Срба официра Царевине, као ауторитарац „по позиву“, као племић прве генерације и, најсложеније, као политички и национални идеалист којем оно што нађе на терену, у „бази“, како би се рекло каснијим термином, или простије речено стање и свијест обичног народа – никада и никако није могло задовољити превелике, елитистичке стандарде оваквог човјека. На тој распуклини, требало би за будућност извршити даљња пропитивања о идентитету и раслојености не само Шупљикца као појаве, него и нашега народа кроз повијест. Као најбољи модел, заправо једини одговарајући, за такву контингенцију и протусловља намеће се наравно књижевност – озбиљна драма или роман о Стевану Шупљикцу као изузетна тема још чекају своје ауторе.
Статуа у Панчеву, рад Оље Ивањицки, фото: Wикипедиа
У години европских револуција, 1848., Стеван Шупљикац ће одиграти вјеројатно најзначајнију улогу свога политичког, ако не и војног ангажмана. У Сремским Карловцима је првога маја те године одржана Скупштина на којој у интензивираним сукобима у Војводини што их воде славенски народи, нарочито Срби, против Мађара и мађаризације, а у контексту мађарске побуне против Аустрије, издиже се српски елемент у борби за признање не само народа него и модерне политичке нације, као и одржања припадништва православној вјери. Ту су се политичком и друштвеном акцијом истакнутих појединаца остварила три важна чина: проглашење Јосифа Рајачића за патријарха, као наставак прекинутог континуума с патријархом Чарнојевићем, првим који је устројио црквену организацију у преку након Велике сеобе; Ђорђе Стратимировић, и он официр Царевине, проглашен је за војног команданта, а Стеван Шупљикац за војводу територије која се ујединила у област названу Србска Војводина. Страховито симболичан, а на први поглед непримјетан рукавац ове велике приче јест да је Шупљикац изабран у одсутности – он тада у Италији ратује уз свога надређеног, фелдмаршала Радецког. Тај чешки гроф и побједник битака на талијанском фронту, који по сјеверу Италије тероризира народ, уводи драконске казне, јавно бичевање, смртну казну вјешање за неодавање побуњеника против аустријске власти, то је исти онај Радецки по којем је назван Штраусов лаки музички марш којим већ много деценија у телевизијском пријеносу сваког првог јануара весело завршава бечки новогодишњи концерт.
За вријеме те кампање, у Шупљикцу се опет јавља питање оданости војсци и Круни, и унаточ прокламацијама Карловачке скупштине, он се не враћа у Банат док од цара не добије пристанак. Добивши га, а уз то и чин генерала, Стеван Шупљикац долази у Панчево. Ситуација је немирна: Рајачић, као дипломатичан и лукав играч, у сукобу је с радикалним Стратимировићем, антимађаром и антиаустријанцем, поборником српске слободе, аутономије Војводине као корака до сједињења с Књажевином Србијом. Шупљикац игра у балансу између двојице антагониста, па у превирањима, сада и као заповједник српских народних одреда, учвршћује уједно и реорганизира војску на терену у спремању за оружану борбу против Мађара. Одлази у Панчево, којем је намијењено да буде главни град новопроглашеног војводства и гдје би он имао столовати даље. Ту међутим, нагло умире, а његов је крај достојан какве шекспировске драме и сцене: док се ситуација погоршава и закухава, Шупљикац стоји на обали Дунава чекајући добровољце из Србије. Петнаести је децембар, односно по данашњем рачунању, 27. децембар. У тренутку кад угледа добровољце, њих три хиљаде, које предводи војвода Книћанин, и крене им у сусрет – Шупљикац умире од капи. У том истом дану у Бечу га цар Франц И. заиста проглашава првим и посљедњим признатим српским војводом.
Стеван Шупљикац сахрањен је у манастиру Крушедол, у „српској Вестминстерској опатији“, гдје се сахрањују најзначајнији црквени и свјетовни главари овога народа.
У Београду данас, на Црвеном крсту једна улица носи име војводе Шупљикца. Улицу дијеле, али је као искључиво своју виде два насеља – и Звездара и Врачар. С подсјећањем на животопис и судбину овога Банијца који је у себи од првога дана носио неке непремостиве подијељености, има неке више ироније у томе посвајању. Једнако као и дубоког смисла.
Преузето са: Банија онлајн
