ДУЧИЋ НАМ ЈЕ ПОТРЕБНИЈИ НЕГО ИКАД: Требињци на Калемегдану обиљежили 78 година од смрти великог пјесника
Након године паузе, узроковане пандемијом короне, на празник Благовјештења, Удружење Требињаца “Јован Дучић” у Београду је, на Калемегдану, наставило раније успостављену традицију и обиљежило 78. годишњицу од смрти великог српског пјесника чије име са поносом носи.
Тако су се поштоваоци лика и дјела Јована Дучића поново окупили код његове бисте, коју је овога пута окружио снијег, нетипичан за ово доба године.
Предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић подсјетио је на значај и радост овог празника међу православним хришћанима, који је 1943. растужио све српске душе када се прочула тужна вијест да је у вјечност отишао “књаз пјесника”.
Ратковић је подсјетио да је Дучић имао великих расправа међу српским интелектуаалним круговима, а посебно са члановима српске Владе у изгнанству указујући на катастрофалан положај Срба у усташкој геноцидној творевини – Независној Држави Хрватској.
– Био је много тужан због проливене крви и злодјела који су у том времену почињени над српским народом. Кажу да се једног мартовског дана шетао по Мичигенској језеру расправљао са неистомишљеницима. Пала је велика киша, прехладио се, и на Благовијести отишао у вјечност – рекао је Ратковић осврнувши се на садашњост.
– Чини ми се да нам Дучић никад више није био потребнији него у ова зла времена. Ова несрећа, коју доносе људи и која није од Бога, све нас је зближила. Потребно нам је више љубави јер смо окружени несрећом, злобом, немаром и мржњом. У Дучићевој поезији и прози налазимо више љубави него што је данас има у Београду – рекао је Ратковић.
Он је додао да Дучић није волио да му се доноси цвијеће, већ је оставио завјет да се пружа помоћ онима којима је то потребно у Херцеговини, што Удружење Требињаца годинама и чини.
– Ове године биће уплаћен прилог Удружењу породица са проблемом стерилитета “Бебе” из Требиња коју предводи вриједна Сњежана Мисита – рекао је Ратковић.
Окупљене је поздравио млади српски писац Славиша Павловић чији је посљедњи објављени роман “Химерина крв” инспирисан Дучићевић животом. Мада је поријеклом из Подриња, проучавајући Дучића, како сам каже, постао је Требињац и Херцеговац.
– Да живимо у Америци или некој великој моћној земљи мислим да би до данас било снимљено много серија или филмова о Јовану Дучићу – рекао је Павловић који је поздравио хуманитарну мисију Удружења и позвао окупљене да и они поштују Дучићев завјет макар слањем једне СМС поруке за помоћ болесној дјеци.
Требињци ни ове године нису заборавили на Алексу Шантића, а слово о односу сва велика српска пјесника одржао је предсједник удружења Љубињаца, академик Милован Р. Пецељ, који је своје образовање започео у основној школи посвећеној Алекси Шантићу у Гајдобри.
Пецељ је подсјетио да је ову годину САНУ посветила Јовану Дучићу, док требињска гимназија која носи његово име прославља стогодишњицу свог постојања.
– Дучић је са Шантићем провео дивне дане у Мостару из кога је отишао 1898. године.Приликом одласка састао се са Атанасијом Шолом, кога је сматрао за највећу културну појаву тадашњих мостарских Срба и Алексом Шантићем, кога је сматрао највећим господином и највећим карактером који је тај нараштај имао у тадашњем центру српске културе. Дучић је отишао и постао номад обилазећи континенте, док је Алекса остао вјеран Мостару. Данас нећете срести ниједног пролазника који не би знао да каже ко је Алекса и ко није чуо за његову Емину – рекао је Пецељ и запјевао најпознатију Шантићеву пјесму.
– Дучић никад није заборавио Мостар описујући његова јутра љепшим од оних у Толеду, а ријеку Неретву узбудљивијом од Таха – рекао је Пецељ.
Он се, цитирајући великог српског пјесника Рајка Петрова Нога, запитао “ако је Његош епска, Дучић лирска парадигма – ко је онда Шантић?
– Алекса је наша трајна успомена – рекао је Пецељ закључујући овај скуп стиховима Шантићеве пјесме “У Мостару граду”.
Текст и фото: Трифко Ћоровић
Извор: slobodnahercegovina.com
