Трифун Вуковић Бабовић, легендарни васојевићки јунак и солунски добрвољац

Непролазна слава српског официра из Васојевића Трифуна Вуковића Бабовића: Рањени слуга носио рањеног господара

Међу знаменитим личностима с простора Васојевића, који су сахрањени у непосредној близини манастира Ђурђеви ступови у Беранама, налази се и солунски ратник, српски и југословенски официр Трифун Вуковић – Бабовић, који је 27. јануара 1934. године заувијек напустио овоземаљски свијет. Упокојио се у 43. години живота, јер су његову прерану смрт изазвале многобројне ране задобијене у ослободилачким ратовима.

Његов споменик се налази поред споменика војводе Гавра Вуковића, игумана Мојсије Зечевића, и других великана који су и пушком и пером и духовном и оружаном борбом одолијевали нападима вјековних непријатеља, бранећи слободу, која је била изнад свега.

Поникао је Трифун у чувеној и признатој кући Милоша Вуковића из села Ђулиће, код Андријевице, одакле је отишао у Србију, гдје је завршио подофицирску школу. По завршетку школе ступа у српску војску с којом се борио на Солунском фронту. О његовом јунаштву у борби против аустро-угарске и бугарске војске у Првом свјетском рату најбоље свједочи похвалница која му је 1917.године додијелио војвода Живојин Мишић, командант Прве српске армије:

„Октобра 30. прошле године (1916) као вођа официрске патроле на положају Полога, енергично је напао и протјерао непријатељска заштитна одјељења, која су бранила једну непријатељску пољску батерију.

2. новембра прошле године, по извршеном јурушу на непријатељске редове, сјеверно од села Полога, на челу свога вода први је ускочио у непријатељски ров и са својим водом бомбама разбио непријатеља, а потом их енергично гонио под јаком непријатељском ватром на коти 1212 и том приликом заробио једног официра и 44 непријатељска војника.

5. новембра прошле године на коти 1212, као заступник четног командира, сачекао је са четом непријатеља који је вршио јуриш ради повраћаја изгубљеног положаја и бомбама и бајонетском борбом одбио много јачег непријатеља, натјеравши га у панично бјекство са великим жртвама.

Овај официр спада у наше најхрабрије официре“ – овако је комадант Прве армије, војвода Живојин Мишић написао на похвалници, заведеној под бројем 10226, када је уручена тадашњем потпоручнику Трифуну Вуковићу.

За своје ратничке заслуге Вуковић је добио и друга велика одликовања и то: двије Карађорђеве звијезде с мачевима, два бијела орла с мачевима, медаљу за храброст „Милош Обилић“, орден „Витез француске легије части“, Челични крст, све споменице, руско одличје „Орден светог Ђорђа“ и многа друга.

„Покојни Трифун Вуковић био је један од оних неустрашивих бораца за слободу и уједињење који нијесу презали ни од чега, смјело ишли напред са вером у победу свог напаћеног и великог народа. Храбар и неустрашив, надахнут чојством и јунаштвом својих предака“ – овако је 28. јануара 1934. године ондашња штампа забиљежила смрт капетана прве класе, Труфуна Вуковића – Бабовића.

У Васојевићима се и данас приповиједа о јунаштву овог неустрашивог борца и официра који се у једној од битака на Солунском фронту налазио раме уз раме са регентом Александром Првим Карађорђевићем. О том догађају говоре сваке године чланови Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца приликом посјете Трифуновом споменику којег 2004. године подиже породица његовог брата Богдана.

„Као што је познато, на Солунском фронту краљ Александар је био озбиљно рањен. Први који му је у помоћ притекао био је Трифун Вуковић. Иако рањен, Трифун се није обазирао на сопствене ране. Знајући да је краљ у опасности ставио га је на раме и носио кроз кишу куршума и граната до мјеста гдје му је указана помоћ.

Када је то видио француски генерал Франш Депере, рекао је: ‘Ово је јединствен примјер војничке врлине и храбрости да рањени слуга носи рањеног господара’. Од тада су краљ и Труфун постали веома блиски и прави пријатељи“, казао је историчар и почасни предсједник беранског Удружења ратних добровољаца 1912- 1918, њихових потомака и поштовалаца Горан Киковић, додајући да је у оквиру овогодишње манифестације „Дана удружења  добровољца “ било ријечи о улози Трифуна Вуковића у ослободилачким ратовима до 1918.године.

Предсједник Удружења Милчичко трифуновић је овом приликом истакао  да је „Трифун  био јунак над јунацима. О Трифуновим подвизима, одликовањима и популарности говори и његов сусрет с краљем Александром 1925. године у Беранама.

Kако нам је о овом догађају причао др Раслав Бабовић:

“Један од свједока сусрета био је и мој ујак Новица Аџић који је често говорио о том догађају. Причао је да се краљев аутомобил зауставио у центру града, испред хотела Мићовића, и да је краљ изашао да разгледа Беране без икакве уобичајене пратње. У том моменту, како је казивао Новица, из једне од сусједних кафана изашао је Трифун који је гласно узвикнуо ‘Ацо’. Не окрећући се краљ га је одмах препознао и рекао ‘Тришо’. Сусрет је, по његовим наводима, био крајње искрен пријатељски и непосредан“, писао је и говорио о Трифуну Вуковићу Бабовићу, његов рођак покојни др Раслав Ћиро Бабовић,предсједник Удружења Васојевића за Беране и Андријевицу и племенски старјешина, напомињући да се велике личности попут Трифуна Вуковића Бабовића не смију заборавити и да његово јунаштво Васојевићима мора служити на част“- завршио је цитат Трифуновић.

 

Нема коментара

Напишите коментар