Свирање на тамбурицама – самицама нематеријално културно наслеђе Србије
Крајем прошле године у Национални регистар нематеријаног културног наслеђа Републике Србије уписано је свирање на тамбурицама-самицама.
Ова врста свирања била је најзаступљенија на Кордуну и у неким дјеловима Баније, Лике, Славоније и још у неким мјестима у Крајини. Најпре конолизацијом, а потом и избегличким таласима, наставњено је да се његује у мјестима у Србији која су населили Крајишници. Управо су и они били покретачи да се свирање на тамбурицу-самицу уврсти у регистар нематеријалне културне баштине и на тај начин заштити и сачува од заборава. Њихову иницијативу су прихватили Музиколошки институт САНУ и Музеј Војводине који су били званични предлогачи уз приложена стручна мишљења поткрепљена снимцима и другим прилозима.
А све је пре неколико година кренуло из Чонопље, мјеста код Сомбора насељеном претежно Кордунашима и Личанима. Тамошњи КУД „Вук Караџић“ је, између осталих, гајио и ту врсту народног стваралаштва донијету из „старог завичаја“. Организовани су курсеви свирања на тамбурицама па су многи били у прилици да са клина скину овај инструмет ђедова и очева, приспјелу у колонизацији са Кордуна и других крајева првих година послије рата. Ентузијазма није недостајало па су у Чонопљи организовали и фестивал „Кордунашка самица – завет предака“ на којем су учествовали „самичари“ из сусједног Кљајићева, као и из Оџака, Инћије, Београда, Бачког Грачаца, Бачког Брестовца и других мјеста. Ова манифетација, али и настуи пјевачких и фолклорних група уз претњу тамбурица-самица на фестивалима и смотрама широм земље привукли су пажњу етномузиколога који су Милки Боснић, тадашњој председници КУДа, предложили да покрену поступак „заштите“ свирања на кордунашку самицу.
Занимљиво је да су у прикупљању грађе, односно снимању свирања на овом традиционалном инструменту, бројним тамбурашима из Србије придружило и неколико исељеника из Америке, попут Станка Ћане Бијелића Кордунаша који живи у Хамилтону у Канади.
Уврштавање свирања на тамбурицу-самицу у нематеријално културно наслеђе је велики успјех али и обавеза да се ова врста свирања сачува од заборава, да се што више и што чешће „виђа“ на нашим смотрама и завчајним дружењима. Тако смо већ неколико пута, чак и „преко велике баре“ у Чикагу, Хамилтону и Нијагари могли да у наступума тамошњих српских фолклорних ансамбала приметимо присуство овог традиционаног инструмента. Најдаље су ипак отишли они који су све и покренули – КУД „Вук Караџић“ из Чонопље. Сваки наступ им је уз пратњу ове тамбурице, а ко жели може на њиховим курсевима да научи и да свира. На тај начин ово умјеће успешно преносе на млађе нараштаје, што управо и јесте циљ заштите нематеријалног културног наслеђа.
Регистар нематеријалног културног наслеђа Републике Србије успостављен је 20. јула 2012. године и у овом тренутку садржи 63 елемента уписана на Листу елемената нематеријалног културног наслеђа. Први на листи је Крсна слава, а 63, тренутно и последња је свирање на тамбурицу-самицу. У овај регистар је одмах по његовом успостављању уписана изворна крајишка пјесма ојкача. Поред наведених уписана су традиционална занатска знања и вештине, друштвене праксе, обичаји и веровања, извођачке уметности – игре, песме, музика, које су заједнице у Србији сачувале до данашњих дана, препознајући их као део идентитета.
ШТА ЈЕ СВИРАЊЕ НА ТАМБУРИЦУ-САМИЦУ?
У кратком опису Националног регистра нематеријалног културног наслеђа Републике Србије пише да самице / тамбурице (понекад: тамбура, па и тамбуре – мн.) припадају породици трзачких жичаних инструмената. Карактеристичне су за тзв. динарску културу, традиционално се користе као солистички инструменти услед своје мелодијско-хармонској природе (одакле и назив), па чак и када свирају здружено, све имају исту функцију.
На самицама се свирају мелодије игара и песама, а самичар је најчешће онај који започиње песму. Репертоар чине игре типичне за матично подручје, укључујући раније донете из других крајева (посебно из Славоније), али и мелодије које су укључили у репертоар током живота у Србији.
